Милан Миленковић: Калуђер

Давно, има томе више од четврт века, имадох нека посла у Рековцу, те одлучих да свратим до манастира Каленић, који до тада нисам видео. Паркирах аутомобил на педесетак метара од манастира и, само што изађох из њега, видех једног монаха, старца, како коси испред манастирског дворишта. Сед, са скутима мантије заденутим за појас, бесно млати косом, као да му је двадесет година, толико бесно, да сам помислио да би могао и само држаљом да омлати ону траву, да му коса и не треба.

Приђох му и поздравих га. Он махну још два-три пута, те стаде и одговори на поздрав. Ко је ишао по манастирима, добро зна да калуђери некако све мимо човека гледају, негде у страну, али овај гледа право у очи, а очи му живе и продорне. Запалих цигарету, понудих и њега и он, зачудо, прихвати. Ослонио се подлактицом на  косило и одбија димове.

„Дуго си овде“, питам га?

„Не“, каже, „пет година“.

Глас му је, такође, као у младића.

„А колико ти је година“, питам?

„Седамдесетпету сам узео“, вели.

„Из овог си краја“?

„Јок. Из Младеновца“.

Би ми чудно; у тим годинама се ретко одлази у манастир.

Каже ми, успут, да има два сина, одрасла и жену у завичају. Не даде ми ђаво мира, те га питам:

„Шта те натерало у манастир под старе дане“.

Калуђер се чисто преобрази пред мојим очима; дубока страст, просто бес неки, који не приличи ни обичном човеку, камо ли монаху, проби из њега:

„Видиш овај манастир“?

„Видим“, кажем.

„Е њега сам ја ’44-те гађао из топа. Него имадо’ само две гранате, не погодих“.

Попричасмо још минут-два, после тога обиђох манастир, а њега и не видех на повратку. Седох у кола, наставих пут и, у први мах, пребражај загриженог комунисте у калуђера, протумачих просветљењем, некаквом, како се сада то каже, метанојом, уз неку дозу кајања. После се сетих како је бесно млатио косом и како је горљиво и са претераном страшћу причао о партизанским данима.

Ми смо, на Србе мислим, а биће да ни Црногорци нису далеко, људи снажних страсти, унутрашње ватре, која сагорава и нас саме. Као што је млади партизан, пун беса, гађао из топа манастир, тако је и стари монах бесно млатио ону ливаду. Иста страст га је гонила и на једно, и на друго. Изгледа да, у нас, страст не умире никада, а да су преображаји само пребацивање једне те исте страсти у ново оделце.

У суштини, парадокса нема. И данас људи једнако прескачу из идеологије у идеологију, из атеизма у веру и назад, из нације у нацију и увек то раде бурно, са много страсти и горљивости. Мозак, само ретко и изузетно, има власт над нашим темпераментом. Срце, а некад и рачуница, изводе све наше премете и метаморфозе, а мозак је ту само да рационализује, да објасни и логички, колико је то могуће, повеже оно на шта су нас емоције натерале.

Тако живимо, или више живуцкамо из генерације у генерацију. Правдамо себе пред собом и другима, својим страстима привидно дајемо рационалан, чак начелан оквир, одбијајући да своје мотиве сместимо у ирационалну сферу, одакле и потичу.

Највиши израз те метаморфозе је политика која, због последица и огромне медијске машине, која стоји иза ње, потказује преобраћенике који, услед сопствених страсти за новцем, женама и варљивом моћи, од екстремних патриота постају екстремни европејци, па им ни то није доста, него још наморавају нацију да њихов избор прихвати као рационалну ствар и то са истом страшћу са којом су нас, раније, уверавали у начелност патриотизма. Сувише гладних дедова у стомаку хранимо, да би наши избори били разумни и да би наше страсти утихнуле. Тамо где треба делати, ми размишљамо, тамо где треба размишљати, ми извикујемо пароле. Памет нам служи за довијање, а не за размишљање, кога смо се одрекли зарад светлије будућности.

Насловна фотографија – А. Кошњиков, „Монах“…