Да почнем реалистично: колаборационизам је легитиман, док успева. Кад не успе, окончава се метком у главу.
После тридесет година испирања мозга, у Србији је антикомунизам постао аксиоматичан, а колаборационизам више него прихатљив. То је последица најозбиљније пропаганде која је овде икада вођена и према којој чак и пропаганда у корист ЕУ, или људских права, изгледа веома наивно. Тридесет година срБски интелектуалци на давилици УДБЕ, новинари и медији, а за њима колоне „јавних радника“, „публициста“ и осталих људи без занимања, као и прилична маса корисних идиота, понављају идиотске и гротескно пренадуване антикомунистичке приче и, истовремено, певају оде Дражи, Недићу и Љотићу. Највећи део Срба, у основи, није толико глуп и луд да у све ове приче поверује, али није спреман да се изложи шиканирању неопатриота и псеудоправославаца. Осим тога, обичан човек своје резоне подређује мишљењу интелектуалаца и професорчића са учитељском памећу, које им медији намећу као ауторитете. Црв сумње у тугаљиву и отужно сладуњаву антикомунистичку скаску постоји, но скоро нико не сме да јој се супротстави, јер је она водећа мисао пропадајућег друштва које, славећи колаборацију, себи копа гроб, а пљујући по давно умрлом комунизму – тај гроб затрпава.
Данас налетим на неку групу идиота која хвали епископа Иринеја Ћирића и, онако, патритоски, лаже да све пуца. Веле: изболи су га СКОЈ-евци (ко би други; јер су све СКОЈ-евци убили: војводу Бојовића, Драгутина Гавриловића, епископа Ћирића, а можда и Зорана Ђинђића) ножевима. Истина је, наравно, другачија: племенити епископ је сарађивао са Мађарима током окупације, па чак био и посланик у Сабору Мађарске. Провео је седамнаест месеци у кућном притвору, 1945-1946. и био претучен. Умро је 1955. године, седам година после премлаћивања.
Овде се, суштински, отворила дебата – не да ли је судбина епископа Ћирића жалосна, или не, него треба ли, уопште, колаборационисте шамарати, или не. Закључак: колаборација освежава.
Наравно, епископ Ћирић је, као и Недић, жртвовао своју част за спас миле и напаћене отаџбине, као и да би, је ли, спасао народ. Народ који је, спасаван од толиких народних мајки, изгубио, само у Србији и данашњој Војводини, око пола милиона припадника. Крунски аргумент је не у историји, нити у логици, већ у глагослком облику, кондиционалу: да срБске мајке нису спасавале народ, било би много више жртава. Кад би баба имала ону ствар, данас би уживала много већа људска права.
Скок у 1941. годину: колаборација почиње одмах, а у пуном замаху у јесен. Немцима иде да не може бити боље: Москва је у домету дурбина, Лењинград је опкољен, а у Европи мали проблем чини само Рене из покрета отпора, заједно са Мишел и Леклером. Веома је тешко поверовати да Недић, Љотић и Николај В. Суперстар виде слом Трећег Рајха, али се невољно одлучују да жрвују личну част за спас народа. Теза о жртвовању части не може да прође елементарни логички испит: она је апостериорна, а априорна би била само да је овај шампионски трио знао да ће Немци пропасти, што би, опет, било у опреци са симпатијама које је тројац гајио према Рајху још од пре рата. Можда су, ја то не знам, још 1935. знали да њихов тим губи, али су ипак навијали. Но, навијање је њихова приватна одлука, а не спасавање народа и државе.
Дакле, колаборационизам је, као и овај данас, увек срачунат на победу, а не на пораз. Зар неко данас мисли да Вучић жртвује част, знајући да га чека горка судбина колаборациониста? Изражавам сумњу, Мислим да је он уверен да ће му се данашња делатност исплатити и позлатити. Исто су мислили и они пре њега. Тек накнадно, кад су усрали мотку, кад је њихова страна почела да губи рат, они су себе осетили као некога ко је своју гигантску част принео на жртву чести и племену. Са тако жртвованом части, они су сви збрисали из земље, да би опет жртвовали част, али је Љотић погинуо, а Недић враћен комунистима из Кицбила, где је покушао да нађе мелем за рањену част. Николају се посрећило: наставио је да жртвује част из Америке. Мали подсетник: патријарх Гаврило, који је скупа са Николајем избегао до Енглеске, ипак се, као архипастир, вратио у Србију и – готово је немогуће поверовати – нису га убили СКОЈ-евци! Умро је 1950. године.
Избегавам да било кога позивам на било шта; рачунам да је позивара, и без мене, доста. Свак позива српски народ да се заложи за неки његов циљ, у распону од борбе против окупације, до екологије. Данас чиним изузетак: позивам вас да се не плашите агресивних апологета колаборационизма и антикомуниста. Слободно реците да вам се све то гади. Псоваће вам мајку на друштвеним мрежама, храниће вас говнима, викаће вам да сте комуњаре, али не брините, на врата вам неће доћи, није то тај сој.
Да будем и до краја отворен: колаборационизам је некад нужан и некад нација и помоћу њега претраје и преживи. И то се дешава, али је она као девојачка трудноћа: сакрива се и не хвали се њоме. То је као породична срамота и са чашћу везе нема. Да су, неким чудом, али се то чудо није могло десити, Николај, Мита и Миланче дочекали комунисте у Београду, то би се и могло назвати часним. Чак и један мој пријатељ, Хрват, који има симпатије за Францетића, презире Павелића зато што је побегао и Томпсона зато што никад није одржао ни један хуманитарни коцерт. То има везе са чашћу, али смо ми, као народ, изгледа изгубили чип за препознавање части, па су нам часни и Недић, и Синђелић, и Љотић, и Драгутин Гавриловић, и епископ Сава Трлајић, кога су усташе убиле 1941. зато што није оставио паству, али и Николај, који је свој живот, као сваки „частан човек“, претпоставио пастви.
Данас једна трећина Срба има разумевање за Вучићев колаборционизам, а остали Сораби или су дигли руке од политике, или навијају за резервне колаборационисте, који су се сакрили иза Жуте патке. Више није питање да ли издати, или не, него ко треба да изда. То је морални суноврат српског народа и то не зато што се издати мора, него зато што се издаја мора оправдати.
Дакле: колаборација и издаја су једнозначне; појмови су подељени само зато што је реч „издаја“ много теже одбрањива и јаснија него реч „колаборација“. Срби воле игре појмовима. Прецизно раздвајају Рашку област од Санџака до пете децимале, али издаја им не смета, ако се зове скромно: колаборација. Код нас важи правило: мери микрометром, проверавај сантиметром, сеци секиром.
Постоји, бар ја то тако видим, колаборација која је привемена, која је, у неком тешком историјском тренутку неминовна и која траје неко време и постоји колаборација која има своју философију, која гласи овако:
„Ми смо мали и слаби, шта ми стално нешто кењамо и правимо се важни? Види ове дивне наше беле окупаторе, хајде да им олижемо гузицу, да народ живи лепо.“
Оно прво је разумљиво, ово друго је срж политике постпетооктобарске Србије. Према томе, свако ко је присталица начелне колаборације, или, хајде да кежем, превентивне издаје, треба да изађе и гласно каже да подржава Александра Вучића, који је нова срБска мајка, јер жртвује своју част, да нас зли окупатор не би бомбардовао, или на други начин кињио.
Други светски рат је, у Србији, трајао три године, а од 5. октобра је прошло 18 година. Сарадња са окупатором је добила етернални карактер, са читавом припадајућом апологијом. Корисни идиоти, који оправдавају Недића, знали то или не знали, праве алиби и Вучићу. Не може се кривити Вучић, а правдати Недић. Може, али је то толико мучно и натегнуто, да је тешко и слушати, и читати.
Антикомунизам, кад је од службе „подигнут“ концем осамдесетих и када је њиме одлично управљано деведесетих, заправо је и припремао Србе за ово време. Занимљиво је да је и антикомунизам добио етернални карактер: комуниста нема нигде, последњи првоборци имају преко 90 година, ни не сећају се да ли су били комунисти, систем је крахирао пре тридесет година, Тито је мртав толико дуго да се већ на смрт и навикао, а овде пена бије на устима, расправља се о злочинима комуниста. Да би се удахнуо свеж ветар патетичном антикомунизму, лансирана је теза да данас владају деца комуниста, што нема везе с мозгом, али кад је то нама сметало? Србија је, у смислу власти, подељена између колонијалних господара и разних видова полиције (Србијо, пандурска си била, пандурска ћеш остати – Ђура Јакшић). Политичари су декор, јер би глупо било да у Скупштини седе само они који говоре енглески и униформисана лица; ко би онда веровао у демократију, европски пут и та срања?
Проблем који се неће решити је следећи: када је подигнут антикомунизам, већина данашњих комуномрзаца, па доцније и недићеваца, је имала између 20 и 30 година. Данас су то људи од 50-60 година, који немају где назад. Тридесет година лупају глупости и сад је заиста тешко, у старости, признати да си цео живот глуповао. Ово млађих, који се нису ни родили кад је глупетање почело, само су имитати, са мање мозга, али са више пљувачке, јер то, просто, иде заједно.
За издају, да колаборацију назовемо правим именом, могу се наћи разлози, али не и мушкост. Она почива на јадним претпоставкама, које би изгледале, отприлике, овако: „Идем с кевом неки дан по Дорћолу, кад нека два мајмуна крену да јој скидају огрлицу с врата. Кева се ускопистила, отима се, удари једног, онда они кретоше да је шамарају, покидаше огрлицу и одоше. Ја стојим, гледам и мислим се: да сам им на време помогао да скинемо сви заједно кеви огрлицу, никада је не би шамарали. Сад ми се и кева смучила, јер се понаша као комуниста, треба сви да пострадамо због ње. И мене би одрали да се нисам претварао да сам случајни пролазник.“
Онда се таква банална прича подигне на ниво политичке мисли, а то срБска најамна интелигенције уме као ни једна на свету и ето нама философије, а националном интелектуалцу новог стана, или цепања оног досијеа у коме је нешто петљао с девојчицом од 15 година.
Појава равнобиблијских књига, попут „Ножа“, „Судије“, или „Књиге о Милутину“ је ауторима, већ од раније добро награђеним комунистима, донела још и славу, а с њом и добре хонораре, али не у небеској, него у овој, земаљској Србији. Онда је кренуло дизање расположења за рат и проторатници, стожери паравојних формација су – сасвим случајно, ваљда – били криминалци које је створила УДБА. Пројекат је радио као сат. Тако смо дошли до ситуације, а како смо паметни другачије није могло ни да се деси, да радници, којима отимају фабрике и које избацују на улицу, кукају на комунисте који су им те фабрике подигли, а кличу онима који их пљачкају. Наше разумевање, као народа, дошло је до доње мртве тачке. Ми домовину волимо још само идеолошки, под извесним претпоставкама. Ако Србија није десничарска, на пример, или чак није организовала неком изложбу, одштампала књигу, или дала паре за филм – више није отаџбина. То су ужасни резони, резони четвртог сталежа, који режи пред вратима наше будућности.
Колаборационизам је далеко већи феномен, него што га ми опсервирамо имајући у виду Недића. Велики број Срба је данас налик Секули Дрљевићу који је, кад није добио министарско место, постао Хрват и усташа. Тиме издаја прераста у самоиздају, где се појединац окреће личној користи и још то проглашава за философију живљења.
Из перспективе Викинга ми смо, иако припадамо белој раси, или ситна живина, или запрежна стока и – то је оно најлепше – ми не само да стајемо на њихово становиште, него и уживамо у том положају. То је тачка у којој самоиздаја прераста у друштвену патологију и буквално разара нацију и то под плаштом одбране нације.
Нација може да има, унутар себе, различите конфесије, различите језике, чак и различиту генетику, али мора да има, да би била нација, националну идеју. Ако је национална идеја служење странцима, онда је то идеологија роба, а не слободног човека. Идеја да ће се служењем страном господару народ спасти је наивна, јер се смеће с ума да дуго служење ствара навику. Читави народи,попут Чеха и Бугара, више и немају јасан појам слободе, јер су предуго у срцу политике имали слугерањске идеологије. Роб може, начелно, и да побегне од господара, али роб у духу не може, он и кад је удаљен од господара, не уме да буде слободан.
П.С. У наслову се није поткрала грешка (прим.ур.).
На насловној фотографији је Милан Недић приликом сусрета са Хитлером у Берлину, 18. септембра 1943. г.
Poštovani Milane,
ne mogu se složiti sa vašim stavovima. Mi smo u Prvom svtskom ratu i drugom izgubili veliki deo stanovništva, baš zato jer smo se stalno trtili kao neka velika sila, a u stvari smo mali i nebitni u svetu velikih. Mi nismo reper koji je odlučivao da li će pobediti austrougari u Prvom ili nemci u Drugom sv. ratu, ili saveznici. Mi smo nebitni i kao takvi trebamo prestati da se busamo u grudi junačke, jer svaki put popijemo šamar od koga nazadujemo.
Nisam za Vučića, smatram ga veoma lošim čovekom -koristoljupcem. Svi njegovi puleni su nesposobnjakovići, a oni koji ga podržavaju su praznoglavci – mediokriteti.
No. što se tiče svetskih ratova, mi smo nebitni i isti ovi pobednici .bili bi i bez nas. Parola „Bolje grob, nego rob!“ nas je koštala skupo.
Gledam šveđane i ostale koji svoja vrata svakom otvore u ratovima. Tako su u Drugom sv. ratu imali mirovni sporazum sa nemcima, a uz to im izvozili čelik i zarađivali, dok su naši mitingovali po Po Beogradu. Zato smo danas tu gde jesmo. Druga bi stvar bila da smo neka velika i moćna vojna sila. Nit smo vojna sila, niti imamo ljudstvo.
Sa tim našim usranim ponosom iz svakog rata izlazimo sa 20% manje stanovništva.
Pozdrav i ne zamerite.
Potrudiću se da odgovorim umjesto Milenkovića. Iz WW1 Srbija je izašla skoro tri puta veća i sa isto toliko više stanovništva, a Švedska ista. Druga je priča „kvalitet“ tog stanovništva i je li to trebalo raditi ili nije. Iz WW2 jugoslavija je izašla teritorijalno proširena i sa većinski srpskom Vojvodinom, a Švedska ponovo ista. I da, bili smo mi vojna sila; zato nas nisu ni napali dok nas nisu podjelili.
Да ли би Милан примио коментар од човека кога је коментирао у емисији од 27. децембра?
Под условом да је одговор позитиван, хтео бих рећи следеће:
Јас сам особа коју је Милан код 14ог минута назвао „генијем“, и која је адресирала питање националног раскршћа за време бомбардовања 1999. Онда је он одговорио на моје критичке забелешке. Прво, био сам срећан да видим да је моја реплика учинила да он свој став од критичног значаја образложи пред аудиторијумом опширније, и знатно боље него што је то учинио пређашњег дана. Тиме ју је учинио убедљивијом, а својеврсну јавну дискусију у којој многи од нас учествују, за нијансу ригорознијом. Кренуо сам да оставим још једном поруку испод видеа да бих, између осталог, то рекао… и суочио сам са чињеницом да је могућност за коментирање блокирана. Блокирана је, по први пут у дугом низу дана.
Са опсервацијом да је Милан моју кратку поруку није удостојио пролчитати већ ју је тек препричао како му одговара, без признања ичег позитивног у њој … све је то био јасан знак да се Милан због мојих опаски осетио повређен, и да ме третира с презиром..
Осећам се несрећан. Дубоко несрећан. И повређен.
Сасвим је вероватно да сам из ваше перспективе имао нападалачки тон, да сам писао без дужног поштовања за потребну форму. Са своје стране могу рећи да своју концентрацију стављам на садржај мисли и дела, на доследност, на оно што се може назвати квалитет, док форма у данашње време значи мало, а како време пролази, све мање. Форме су постале толико везане за кич, превару и самозаваравање, да их се и намерно лишавам…. и тако аутоматски филтрирам људе, избегавајући површне оцењиваче и лажна пријатељства.
Када ћемо бити способни да причамо о националним раскршћима онако како инжењери могу да причају о њиховом пројекту. Онако како су стручњаци окупљени ради израде прве атомске бомбе у САД разговарали и тиме одлучивали о историји света.
Друштво какво хоћу је друштво где се врлине као памет и оданост цене без обзира на то КАКО се буде звучало. И где је поштовање врлина без обзира на ниво памети, јер ко поштује себе, поштоваће и оне кварније.
Ово није задња реч која се може изговорити поводом случаја „међусобног повређивања“. Али може бити иницијална реч ка бољој дисекцији нашег колективног менталног стања, у циљу општег лечења.
Za vreme Velike istočne krize 1875-1878. godine i Srpsko-turskih ratova, taj plan je ponovo aktuelizovan. Kada je planula Nevesinjska puška u leto 1875. godine, sav srpski narod je doživeo taj događaj, ustanak Hercegovaca, kao signal i poziv na opšti rat za konačnu likvidaciju turske vladavine i oslobođenje svih srpskih naroda i hrišćana na Balkanu. Kada se Srbija odlučila da priskoči u pomoć svojoj braći u Hercegovini i Bosni, sledeće godine, već su bile sprovedene najosnovnije pripreme za rat. Mada su sve te pripreme bile nedovoljne, kako diplomatske tako i materijalno-finansijske, zbog nepovoljnog međunarodnog položaja i oskudice materijalnih i finansijskih sredstava u zemlji, čitav srpski narod je bio složan da se krene u borbu za oslobođenje. Naime, savez balkanskih država, koji je uz pomoć ruske diplomatije sklopio knez Mihailo, raspao se posle kneževe smrti. Srbija nije imala nikakvu međunarodnu podršku za rat protiv Turske, osim od ruskog Sveslovenskog komiteta.
Možda je, statistički u Srbiji, najveći broj antikomunista poklonik Nedića i ostalih navedenih. Međutim postojimo i mi drugi koji odbijamo i komuniste i desničare. Levičari porobljavaju ljude sa jednim narativom, desničari sa drugim.
Duboki problem celog ovog bloga je da napadajući jedne, u isto vreme oslobađa ili čak promoviše druge. Međutim u logici stvari ne postoji nikakva simetrija. Nedić je negativni lik, ali to ni malo ne dodaje vrednost, ni prošlom praktičnom socijalizmu, ni budućem teorijskom. Socijalizam je licemerni sistem koji tvrdi da ukida privatnu svojinu zarad opšteg dobra. To je samo privid, zato što vladajuća partija upravlja svim sredstvima za proizvodnju. Ko odlučuje o sudbini bilo čega, taj je njen vlasnik, ma koliko to formalno skrivao. Dakle socijalizam je kapitalizam sa totalnim monopolom. Ekonomija nas uči da je najgora vrsta kapitalizma ona sa nasilnim monopolom.
Kao što levičari teže ka monopolu, jednako tako to rade i desničari pod izgovorom opšteg dobra. Desničari, svoj monopol ostvaruju preko fašizma. Dakle i desničarski sistem je licemeran. On formalno ostavlja privatnu svojinu, ali je tako čvrsto reguliše, da preduzetnici praktično ne odlučuju šta će i koliko proizvoditi.
Dakle, i levičari i desničari ostvaruju nasilni monopol na 2 načina, ali je rezultat isti. Obe ekonomije mogu da stagniraju vekovima, držeći ljude na egzistencijalnom minimumu kao pre industrijskih revolucija. Zapanjujuće je koliko obe strane u političkom spektru preziru individualnu slobodu ljudi. Levičari i desničari su više slični nego različiti.
Jedini razlog što pratim ovaj blog i što komentarišem je zato što postoje krupni zajednički elementi. I mi libertarijanci smo protiv Evropske Unije, protiv demokratije, protiv bajkovitog rusofilstva, militantnog feminizma, teokratije, kolaboracije, koji se ovde žestoko kritikuju. Osim toga, veoma se slažemo sa ličnim naoružanjem i pravom na neograničenu samoodranu. Naravno, svestan sam da su razlozi opozicije potpuno drugačiji, jer smo idejno jako daleko, ali su neki bitni ciljevi isti. Bitka se vodi sa onim vojnicima koji postoje, umesto sa idealnim koji ne postoje. Najveća neslaganja između vas i nas su:
– mi mislimo da ne postoje pozitivna ljudska prava (obavezna solidarnost, pravo na posao, lečenje, školovanje…), već samo negativna (pravo na život, pravo na privatnu svojinu i pravo na posedovanje rezultata sopstvenog rada bez ikakvih limita)
– suverenitet mora biti na ličnom, a ne na grupnom nivou. Nemamo ništa protiv kolektivizma ukoliko je dobrovoljan. Svako može da udruži svoju svojinu u kolhoze i solhoze, ali samo pod uslovom da to nije nametnuto svima. Mi poštujemo tuđe životne modele i odluke, ali zahtevamo da se poštuju i naši.
– imperijalizam je strogo zabranjen. Okupacija tuđeg je abominacija, branjenje sopstvenog je apsolutno pravo do beskonačnosti, i teritorijalno, i vremenski. Jedini vid preuzimanja tuđeg je ako taj drugi dobrovoljno da ili proda svoje ili ako imamo konkretne, a ne poetske dokaze da nam je nešto u prošlosti pripadalo. (crkvene ili katastarske knjige, na primer). Za povratak otetog može se primeniti bilo koji nivo sile.
– sila je uvek samo reaktivan, a ne aktivan način rešavanja konflikta. To znači osveta ili preventivni napad na osnovanu pretnju. Započinjanje nasilja protiv mirnih koji ne prete je abominacija.
– principi su sve, utilitarizam je ništa. Ne prihvatamo ni jedan jedini razlog da se grupnim ili ličnim utilitarizmom pravda bilo koje započinjanje nasilja unutar ili van zajednice. Utilitarizam je beskonačno rastezljiv i njime se bilo koja opačina može opravdati, uključujući i genocid Jevreja zbog ostvarenja arijevske rase.
Čisto da se zna, šta nas spaja, a šta nas deli. Mnogo toga nas spaja, možda još više deli, ali to je, što je. Retko ko u Srbiji je protiv demokratije, naći saveznika protiv nje nije lako. Svi su kao sluđeni njome.
Зашто је Бачка Паланка постала караула?Зашто Хрватска контролише мост између Бачке и Срема иако мост не пролази кроз Илок?Ко је и како правио АВНОЈ-евске границе?Тито формира комисију за разграничење Хрватске и „Војводине“ коју води Ђилас. У обзир се узимају само срезови(општине) и попис становништва у њима. Србији узимају Барању (срез барањски), јер је административно ближа Осијеку, него Бачкој. Вуковарски срез исто, иако је у њему по попису 1931. живело 19.300 Срба, и 12.000 Хрвата, Шокаца и римокатолика. Наводе да је Вуковарски срез вештачки створен припајањем српских села, те тврде да када се припоје хрватска села из Винковачког и Осијечког, да онда Хрвати имају релативну већину, па припајају и Вуковарски срез Хрватској (то тек после Титове интервенције на полеђини папира са питањем“Што ће хрватски град Вуковар у Србији?“
Остала два среза Шидски и Илочки имали су српску већину и административно и инфраструктурно су били ближи Србији,а далеко од унутрашњости Славоније и Хрватске.Они би требало да су цели (као и Барања и Вуковар) припојени Србији.Међутим, наводно се дешавају референдуми за које не постоје подаци да су се десили, на којима појединачно села из тих срезова одлучују где ће да се припоје. То је незаконито, јер нико Србе из Вуковарског у Трпињи, Бршадину, Пачетину, Даљу, Вери и Боботи није питао о мишљењу – они су део Вуковарског среза и „шлус“! Ипак, Хрвати у Бапској,Товарнику,Шаренграду,Илачи,Илоку,имају фантомске референдуме и више не важи принцип„среза“ни„административне блискости“,већ они преко ноћи без ичије одлуке завршавају у СРХрватској,и то тако да референдума није било у српским Шидским Бановцима,иако су и они имали право на исти.Шта каже Ранковић о томе:“Мени је тада било свеједно да ли су Илок и Барања у Хрватској или Србији.Из садашње перспективе, увиђам да нисам добро видео нашу националну ситуацију.Нисам тада сагледавао националистичке намере Хрвата у разграничењу са Србијом у Војводини и Срему.Јован Веселинов је псовао и викао“Вуковар је наш!“То је значило сремски,војвођански.Мени је било свеједно чији је Вуковар и у којој је републици.Сада схватам колико сам грешио.Доцкан.“ Лаже! Било му свеједно и за Куманово, и за ЦГ и БиХ. То је резултат полтронисања српских омуниста вођи, чувања повластица и привилегија,и одбрана клања која су спроводили над сопственим народом.Њима је било свеједно да је граница осванула код Земуна.Зато верујем да се само антисрбин и кољач Јован Веселинов(отац Драганов)борио за Вуковар – не да буде српски, већ за већи плен у стварању седме републике.