Кад нови, неискусни логораш, или робијаш, свеједно, дође у установу за одслужење, искусни затвореници му, кад се пожали на рђаву исхрану, кажу да оде до кухиње, да потражи репете. Кад овај то уради, стражари га пребију као мачку и тако почиње упознавање с правилима живота у логору.
Дакле, основну структуру чине, међу самим робијашима, они који служе казну, цинкароши, капои и собне старешине. Исхрана се, такође, одређује према томе: они на дну добијају помије, но – они који га бију, капо и собни старешина, добијају далеко бољу храну. Због те хране они и бију. Они су, собне старешине и капои, неформални органи, нешто као параполицијске снаге, које те киње кад полицију мрзи, или јој то производи компликације.
Кад неки робијаш добије озбиљне батине, или умре од мучења, читава соба се узнемири на дан, или два, а онда опет потоне у летаргију. Данас у томе помажу телевизори, на којима, и у најгорим робијашницама, питомци могу да гледају ријалитије. Некада су за разоноду служили логорски оркестри и логорска позоришта.
Живот на робији робијашу не пружа много. Ради као коњ за безначајне паре, крајцују га и собни старешина, и капо, и стражари, и управник, али ипак успева да, с времена на време, закачи неки комадић масноће у супи, или неку екстра цигару. За срећу доста.
Стражари су садисти и могу у пребијањима да иду слободно до усмрћивања. Управник се богати, јер је робијашница место где се велике паре обрћу, само што не одлазе до сваког.
Робијаши не мрзе капоа, или собног старешину. Не. Они им завиде и желе да дођу на њихово место. То се, истина ретко, и деси. Ко је спретан, ко потказује, или поседује неку вештину која управнику и стражарима може да донесе неки динар, тај и на робији нађе свој положај.
Сад: погледајте модерно српско друштво и уочите аналогије. Марва ринта за сићу, једе паштету и паризер направљен од свих бића са Нојеве барке, буљи у кутију, односно ТВ и сву радост живота осети тек кад се напије као теле, или закачи неку свадбу да се на њој сретне с печењем. Ту и тамо повали неку домаћицу, после секса запали последњу цигарету из кутије и каже: То је живот!
Капои и собне старешине су другови из партије. Зна-се-које! Они ти раде заплену, инкасирају, гњаве те за сигуран глас и, уопште, живе од твог рада и још мораш да им се увлачиш тамо где сунце не сија, јер могу да те поломе као притку, ако им се прохте. Нема опачине коју неће учинити да би сачували своје место.
Стражари су већ виша класа: они имају право да убију. Некад колима, некад и овако. Возе џипове, троше на себе и своју побудалелу децу огромне своте. Истина, стражар је довољно високо да може и да ти опрости, да те уважи, да те казни блаже. Капо и собни старешина не могу, они морају да те крвнички деру, јер, ако то не раде, долази други на њихово место.
Ако стражари убију некога, сви се узнемиримо, некада и наљутимо, али онда изађе управник и саопшти да нису стражари криви, него да су криви они стражари пре њих. Не дам стражаре, виче! Управнику је највећа мора побуна у затвору, па зато држи и цинкароше, који му продају информације и каналишу потенцијалну побуну, а он им даје додатне оброке као награду. То је улога опозиције у Страдији. Она тихо спроводи вољу управника, а он цинкарошима у контру даје право да умоче нос у казан са чорбом.
Разни обојене телевизије су нека врста затворског оркестра, који свира и тако дели воду заборавку. Једна врста бекства од стварности за сиромашне.
Сви, како знају и умеју, морају да део прихода прослеђују управнику. То им је гаранција положаја. Ко не извлачи паре, него задржава за себе, осване на затворској огласној табли као потенцијални криминалац. Уколико покајнички однесе што је остао дужан, оптужница нестаје из зидних новина, а уредници тих новина престану да му скачу по кичмици. Иначе, зидне новине служе да замајавају робијаше и да нападају цинкароше, али, наравно, увек оне који то нису. Праве друкаре увек остају скривене.
Управнику су највећа ноћна мора другови из Министарства правде. Они га обилазе с времена на време, дају му оцене, гледају како робијашница напредује. Ако није довољно ентузијастичан, добија пацке. Он, опет, пацке предупређује тако што изасланицима министарства уплаћује у тајне пензионе и остале фондове и онда се они, ако су задовољни висином фонда, грле при растанку и хвале га. Обећавају му да ће још дуго, дуго бити управник.
Он им се смешка, али им не верује много. Зна: једино његово животно обезбеђење је оно што је опљачкао од робијаша.
