Милан Миленковић: Литијаши и прајдаши

Нема Србина који се ових дана није изјаснио о Еуропрајду, па да и ја рекнем неку.

Моји аргументи против прајда су савим друге врсте од оних конзервативистичких, иако уочавам да је у питању агенда и да се гура на силу. Најпре: очигледно је да агенду, или причу о геј правима, као и свим осталим људским правима у Србији, гурају самозвани либерали, а у име слободе, једнаких права и неког врлог, новог света, у коме нико неће бити угрожен, иако таквог света нити је било, нити ће икад бити.

Први проблем је сукоб између већинских и мањинских права. Демократија се, наиме, заснива на изборној вољи већине, док се мањинским правима тешко може утврдити порекло, односно појављују се у облику агенде, коју шире либерали и НВО и та права немају никакве везе са демократским процесима. Могло би се чак тврдити супротно: да су мањинска права, која нису заснована на Уставу, антидемократска, јер дезавуишу вољу већине. Чему воља већине, чему демократија, чему избори, ако постоје НВО и либерали, који су даваоци права? Докле год постоје даваоци права, „познаваоци онога што нам је потребно“, Скупштина и Устав нису потребни. Довољно је да неко изађе и, у име прогреса и цивилизацијског помака, објави да су нека нова права неопходна и да то постане обавеза за читаво друштво.

Лично сам несклон да верујем у надљуде, у оне који су прогресивисти и виде боље и даље, него педесет генерација пре њих. Сви они, који су хиљаду година градили неки вредносни систем, коњи су и волови, који су били у заблуди, па је сад група либерала позвана да све то баци у прашину, ради људских права и прогресивизма. Каква ароганција, какво самољубље! Оне генерације које су дизале устанке, које су се попеле на Кајмакчалан, које су добиле два светска рата, које су дале Теслу, Миланковића, Црњанског и Андрића, Његоша и Мишића, нису знале ни разумеле ништа, па су сад розекошуљашке генерације позване да све то препакују и превреднују. Зовите ме будалом, али и даље мислим да су неки Мишић, или неки Црњански, на сваки начин били паметнији и далековидији, него нека Наташа Кандић, или Соња Лихт, а о овим фићфирићима из разних лобија да и не говорим. Какав човек треба да будеш да се посереш на дедове и њихов вредносни систем? Ако верујеш да су они били прости, неуки, регресивни, како си ти, од њих таквих, постао тако модеран, паметан и проницљив? Не могу да се отмем утиску да су прогресивисти потекли из рђавих породица, јер добре породице су добре, између осталог, и зато што се у њима поштују преци и њихово наслеђе.

Даље: никако не разумем како прајдови доприносе некаквим геј правима. Права се стварају у Скупштини, а не на прајду. Прајд, дакле, није ту због права, него због нечег другог.

Треће: расположење већине је такво какво је. Може да нам се свиђа, или не, али је ту. Ни мени се не свиђа што већина хоће Вучића, па га то не спречава да влада. Можда су ред и мир, и јавни морал, глупи, заостали, можда су реликт прошлости, али су ту. Претпоставка је да ту (и мени не много симпатичну) већину, скупа са њеним моралом, са правом на слободно уживање традиције и обичаја, треба препишати у име неких нових права, које креира мањина у име прогресивизма. Чак и да је мањина у праву, што свакако није извесно, и да је добронамерна, што је још мање извесно, ствари се на тај начин не мењају. Ако људе не убедите, остаје само да их притиснете, али онда остаје питање шта ће нам права за 5%, која треба под притиском да држе 95% становништва?

Либерали, који позивају на ову агенду, заправо раде нешто што је сасвим супротно духу либерализма: позивају државу упомоћ, да силом, пре свга акцијом репресивног апарата, омогући њихову агенду. Зар није у духу либерализма убедти некога, деловати аргументима, а не призивати силу државе? Зар либерализам, уопште, не значи борбу за мањи уплив државе у живот становништва? Да, али не у Србији, где сви носе лажну заставу. Либерали кад год гукну, траже насиље над неистомишљеницима, а добри сорабски хришћани би бубреге одбили свакоме ко не верује у православно милосрђе. Овде су сви фолиранти и само своја расположења увијају у обланду неке идеологије. Ништа више од тога. Ове авети по литијама траже крв свих оних који нису православци, антикомунсити, равногорци и путинофили, а све у име српства, чији су они, је ли, званични тумачи, иако се не сећам да их је ико икад овластио да то буду.

Оно што је заједничко и за либерале, и за људскоправаше, и за конзервативце на ксанаксу, јесте да траже интервенцију државе, а за саму државу, чак и кад нема на челу манипулатора, као што је вољени Вучко, то је најудобнија позиција, јер је она онда арбитар у свим стварима, а основно средство за управљање процесима јесте, наравно, полиција. Баш зато што свака агенда, сваки лоби, свака екипа у Србији тражи интервенцију државе у своју корист, Србија нужно, већ век и по, опстаје искључиво као полицијска држава, у којој су, неретко, и сами полицајци, појединачно, жртва те полицијске државе. Држава, рецимо, да дозволу за геј параду, онда на њу пошаље десничаре, које контролише до треће децимале, а онда на десничаре пошаље полицајце, које такође контролоше. Сви су жртве у тој игри полцијске државе, јер нико није у стању да се без помоћи из Немањине улице бори за своју идеологију, агенду, или веру, што говори и о томе од каквог су људског материјала саздани. Уз помоћ државе, и моја баба би могла да се бави политичким животом.

Држава, стара лисица, једном да за право једнима, други пут њиховим опонентима, храни оба пса, да оба буду на располагању кад затреба. Тако све агенде постају бесмислене, јер губе сваку органску позадину, јер не зависе више од сопствених моћи, него од другога, односно државе која, на крају, постаје апсолутни господар свих агенди. Лако је носити Путинову и Дражину слику на литијама, тешко је одбити 100 евра од државе. Интересује ме и колико је гејева одбило 100 јура од државе која не штити њихова права? Тако држава ствара стабилност, не на решавању проблема, како би неко наивно помислио, већ њиховим произвођењем, па њховим смиривањем, путем контролисања корумпираних актера политичког живота.

На скичање једног од геј лобиста, неког Аздејковића, зашто гејеви у Србији не могу да се љубе на улици и тиме конзумирају своја људска права, одговор је једноставан: могу да се љубе. Како ће после тога да прођу, није сасвим јасно, али им геј параде не олакшавају, него отежавају проблем. Опет, држава, ма како свемоћна била, не може да обезбеђује баш сваки улични пољубац. Осим ако се најави, наравно, где ће се двојица (тројица? четворица?) гејева љубити и у колико сати, па да се пошаље интервентна, да обезбеди љубљење. Тиме се сва права, заправо, обесмишљавају, јер права су дуготрајна и стабилна само ако су базирана на каквом-таквом друштвеном консензусу, а не на голој принуди. Просто: 99% људи никад не би убило човека, све и да то није забрањено. Сва права која полиција треба да одржава у животу непрекидним прогоном масе која та права не прихвата, немају смисла. Бити либералан значи дозволити спректар мишљења и ставова, а не октроисати нека утварна права помоћу режима. С друге стране, полиција једва чека такав друштвени конфликт, да би запослила још полицајаца и основала посебна одељења и посебне регистре за хомофобе, за насилнике у породици, за педофиле, за оне са раздељком на десној страни итд. Органи гоњења, како је то лепо приметио ВИБ, увек постану органи маније гоњења.

Литијашима је привидно лакше, јер се налазе под заштитом посебне полицијске јединице, коју ми од милоште зовемо СПЦ, али треба да знају да су на клизавом терену: црква има леп и користан обичај да своје стадо пусти низ воду, уколико мора да бира између вољене себе и стада. Поучан је пример Никола Велимировића, који је стаду, са сузама у очима, махао са брода за Америку, у коју је отишао да би спасао тог јединог себе, а стаду како буде. Хватање за цркву, за Путина, за Дражу је липов, или керов пенис, већ према афинитету публике. Ко те продао пет пута, продаће те и шести. Литијашка прича је, у овом тренутку, далеко више медијски подржана и околности су такве да је властима кориснија, али све то мможе да се окрене у дану, јер ни литијаши, ни прајдаши не зависе од себе, него су само играчке у рукама странаца и вољеног Вучка.

За много времена од данас нико овде, на овом тлу, неће умети да постави неку агенду, какву било, која ће бити аутентична, самосвојна и самодовољна да успе, нити ће наћи модус да то постигне. Пре или касније, сваки наш нови Ђинђић дође код неког новог Легије да га пита да ли ће му дозволити да изведе револуцију.

Комунисти су били последњи који нису тражили сагласност и помоћ полиције за оно што желе да ураде.