Шта је потребно да би један човек, или један народ, били срећни и успешни?
Много тога, од оних сасвим биолошких фактора, попут генетике, доброг здравља у неколико генерација, доброг планирања и одабира крвне линије кроз склопљене бракове. Тек онда долазе социјални фактори, који треба да обликују неку биолошку датост, што укључује формирање вредносног система у породици, његово усвајање и практиковање; изграђивање базе мишљења, које је засновано на логици и непосредном увиду у стварност, а не на догмама и доктринама; васпитање и одгој који, за мушку децу, подразумевају и стицање војничких вештина; образовање као усвајање знања, а не голо стицање дипломе, да би се зарађивало.
То су све вишегенерацијски процеси, који су спори и изложени сталним изазовима: један пијанац може породицу да врати пола века уназад. С друге стране, постоји и фактор судбине, који ми често смећемо с ума: један добар рат ће пре збрисати оне најбоље породице и њихове крвне линије, него оне бећарске, које су се извештиле да хватају кривину.
Наша интелигенција није настала овако дугим и сложеним процесом, већ је створена ad hoc, од слабуњаве и килаве дечице, која су испадала из сваког фудбалског тима; деца бистра, али килава, духом снажна, крвљу слаба. Оно што би се, у боља времена, звало шкартовима. Ни за рат, ни за рад, него да заврши школу да се лебом рани.
Управо стога што су и сами на брзину склепани, на брзину образовани, а да томе није претходила изградња вредносног система и логике у мишљењу, они у сваком проблему виде лака, брза и једноставна решења. У таквој интелеигенцији нема конзервативаца, нити конзервативне мисли – сва је у орбити либерализма, људских, а особито женских права. Идеја је да се све може постићи, само ако се човек определи за добре и исправне ствари и ако следи неку мршаву идеолошку матрицу.
Живот се, међутим, не може везати ланцем лумпенинтелектуалистичке каузалистике; живот не зна за утваре разума, за добро и зло, правду и неправду, истину и лаж – он увек и свуда награђује само моћ и успех. Одличан пример, ових дана, је рат у Украјини, где се лумпен-интелигенција и њој подређени лумпен-пролетеријат, упињу да објасне моралну страну рата, у којој добри Руси, жртве украјинског терора, узвраћају ударац, у интересу светске правде и ликвидирања глобализма и униполарног света. Управо таква размишљања показују неизграђеност „сорабске“ интелигенције, која ни на један проблем не може да гледа непристрасно, ослобођена својих идеолошких претпставки и представа о добру и злу. Човек може, а ваљда и треба да има неке личне представе о Богу, добру и злу, надживљавању душе, па чак и идеолошке представе, али само будала може да изводи живот и свет из својих представа. Ко размишља зрело, своје слике света оставља по страни и гледа живот какав јесте.
Идеја да живот има смисао, или да историја има морални циљ, или чак она наивна слика света у којој добро нужно побеђује зло, сасвим је интроспективног порекла, преко које ми не испитујемо живот, него своје мишљење о њему. Управо зато што сорабски интелектуралци инфантилно следе своја осећања, имамо велику шароликост у мишљењу о политичким збивањима и у закључивању. Снажне емоције су препрека расуђивању, а очекивање да се стварност прилагоди нашем емотивном животу, што се никад не дешава, ствара фрустрацију која коначно преобликује интелектуалца у лумпен-интелектуалца, односно особу која не тумачи живот и стварност, него увек само своја настројења.
Релативно тривијалан пример би била дешавања у вези са ратом у Украјини: „сорабски“ интелектуалац је, из увида у своју љубав према Русији, измаштао сасвим бајковиту, инфантилну представу о царству светла (Русија) и царству таме (западни свет и Украјина). Ту се сада потежу најлуђи могући аргументи у корист сопствених убеђења, док се супротни аргументи сасвим занемарују. У тим детињастим тумачењима, рускојезично постаје руско, Укри постају нацисти, Запад је фашистички и, уопште, свака мисао иде ка екстрему, ка Армагедону, код кога ће се одиграти битка између добра и зла, где ће добро, односно Русија, победити зло. Читав мисаони процес је заокружен, а да ни једном, ни у једној тачки, није дошао у контакт са реалношћу.
То што су наши лумпен-интелетуалци будале, ни по јада: проблем је што трују јавно мњење својим сасвим приватним убеђењима и својим набреклим прсима. Овде ни једна анализа не почиње радном хипотезом коју треба доказати, или оповргнути, већ почиње од закључка да је Русија мајка, да смо ми „мали Руси на Балкану“ и сличне спрдње, а читав мисаони процес има само један задатак: да на крају доведе до онога од чега је и почео. Зато у сваком нашем лумпен-интелектуалцу има нечег свештеничког, дубоко религиозног: чињенице живота никако не смеју доћи у додир са догмом; оспоравање нечијег мишљења води одмах у свађу, јер се и не ради о мишљењу, него о уверењима.
Такав начин размишљања има и своје комичне моменте; опсада Кијева и најава његовог скорог пада су били слављени као врхунац војне мисли у историји, због које Вест поинт пуца од зависти. Дан-два касније, кад су се Руси повукли од Кијева, опет је то био врхунац војне мисли икада и опет је Вест поинт цркавао од зависти. У правоверности нема упитника, нема трунке сумње, нема питања – само дивљење и клицање. Какве то везе има са размишљањем, у чијем центру стоји сумња (а не критизерство, како Сораб обично мисли)? Вера је оно што се подигло на одсуству сумње, а не знање, или наука.
Живот нема смисао, историја нема циљ, поготову нема морални циљ. Слатко православље и мистика немају никакве везе са стварним збивањима, живот тече и муслиманима, и будистима. Судбина није укинута проналаском слатког православља и каузалистике. Једино што је прилично извесно је да ће будућност, па и победе у будућности, припасти ономе ко је вољан да се множи и да се бори. Историја награђује храбре, пуне себе, оне који имају самопоуздање и самопоштовање, а не оне исправне, моралне и праведне.
Сораб има једно дете, два пса и три компјутера, а од оружја има грицкалицу за нокте и мисли да ће га историја наградити. Сораб верује да ће државе Запада, које скупа имају тридесет пута већи БНД него мајка Русија, пропасти, а да ће мајчица ојачати, јер има најјаче оружје на свету: цара и слатко православље. Ето узрока – ето последице! Сораб верује да се само треба определити за срећу, за развој, за светлу будућност, па ће се све то и десити. Само треба народ освестити. Укратко: Сораб ће да најебе од своје памети, како ни од једног непријатеља није најебо.
