Милан Миленковић: Мамини генији

Нисам од оних људи који, кад се деси нешто што су предвидели, ужива у томе да каже: „Зар вам нисам рекао?“… у ствари, јесам, баш сам од тих људи. Не ради се, међутим, о јевтиној сујети, већ о афирмацији моје тезе да се можемо супроставити само оним догађајима које правилно предвидимо. Промашено предвиђање одводи у битке у којима је бојно поље промашено и на коме ћемо седети беспослени, док се негде другде одвија борба.

Имамо хорде политичких аналитичара и паметњаковића, крда „националних радника“, публициста, „др“-ова, „мр“-ова, јавних радника, пророка, гњаватора, месија и ко зна чега још, али ни приближно не можемо да укапирамо околности у којима живимо, нити да предвидимо будућност, нити да нађемо модалитете за делање у тој буућности.

Због чега ово пишем?

Путин, за пар дана, додељује Вучићу орден Александра Невског. Да је гром пукао међу русофиле, не би их тако развалио. Сви претходни изговори што Путин никад прстом није мрднуо за српски народ, а тих изговора има толико да би могла да се напише вишетомна апологија, почели су да падају у воду. Покушај да се умањи значај ордена толико је јадан, да показује беду оних који изводе ту представу, јер ма ког ранга орден био, то је неважно у односу на чињеницу да Путин одликује Вучића, макар и лимом исеченим с конзерве.

Једном речју, почело је трежњење.

Одједном, они који су деценију и по убеђивали српски народ у Путиново месијанство, сад мењају причу: није Путин исто што и Русија! Што одмах не рекосте, него нас кињите толике године? Зар нисмо толике године слушали да је цар Путин ( не Русија) Америку шокирао, матирао, довео у тешку позицију, утерао у панику? Шта је сад, мајстори? Није Путин Русија? Петнаест година је био, а сад није?

Не само да су мајстори Путина у звезде ковали, него су хистерично уједали свакога ко је другачије говорио. Против Путина се није смело ништа рећи, а да се не изложите пљувачини и вређању. А сад…Путин није Русија.

Добро, мајстори, имате ли макар мало доброг васпитања да се извините овом народу што га (свесно, или несвесно, свеједно, јер су последице крупне у оба случаја) лажете и што га оптерећујете својим незнањем? Или ћете само наставити даље помоћу „Путин није Русија“? Као да ништа није било? Срам вас било.

С друге стране, све и да је тако, да је Путин нешто друго од Русије, баш ме интересује шта ће то Русија урадити за Србију против воље Путина? То ћемо чути за пет година, кад и од ове флоскуле одустанете?

Оно што је добро у овом злу од незналица, јесте да се одустаје од путинологије, као највеће науке свих времена. Лоше је што се наставља агонија неузвраћене љубави према Русији.

Ово што пишем није ту да бих се наругао дунстерима, то је најмање важно, већ да покажем колика је, помоћу овог очигледног и срамног незнања „аналитичара“, пасивизација српског народа. Деца рођена кад су ови кенули да цвркућу о „цару“, ове године матурирају. Имамо изгубљених безмало двадесет година чекања на месију.

Да не буде да сам и ја од тих који од јутрос причају да од Путина нема вајде, ево пар мојих текстова, од пре пар година, због којих сам изгубио пријатеље, био шиканиран по мрежама, да бих сад чуо да…замислите…Путин није Русија.

http://milanmilenkovic.com/trampologija-sa-primenjenom-putinologijom-za-pocetnike

http://milanmilenkovic.com/cigla/

http://milanmilenkovic.com/kremljoljupci/

http://milanmilenkovic.com/skaska-o-ruskoj-snazi/

Сад остаје да видимо колико ће година ови мајстори причати о дивној Русији, спаситељици нашој, али без Путина. Колико година треба да изгубимо чекајући новог месију?

Ради се о овоме: ко не зна, нека не лупета. Лепезањење, изигравање хероја и паметњаковића пред женама, свастикама и шурњајама, није основ за политичку анализу. Разумети епоху, разумети збивање, схватити однос снага је основ анализе. Ту нема сопствених нада, расположења, љубави, нити оног гњецавог, никад оствареног, словенског братства. Ко не уме да барата чињеницама, нека се уздржи од тога да са јавношћу подели своја осећања, љубави и сличне ванполитичке категорије.

Свет ни једног трена није постао мултиполаран, али је генијима то промакло, јер су хтели да виде слом америчке хегемоније. Америка је, међутим, данас јача и доминантнија, него пре двадесет година. Само, то треба умети видети.

Посебно је било трагично гледати русомане како објашњавају да ће санкције Русију ојачати и унапредити – за тако нешто смо имали пример овде деведесетих и ништа схватили нисмо. Бројке у српској политичкој аналитици, у којој се само Карлеуша још није окушала (бар ја не знам да јесте), не значе ништа. Пишем русоманима да је 1979. СССР иумао само два пута мањи БНД него САД, а да је данас, управо док Русија цвате под царем, амерички БНД 16 пута већи од руског. Ништа им до мозга не допире. Пишем да половина руског БНП-а долази од продаје нафте и гаса, а  остатак од извоза сирове руде, обловине и оног богатства које земља даје, што је карактеристично за земље које, или нису индустријализоване, или су у процесу пуне деиндустријализације. Ништа. Лобање и даље не примају. Никако не могу да се начудим како верују у мултиполарни свет у коме Амери могу да уведу санкције Русији, а Русија њима не може. Ваљда би мултиполарност то подразумевала? Да виде Амери како је кад не може више да се вози Лада.

Није проблем што је вера изнад чула, па и памети. Тако је човек саздан. У питању је инфантилност Срба: веруј ти слободно у Русију, држи Путинову слику поред иконе, али немој да друге оптерећујеш својим фантомима. Просто: кад нешто не знаш, немој да пропустиш прилику да ћутиш. То је оно што наши аналитичари не умеју. Морају да цвркућу, чак и кад цвркут ни једном чињеницом не може да се поткрепи. Као што јунак једног филма стално понавља „Сваког дана, у сваком погледу све више напредујем“, тако су и гњаватори путиновске оријентације понављали да Русија сваког дана,у сваком погледу све више напредује, што није тачно, наравно, али и да јесте, нејасно је какве то везе има с нама? Шта је доказ да ће Русија икад доћи да помогне Србији, таман да је најјача на свету? Никаква чињеница није упућивала на то, али смо, ето, година слушали како Руси долазе, само да опосле још два-три послића.

Путиноманијаци, стидите се. Лажете овај народ готово две деценије и производите реалну штету, јер вам људи верују, мисле да тек што није стигао руски тенк да их избави од ове несреће. Сад, кад постаје јасно да се то неће десити, ви извлачите своје дупе аналитичарско и прелазите на причу да Путин није Русија. Били сте и остаћете незналачка дупета.

Требало је, да сте људи, зналци и патриоти, да кажете овом несрећном народу да је сам, да му нико неће помоћи, да ће морати да се носи са Викинзима како зна и уме и тиме бисте бар пробудили имуносистем српског народа. Овако сте га само слабили, да бисте били хероји својих мама.

Још једна ствар: добро познајем српску политичку аналитику и знам како функционише. Редослед не мора бити тај, али механизам је увек исти: неки аналитичар, рецимо талентовани н, нажалост покојни, Жељко Цвијановић, напише неки проруски текст. Ови други, мање талентовани од њега, текст прочитају, помисле да Жељко зна нешто што они не знају, па мало комотније препричају његову причу и, успут, додају и погладе. Сад тај други текст читају остали, па мисле да и овај други нешто зна и Ресавска школа улази у пуни замах. Понавља се унедоглед, па се, од пустог понављања, поверује да ће се нешто заиста десити, јер је свуда у јавном простору. Немогуће да се сви варају! При том, потпуно превиђају да је све потекло од једног аналитичара, да уопште не постоје „сви“, него само један, а да су остали само ехо. Жељко Цвијановић не мора бити обавезно на челу ланца аналиттике (он је узет само као баналан пример), може и неко други, али је ланац увек исти, а одсуство укључивања мозга има снагу табуа.

Да се разумемо: политичка аналитика није математика, може да се погреши, али само потпуна незналица може да греши осамнаест година.

И, где смо сада, псоле осамнаест година бајки? Путин није Русија? Да ли је могуће?

Мудраци моји…

Насловна – мало модификовано дело Казимира Маљевича