Милан Миленковић: Метар и центиметар

Како се захуктава нова руска офанзива, тако царомани почињу поново да се ложе. Пола године су се бавили јадима и неправдама овог света, туристичким подухватима, цвећем и травама, уз повремено приплакивање на „колективни Запад“. Шамарчина коју су попили од Укра је била болна, али стара љубав заборава нема, а бол најбоље блажи нова офанзива. Кад ова офанзива прође ко и прошла, опет о цвећу, путовањима, данима који певају у гранама топола…

Истина, „колективни Запад“ (ма шта то било) помаже Украјину, док Русија ратује сама, уз помоћ Ирана, Северне Кореје и Турске. Легендарни БРИКС, у који смо се клели, одјебао је Русију брже него што Марко Чадеж налакира ноктиће.
Царољупцима је промакло да је Украјина сама одбила први напад пре годину дана, а да је Запад помогао само ручним ПТ системима. Прва помоћ у артиљерији је дошла тек у лето, кад је руска офанзива увелико била сломљена. Годину дана је прошло, а тај страшни „колективни Запад“, који ратује с Русијом, још није испоручио ни један модеран тенк Украјини, док се о авионима тек стидљиво прича. Украјина је, до сад, од Запада добила помоћ у вредности од 50 милијарди долара, док Русија на рат троши скоро милијарду дневно. Највећа помоћ коју је Запад пружио Укрима је обука за високотехнолошко ратовање. Помоћ стиже буквално „на кашичицу“ и увек касни за догађајима.

Оно што је очигледно – ко уме и хоће да види – да Украјина сама побеђује Русију.

СССР је, од те исте Америке, од 1941. до 1944., добио помоћ од 200 милијарди долара, па нико не прича да је Немачку у СССР-у победила Америка, него сви причају само о Црвеној армији. Кад је СССР давао веома озбиљну помоћ Вијетнаму у рату против Америке, Амери нису плакали, као данас Руси и русоманијаци.

Ништа нисмо научили из распада Југославије, јер је наш капацитет за учење ограничен нашом памећу и нашим заблудама. Један век смо потрошили убеђујући Хрвате, муслимане, Македонце и Црногорце да су они, у ствари, Срби. Нисмо их убедили. Сад убеђујемо Украјинце да су они, у ствари – Руси. Они се не дају убедити. Неће да буду Руси и тиме нервирају сваког честитог Сораба. Зашто пружају отпор окупатору? Што лепо не изгубе рат, па да сви живимо мирно и лепо? Да Руси изађу на Дунав, па да и нама сване!

Не да ништа нисмо научили, него време само повећава наше заблуде. Гледамо, у реалном времену, фијаско Русије, која годину дана не може ни Донбас да освоји и ту немоћ видимо као одложену победу. Очи виде, мозак не прима. Метар у буљу уђе, сантиметар у главу никако.

Мали подсетник: пре тачно 9 месеци, тебало је да, за Дан победе, на Црвеном тргу, уз урлање „Бог знами“ буде прослављена победа Русије над Украјином. То што се ово није десило, нама ништа не говори. „Колективни Запад“ пореметио планове? Само да смрзне, па ће Рус да крене… само да отопли па ће Рус да крене… Само ветар да престане да дува, па ће…

Наша памет је пресуда над нашом будућношћу и гарант сталне несреће и пропадања.

Насловна – Call of duty (PC game)