Нема иоле озбиљније расправе између шаблонизованих и овлаш школованих српских интелектуалаца, а да не почиње од премисе да смо ми, Срби, баштиници византијске културе, а нарочито духовности. Како они то знају? Па, чули су од оних пре њих. А ови? И они су чули од старијих. Добро, а ко је тај ко је извео премису о духовном наслеђу? Не зна се. Некад и неко.
Прича о духовној баштини Византије, која је допала нама, Србима, најобичнија је будалаштина, која је успела само зато што никада није била подвргнута критици и зато што је уграђена у школски систем. Успешности неке приче, уосталом, највише доприноси одсуство проверавања. Иначе смо, као народ, подложни мантрама које, ако се довољно упорно понављају, стичу снагу доказа.
Српски интелектуалци, посебно они салонско-националистичког типа, веома су популарни међу обичним народом и верује им се. Обичан Србин мисли да они засигурно познају то што тврде, тако да код нас и не постоји навика да се од интелигенције тражи доказ. Просечан византољуб је чувао овце до краја гимназије, затим продао теле да плати карту до Београда, да упише факултет, а онда је чуо за византијску баштину и схватио да је та прича веома погодна као примама за клинке с факултета, које више воле да се дрпају с византијским баштиницима, него са потомцима опанчара.
Ако смо заиста ми баштиници византијске духовности, ред би био да неко макар објасни шта је византијска духовност? Да бар знамо шта баштинимо. У друштвеним наукама не постоји појам „духовност“на колективном нивоу. Колективитету припада религија, тотеми, табуи, слика света, па чак и праслика света, али духовност на нивоу нације подразумева да сваки појединац има духовност, али не само то, већ и да је та духовност унифицирана. Голим оком се види да убедљива већина популације, ма које и магде, има дефицит духовности на индивидуалном нивоу, те да је појам о импортној, византијској духовности бесмислен. Модерно речено, нема хардвера за тај софтвер.
У философији и социологији је општеприхваћено да су културе строго националне творевине и да су за неприпадника заувек затворене. Откуд ученим главама идеја да смо ми наследници византијске културе? Ми је уопште и не познајемо и више нам је страна него америчка култура данас. Штавише, византијска култура је страна и данашњем Грку,чија се, ајд да се изразим у задатом термину, духовност исцрпљује у потрошачкој субкултури. Ко не верује, нека оде у прво српско село и пита шта је Византија, па ће се прилично изненадити.
Шта ми имамо од византијске културе? Језик? Писмо? Политички облик? Моду? Стил? Уметност? Књижевност? Архитектуру? Народну ношњу? Орнаментику? Музику? Ништа од свега тога.Духовност? Шта ми знамо о духовности византијског човека? Шта знамо о својој духовности уопште? Мутни појмови попут „духовности“, појмови који измичу разумевању, веома су популарни међу Србима националне провинијенције, јер се не морају доказивати, нити објашњавати. Што каже онај Марфијев закон: „Ако из три мерења можеш да добијеш различите резултате, мери само једном“.
Како је та култура, византијска,успела да нас толико прожме, а да баш никакве горе наведене тековине не остави?Шта је та култура значила обичном српском себру у тамо неком 12-том, или 13-том веку? Зашто немамо хексаметар, већ десетерац? Зашто немамо византијску орнаментику на нашој ношњи? На ћилимима? Зашто ни један од сто Срба не зна историју Византије?
Два су мита која су допринела овој забуни: један је религиозне природе, други се тиче ћирилице. То што је православље дошло преко Византије, никако не значи општу духовност. Наши су преци били врло колебљиви у вери све тамо негде до 13-тог века, односно вековима пошто су дошли у додир са православљем. Још је Стефан Немања крштен прво по католичком обреду, а има и поузданих доказа да је чак Душан, у 14-ом веку, био склон да склопи унију из државних разлога. Осим колебљивости на линији католичанство-православље, постојало је и колебање на линији монотеизам-паганство и та двојност и даље, после 15-так векова „византисјке духовности“ постоји међу Србима. Даље: барем трећина српског народа, ако не и више од тога, отпала је од вере у потоњим вековима и придружила се католицима и муслиманима.
Тумачити спој са неком другом културом само на основу вере, наивно је и бесмислено. Православних има од Владивостока, до Египта, па се не сматрамо баш припадницима исте културе и духовности. Култура једног народа много је шири појам од религије, а духовност човека није скопчана само с вером. Модерни, приучени теолози-аматери, који су се намножили у последње време, а који о религији трућају само зато што се се бивише свиђају као религиозне особе, склони су да све појаве у друштву тумаче кроз верска питања и сваки од њих не само да зна шта је Бог хтео и шта хоће,него још желе да читаву културу српског народа сведу на веру и то на православну веру, игноришући богато паганско наслеђе, које је створило далеко већу културну баштину, него православље.
Шта смо ми то добили са православљем, а да пре нисмо знали? Да треба волети ближњег, да не треба красти, лагати и убијати; да треба волети правду, истину и ценити поштење? А пре тога смо били коњи, па нисмо то знали? Онда су дошли Ромеји и објаснили нам.
Што се писма тиче, односно међу нама драматично прецењене улоге Ћирила и Методија, довољно је рећи да нам нису увалили грчки алфабет, већ су само препаковали писмо, којим се и до њих служио танак слој учених људи у Србији. Баш ме интересује колико су Срба описменили ван монашких кругова. Склон сам да мислим да ни већина монаха није била писмена ни пре, ни после њих.
Оно што ствара мит о византијској баштини јесте копирање облика цркава, облика државне управе,титула и делом начина одевања у вишим слојевима. Опет наглашавам: копирања.Исто се дешава и данас, кад имитирамо западњачки стил живота, архитектуру и политички облик. Колико је данас Вучић западњак и Велики маг демократије,толико су и Немањићи били Византијци и промотери ромејског начина живота. Да су Немањићи заиста били фасцинирани Византијом, не би је черупали кад год им се указала прилика.
Уосталом, и мит о Византији је настао тек почетком 20-тог века, са ширењем слоја писмених и школованих Срба.Пре тога, слабо је ко знао да је Византија постојала на свету. У Србији је, докраја Првог светског рата, неписмено било чак 90% становништва. У време мог раног детињства, читавих 50%. Од свих Срба, који су икад живели, бар 95% нијеникад прочитало Свето писмо, а од ових који јесу, барем половина је то учинила у последњих 50 година. У народној уметности, трагова Византије уопште нема. У архитектури, осим цркава, такође нема трагова Византије. Како то да наша сеоска кућа није медитеранског типа, као ромејске куће?
Мит о баштињењу византијске духовности су поставили, дакле, интелектуалци и црква. Изван тог круга, нема ни сећања на Византију. Најбоље је што се све може рећи па, ако прође, прошло је.Као ономад кад је неко овде, на Преврату, не могу сад да се сетим ко, жестоко побркао демократију и републику у Венецији и умало да му прича прође. Лако верујемо на реч („Причао ми човек…“), мало се уносимо у проблем, мало знамо. Лакше нам је да верујемо на реч ма коме, него да учимо и сазнамо. Полуобразованост је наше данашње стање духова.
Српски народ није ничији баштиник: самосвојан је, изузетно је креативан, самообновљив и у културном смислу, јединствен. Наш језик је, за многе векове, доминирао Балканом, све до Азије. И данас је апсолутан на тлу бивше СФРЈ. Наше писмо, које је реформисао Вук, а не Ћирило, или Методије, готово је савршено. Наша народна, превасходно сеоска култура, изнедрила је усмену књижевност какве има још само у Француској и Немачкој, а наша епика је највиши удар епике у Европи. Ношња је само наша, орнаментика је само наша, облик куће је јединствен, као и комбинација материјала. Наша музика је, мислим на оно што се данас зове „етно“, сасвим јединствена. Ничији ми баштиници нисмо, сем сопствених дедова. И добро је да је тако. У нашу интелигенцију, а и у црквене кругове (па с њима и у део осредње школованог народа), продрла су фелашка, слугерањска расположења, те се мисли даје овом народу увек био потребан сајбија (старалац) и да је он, у културном смислу,примитиван и недовољан, па му је потребна туђа матрица. На исти начин поступају и еврофундаменталисти: све наше је труба, само са Запада сунце сија. Увек ми је било смешно оно онанисање „учених“ Срба над Шекспиром и то у народу који има Његоша.
Прича о византијском наслеђу је, међутим, ухватила такав корен у нашој „интелектуалштини“, да је готово немогуће изнети другачији став. Чим се у полемику уђе, више нема аргумената, него самодисквалификација, исто као са еврофундаменталистима.
Текст је први пут објављен 21. 09. 2013.
