Милан Миленковић: Можда ће бити, можда неће бити…

Срби, упорно неспособни да расуде имеђу онога што треба да буде и шта ће бити, бирају да игноришу чињенице и стварност, у корист измаштане будућности која, барем не таква каква је измаштана, никад неће доћи. Једно по једно самозаваравање, једна по једна самообмана, уз нешто алавости и грамзивости, уз подлу наду да ћемо, док серуцкамо о златном добу, бар ми лично живети на грбачи сабраће и да ћемо на време збрисати с брода који тоне.

Никада више великих и светлих идеала, више лажног оптимизма и никада више ничим, па ни чињеницама ограниченог патриотизма није ишло упоредо са оволиким јајарењем и себичношћу. Нема свињарије коју смо починили, а да је нисмо премазали шећерном глазуром патриотиизма, православља и човекољубља. Постали смо неконзистентни, гњецави, лицемерни и подмукли. Никада се, у нашој иначе напетој историји, нису овако преплеле поквареност и слаткоречивост.

Срби немају, данас, ни једног јединог народног трибуна, ни једног човека који би био морални стуб нације и чије би поштење било несумњиво. Трибуна који су на продају има исувише, али ни један није онај прави.

Преживљавамо лажући и бивајући лагани, не видевши више чак ни проблем у таквом начину живота. Све смо подредили биолошком опстанку и све културне, миленарне културне творевине нашег рода и обавезне културне симболе смо жртвовали за рђаву паштету, коју ждеремо док гледамо медијске сплачине.

Ко се сећа романа „Људи са четири прста“, Миодрага Булатовића, сећа се и да се прича врти око одсецања палчева Србима, од стране усташа, да се не би крстили са три прста. Да данас усташе то раде, последица би била много гора: не бисмо могли да користимо мобилне телефоне.

Очигледно је да је све што је велико у историји српског народа и његове културе тековина, заправо, неколицине, групе снажних духова и алфа примерака, који су своју слику света наметнули остатку, који су држали у запту. Очигледно је, такође, да гомила сама, без алфа примерака, није у стању да следи кодексе и културне симболе. Подмукла демократска бајка о једнакости далеко нас је одвукла од стварности и почели смо да верујемо да сам народ, без вођа, може да ходи кроз историју сигурним кораком. Кад смо, дакле, кренули да сви сложно, демократски и у складу са начелима једнакости међу људима, гонимо историју, завршили смо у фармама, паровима и задругама, или у другосрбијанском глибу, јер гомила која стоји испред Лидла, или испред Старбакса има иста душевна својства, само различит социјални статус.

Непријатно питање је, међутим, ово: имамо ли право да преживимо под околностима и условима под којим један народ не би смео да преживи? Другачије речено: да смо народ, да смо још увек Срби, већ одавно не бисмо постојали. Овако, преживљавамо као грађани, јер не постоји тако низак стандард морала, културе, или макар обичне пристојности, испод којег грађанин не би преживео. Грађанин има ниво самоодржања на нивоу бубашвабе. Народ, међутим, не би смео да има: морао би да нестане кад нестане његова култура, јер народ не чине крвне везе (и вепар има сроднике), већ једна, „баш та“ култура, која и чини тај народ. Ако један народ западне у акултурацију, онда и престаје да буде зједница и постаје руља.

Ми, ту мислим на данашњу генерацију Срба – то се са великом сигурноћу мже рећи – нисмо успели да одржимо културне обрасце и не само то: од њих смо направили карикатуру. Падедови – да нешто могу да устану из гроба, не би нас чак ни презрели: они нас не би разумели, не би нас препознали као потомке.

Унутрашње смо напустили себе, а да нисмо ни приметили. Још увек је звук речи исти: правда, истина, слобода, Косово, вера…али су садржаји други: правда је омеђена себичношћу – добра је кад ради за мене, а ако не ради за мене, онда је неправда; истина је силована објективизмом, па више није наша, српска истина, већ општељудска, апстрактна, од живота одвојена истина; слобода се изгубила у збрци патриЈотских лупетања и људских права, а она, једина слобода која се може позитивно дефинисати.слобода од окупатора, од туђина – сасвим се изгубила; Косово одавно није нешто што је инспиративно, што има митски значај, већ је само реч која служи за псеудопатриотско самопрепознавање, односно преко приче о Косову, самопрокламовани, неделатни патриоти грађанског типа препознају једни друге. Увек имају изговор за неделовање и увек разлог за причу.

Облик, форма неког бића, народа или појединца, прецизно показује и његову суштину. Тешко је претпоставити да неки љубтељ Задруге, или Парова, има фину душицу и одлично образовање, које скрива дубоко у себи. Ко има плитку форму, има и плитку садржину. Код нас чак и није у питању утилитарна животна филозофија, хедонизам на висини начела, већ вулгарни доживљај ситне користи и јевтиног провода. Сирома сам, ал’сам бесан! Сиротињски комплекси, подигнути на ниво нечега што би требало да буде животна филозофија, а који су, заправо, само апологија немоћи и неспособности.

Ми не жигошемо, као друштво, зло и непочинство, већ их прихватамо као легитимну стратегију преживљавања.

Уколико будемо хтели, или желели да опстанемо као Срби, некако ћемо морати да успоставимо друштвену дисциплину, односно да багру држимо под притиском, да јој не дамо да демократски уништава оно што су десетине генерација стварале. Уколико мислимо да опстанемо само као грађани, онда не морамо да радимо ништа.

Насловна – „Вођа“, by Sudhir Shetty