Милан Миленковић: Мурта и његови му саветници

Једна од широко распрострањених илузија, које градски сељаци и поштена интелигенција пласирају споромиислећим Србиме, јесе и она да само трба да се потрудимо, да свргнемо Курту,  да доведемо Мурту и да ћемо, кад Мурта заседне, моћи да будућности дамо смер и правац какав год нам се хоће. Савршено једноставноо и без икакве везе с мозгом. То је торија „равне ливаде“, на којој можеш да саздаш ша ти се срцу хоће, као да пре тебе ништа није постојало и као да, поред тебе, у реалном времену, ништа не постоји. 

Треба се само одлучити за слободу и она ће се бити остварена! Како су плитке мисли умних људи нашег доба и како су дубоке њихове заблуде!

Епоха је, међутим, ту и таква је каква је и неће нестати, нити ће се њене утваре повући, само зато што смо се ми и Мурта одлучили за слободу и квалитетну економију. Читав светски поредак, који је настао вишевековном еволуцијом међународних односа, повући ће се пред ингениозним решењима наших мудрих глава! Нека устукну Америка и Енглеска, светски колонијализам, монетарни фашизам и носачи авиона-Мурта, са својим саветницима, преокреће светски поредак, јер има решења и за проблеме који се још нису појавили!

O, sancta simplitictas! Света једноставности! Ти имаш одговор на све, ништа ти није недоступно, ништа неоствариво. Од тебе је више света само глупост. 

Епоха колонијализма је ту и трајаће дуго пошто се упокоје и Курта, и Мурта, и њихови саветници. Број земаља које су мегрополе ће се смањивати, број земаља које ће бити колоније ће расти, али се основи процес неће мењати за још неколико векова. На крају ће остати само једна земља, Нови Рим, која ће цедити и последње остатке света каквог га данас познајемо. Но, Курта и Мурта немају појма о томе, не виде нужност историјских процеса, него их посматрају у волунтаристичком кључу, кључу у коме је све ствар избора и све се може, само ако се човек и народ одлуче за срећу.

Запад, који тешко належе на читав свет, сва своја велика културна и историјска питања довршио је у 19. Веку. Пруско-француски рат је био последњи рат који се водио, осим борбе за моћ, и око неког симбола. Од та доба, а прошао је век и по, Запад води, унутар себе и са читавим светом, само пљачкашке ратове, који у себи не носе никакав симбол, никаквву религиозну или симболичку црту. У те ратове спадају и оба светска рата, које огромна литература представља као обрачун добра и зла, а заправо су били само ратови око наслеђа читавог света, односно око тога ко ће кога цедити у будућим деценијама. 

Као и Рим после битке код Заме, Запад данас нема знатнијег непријатеља и мирно, уз мање окршаје, продире у области света које су добровољно пристале да буду плен. Нема отпора, нема ни наговештаја да би се негде, ма где у свету, могла појавити тачка побуне, иако о побуни против униполарног свеа већ постоји читава, веома обимна литература – литература о догађајима који се нису ни десили, сем у умовима  Мурте и саветника.      

Просто: свет је плен. Плен Запада, који полако почиње да се сабија у једну тачку: у америчко-британску коалицију. Чак и земље попут Немачке и Француске су постале неважне и сјаје бледим сјајем наслеђеним из боље прошлости. 

Читави народи, читаве државе, само гледају како да се неком, под иоле подношљивим условима, сами понуде као колонија. Суверенитет је нестао чак и као идеја, јер му се не види смисао. Елите у колонијама се противе суверенизму, јер не виде своје место у свету без служења већем и јачем. Народи интуитивно, без великог паметовања, осећају да сувереност тражи жртве, да тражи борбу, а за то они нису спремни. 

Да ли ико озбиљан мисли да би земље, налик Србији и осталим балканским патуљцима, да нешто потоне Америка, постале суверене? Боже сачувај! Већ следеће недеље би служиле неком другом. Стање свести изванредно осликава борба између евроатлантиста и русофила, борба која се води само око тога коме треба служити. Питање да ли треба служити се уопште не поставља: ход кроз историју спуштених гаћа се подразумева. 

Дакле. Колонијаизам не почива само на снази метрополе, већ и на слабостима касног, болесног и уморног остатка света, који је спреман да простре црвени тепих сваком освајачу. 

Запад је унеколико специфичан: у другим културама и цивилизацијама су се моћ и традиција удаљавале и приближавале, преплитале и расплитале, али на Западу је традиција моћ и моћ је традиција, ту нема напетог односа, који би могао да превагне на другу страну. Свет, опет, није спреман да проба моћ Запада. Када се неко успротиви, као што је то урадила Србија 1999., остатак света шаље честитке на храбрости, али нико не проба срећу да се придружи отпору. Ни Русија није пробала срећу, што смо ми, научени да историју и њене токова посматрамо стриктно персонално, приписали Јељцину. 

Русија, као и Кина, у којима Срби виде Западу паралелне центре моћи, стално нешто истражују, наоружавају се чудесним оружјима и оруђима, али до обрачуна никако не долази, нити ће доћи. Они само желе бољи аранжман с Викинзима и ништа више. Армагедон – библијско место коначног обрачуна добра и зла – постоји само у душама наивних. Зло је одавно победило.

Е, сад, ако изабере срећу, напредак, ако се одлучите за Мурту и саветнике, све ово што сам написао неће важити. Викинзи ће, видевши Мурту и саветнике, рећи: „Е, јебига, овде се не може ништа, израдише нас Сораби“ и ми ћемо живети дуго и срећно у чарима просперитета и бесконфликтне заједнице. Викинзи нас мрзе јер смо ми народ небески, метафизички тако рећи, народ коме духовност на нос цури, а још смо и мали Руси који никако да порасту, као Оскар из Лименог добоша Гинтера Граса. Да однос Запада према нама има неке везе са расподелом моћи и отимачином, Мурти и саветницима не пада напамет. Искључиво нас даве зато што смо народ најстарији и што смо духовни. Запад је створио Лајбница, Спинозу, Канта, Декарта, светог Августина, Савонаролу, Лутера и Калвина, Бетовена и Моцарта, Микеланђела и Рубенса, Хегела и Ђопенхауера, али смо ми дали истинске великане: Николаја Велимировића, Недића, Љотића, Јована Деретића и остале великане духа, ради којих Запад пуца од зависти према нама. Где би им тек крај био кад би имали оно што Србин имаде! Познато је, међутим, да нико нема што Србин имаде. 

Оно што је заиста вредело у Србаља смо удавили: Косовски мит је омалкокрвио и постао завет, велики војници су се сакрили иза леђа министара војних, велики писци су помрли, нове изродили нисмо, али ће Деретић и Николај Велимировић сијати докле сунца грије! 

Пред нама је још неколико векова колонијализма, оштре, веома оштре пљачке и борбе за последње ресурсе на планети, а ми у то доба улазимо са шарлатанима и под тешким теретом самообмане сваке врсте. Уместо да се скупимо и спремимо да примимо ударац, слушамо шарлатне како ударац неће ни доћи, иако нам је дупе стално модро од батина које добијамо. Не дају Бог и Русија да Србин пропадне! Штите нас златне кашике Немањића и иконе које плачу! Како је то далеко од политике, како је то далеко од реалности! Како ћемо надрљати слушајући будаланте свих врста! 

Онај ко вам овакве бурове облоге удара, браћо моја, није вам пријатељ. Сетите се: Деведесетих су вам шарлатани испричали бајке о небеском народу коме нико ништа не може, а онда су нам урадили све, или скоро све. Колико пута могу да вас навуку на исту причу, а да себе и даље сматрате паметним и озбиљним људима?  То исто важи и за еврооптимисте, који тридесет година серу како је ЕУ надохват руке, само фали још једна ситница, а то је сто крупних ствари. Само слушајте еврофундаменталисте, шатриоте и не брините: пропашћемо сигурно.

Пустите ви националне иконе, попут Матије Бећковића, или Крестића: они су и под комунистима, и после њих, све до данас, имали пун фрижидер и добре принадлежности; упитајте се шта ћемо ми ако њихове приче нису озбиљне, ако су заблуде? Овлашћени Сораби ће увек добро живети, а нама како падне. 

Запад је велики, стар, искусан, има нагомилану моћ, има паре, има флоту, има пету колону у готово свакој земљи у свету и наше занемаривање толике моћи није паметно. Са том моћи се може носити, можда се може и борити, али не ниподаштавањем и запишавањем. 

Ми, са друге стране, немамо ништа: ни елиту, ни моћ, ни сувишак памети, ни реалистичан однос према епохи, ни паре, ни довољно младежи, а и тестиси су нам закржљали од борбе по друштвеним мрежама. Немамо ништа, али ћемо Запад поразити…духовношћу. Овакву лудост не би похвалио ни Еразмо Ротердамски. 

Ви, који сте још млади, који можете своје светоназоре и резоне још увек да обликујете, немојте потпасти под ове лудорије и шарлатанство ма које врсте. Увек, неизоставно, мерите напоне моћи, снаге, самосвести, јер то гони историју и зауздава је у корист онога ко их има. Пустите удбашко-шарлатанске форе, које вас удаљавају до моћи и самосвести, форе које вас уче да се спас налази изван вас, у Богу, Русији, или нечему трећем. Снага је или у вама, или нигде. Самосвест такође. Истина, ово важи само за оне који нису отрпели шамар у школи, који нису дали да им се псује мајка, па онда трчали да Малог Перицу туже учитељици, за оне који могу да устану по мраку, да издрже зиму и глад. Само за њих ово важи. За остале, који могу да трпе понижења, који страх зауздавају не храброшћу, него суровим облогама псеудонационалиста и шарлатана, спаса нема. 

Они нека се привале Мурти. И саветницима.