Није зезање, пре око годину дана се овај наслов појавио у штампи и то у једном од Вучићевих таблоида. За безмозговиће, прича како је Запад напао Русију, постала је синоптичка и сваки Вучићев сведок је понавља на почетку разговора.
Прича је дебилна, но, има онај „српски уметак“, који све објашњава. Дакле: кад Руси из Украјини одлуче да се одвоје, то је богоугодно дело и свако ко то спречава је зликовац. Кад Косово хоће да се одвоји од Србије, то је кршење међународног права. У случају сецесије, дакле, ми имамо право да интервенишемо, а Укри немају. То премошћава она доскочица, онај „српски уметак“: није то исто! И после тога – цепање длаке уздуж.
То је, наравно, исто, само је наш укус према та два догађаја различит. Шиптарима се посрећило, јер су их подржали Амери и Брити, Русима у Донбасу се није посрећило и то се зове „историја“. Историја никоме не гарантује правду, чак ни јакима.
Где сам стао? А, да: и тако су на данашњи дан руске трупе прешле украјинску границу, чиме је почео напад Запада на Русију. Логично. Како би другачије могло бити?
Вучић сад опет игра игру са Сорабљем. Он познаје Сораба добро, зна да Сораб само кења да би бранио Косово, а у ствари, мрско му је да дупе дигне из фотеље. А и Сораб би радије био жив роб, него мртав херој. СрБски шатриота, доминантан, медијски произведен тип у Сораба, суштински жели да сопствени кукавичлук пребаци на Вучића, јер нас, кобајаги, он држи за руке и не да нам да, са барјаком у руци, храбро погинемо на класичном нашем Косову.
Вучић, наравно, познаје душу шатриота – и сам је из њих потекао – па зна и да мора да им да неку вадилицу, а то ће бити то што, и кад дигнемо руке од Косова, нећемо увести санкције мајци Русији. Зна Вучић да је нама теже због Донбаса, него због Косова. Такав нам је патриотски нерв.
У понедељак ће да потпише неки споразум, за који очигледно постоји договор свих страна у прегворима да не буде објављен у интегралном тексту. Кад дође кући, цепаће одећу и кукаће наглас да није потписао признање (што није ни тражено) и да он никада неће дати Донбас, макар Косово морало да оде на службени пут у Уједињене нације. Пошто смо ми, срБски патриоти, пенис од људи, правићемо се да му верујемо, јер нам је тако лакше. Нас, у суштини, боле патка за Косово, али свој добар глас тражимо у томе да изгледа обрнуто.
Кад прођу понедељак и заклињања да није предао Косово, Вучићу остаје само да замоли цара нашега и бога, Владимира Владимировича, да руски представник у СБ УН заспи у тренутку кад се буде одлучивало о пријему Косова у ту организацију. Иако је цар тренутно заузет позивањем руског народа на јединство (на које га – гле чуда – није позивао кад су се делиле јахте, балерине и виле), али ће одвојити време да чује вапај Вучићев и изаћиће му у сусрет. И, вадилица ће бити то што нисмо увели санкције Русији. Нек’ иде Косово, само да се не обрукамо пред Русима, који су нам „увек помагали, никад одмагали и никад рат изгубили нису“ (нарочито омиљене лажи русоманијака).
П.С. Кад бејах млад, ми имадосмо, у оној мрској, комуњарској држави, снажну војску, озбиљну привреду, добијасмо станове, имадосмо уметност на високом нивоу, одличну медицинску заштиту, озбиљно школство, али душа је патила…нисмо имали патриоте. Сад их имамо, трампили смо све оно за њих. Сад нам је срце на месту: гаће немамо, али патриотизам сија пуним сјајем и добро се плаћа.
