Давно је то било, сад је већ неважно да ли 1977. или 1978., када сам, у тада изразито комунистичкој Војној гимназији, на писменом из српског, који је имао тему „Револуција“, написао да је прва револуција, за коју се зна, била она кад је Сатанијел, пали анђео, одбио да служи Богу речима: Non serviam, или „Нећу да служим“. Ко слабо познаје време и околности, мислио би да сам надрљао, међутим – није тако било. Напротив: вођен сам од учионице до учионице да читам свој састав. Јер, комунизам је, као и свака вера, имао своје „пале анђеле“, од којих су неки, попут Ђиласа и Влада Дапчевића, још били живи, а овај други и на робији.
Легенда каже да су, заправо, четири анђела отпала (Сатанијел, Велзевув, Луцифер и Левијатан), али је доцнија хришћанска редактура све њих – а шта је друго и могла – спојила у једно лице: Ђавола.
Тема је, заправо, вечита и везна је за саму бит људског постојања, за оне делове наше егзистенције где се дихотомије не могу превазићи. Снажан дух је нужно и скептичан и критички расположен дух, дакле сасвим неприкладан за масовну употребу. Снажан дух не виче, из масе, ни „Ацо-Србине“, ни „Вучићу-педеру“, јер такав дух презире масу. Ни маса му не остаје дужна, јер је њен основни однос према таквима: ти мислиш да си бољи од нас!?
Ђаво, то збирно име за четири пала анђела која су одбила да служе, је прича о сили са којом се Бог отима о људске душе. Ту Бог има својство политичке партије или покрета, па чак и било које заједнице, која је везана слепом послушношћу, која је компактна и која је из себе избацила и последњи траг сумње. Онај ко је опасност за такву заједницу није друга заједница, већ слободномислећи „Ђаво“, господар знања, па самим тим и могућности да поколеба послушно стадо. Сваки уговор са Ђаволом, у литератри и уметности уопште, јесте давање душе , у замену за знање. Прича, заправо, уопште није о Ђаволу, он је само ту да плаши меадаптибилну децу, већ о надмоћи духа и слободној мисли, о смелости да се критикује ред ствари заснован на вери, емоцијама и ритуалним понављањима у исказивању привржености врховном ауторитету. Ђаво је онај који квари идилу, који тера на размишљање и који квари збијање у топлу, смрдљиву и, пре свега, послушну гомилу.
Зато сваки слободан дух, сваки снажан дух, и у наше време, има нешто од палог анђела: јасно види ствари и силан је у мислима, али му фали мир; велике је у мислима и делима, али је нужно горд и усамљен.
Маса, било у форми друштва, заједнице, политичке партије, или певачког друштва, такве не воли;она награђује адаптибилне, посебно ако су још и медиокритети. Место на друштвеној лествици не одређује се према делима и знању, по врлини и постојаности, већ према томе како заједница верификује успех, јер и он има свој протокол, из кога се не сме искакати, ако се хоће љубав и наклоност заједнице.
Петроније Арбитар се убио, можда и последњи Римљанин старог кова, убио се, оставивши Нерону писмо, у коме је рекао: „Одлазим, јер више не могу да кварим уши твојим стиховима“. Смрт му је била ближа од наклоности цара и дворске камариле.
Занимљиви су Ђордано Бруно и Галилеј: један је остао снажан до краја, други је дао, како би комунисти рекли, покајничку изјаву, раскритиковао се пред колективом. Ђордано је био див, а за Галилеја важи она Христова: дух је спреман, али је тело слабо.
Сократ је починио грех неадаптибилности и то је, у складу са отвореношћу античког човека, утврђено у буквалном тексту пресуде: крив је што је кварио омладину (учио је да је знање објективно, дакле да није нешто о чему заједница треба да одлучује) и да крши обичаје, односно не поштује богове. Није ни покушао да се спасе и отров, који је требало да попије у року од седам дана, попио је првог дана. Главна оптужба је, заправо, била врло једноставна, увек иста: ти мислиш да си бољи од нас!? Тешко је замислити да су католички инквизитори, или атинска гомила занатлија и никоговића, који су судили Сократу, уопште улазили у меритум, односно разматрали да ли је Ђорданова математика тачна, или су Сократова размишљања исправна; они су умрли, не због недостатка тачности и знања, већ баш због вишка. Гомила је сасвим равнодушна спрам знања, чак га сматра и штетним, нечим што оптерећује мозак, који има паметније начине да се ангажује. Да не мисли, рецимо, или да мисли у стереотипима.
Мени је, кад неко каже: „Он бар нешто ради“, „Хајде да променимо нешто“, или „Руси нас бар никад нису бомбардовали“ јасно да пред собом имам кртог медикритета, без сопствене мисли у глави, који нема ни теоретску шансу да прекорачи праг осредњости, али има одличан потенцијал да мрзи оне који то могу.
Свако, ко осећа позвање, ко осећа у себи да није осредњи, да му је биологија одредила да буде бољи, има избор: може да се уклопи и пристане на стереотипе, да не би вазда био каштигован, или да се попне где му је место, али мора да зна да тамо где оде, хладан ветар дува и усамљеност је стална.
Кад имате паметно дете, кад видите да му Бог није дао да буде средњи примерак, ви га ломите, гњавите и притискате да се уклопи. Немојте. Пустите га да и он, попут Сатанијела, престане да служи, само му предочите последице.
Прочитајте му овај пасаж из песме Ђуре Јакшића, који је и сам умро од пандурских батина, јер није био адаптибилан, што озбиљно, и данас, повређује мозак сваког шалтерског службеника и полицајца:
То је судбина сваког ко се не мири са осредњошћу. У тој судбини има славе, има моћи, има и гордости, али никада мира и никада дружбе.
На крају да кажем, ради оних који би могли помислити да заговарам сатанизам: сатанисти су, са свим својим учењима и ритуалима, само обрнути вид цркве; не гомила која негира веру, него која је против ње, али не због изузетности (јер да јесте, не би била екипа, него појединац), већ из бунта против ауторитета, као и због немоћи да се бунт победи. Они су одрекли Бога, али га тиме нису превладали, само су исту религиозну причу окренули наопачке. Истински побуњеник је изван приче, а не у обрнутој причи.
Обичан човек је саздан тако да иде за оним ко око врата носи меденицу, чак и не питајући откуд том меденица око врата. Просто, следи звук. Саздан је да буде роб, али итекако уме да мрзи онога ко није тако саздан. Медиокритет је човек као биолошко трајање, а неко ко је изузетан је човек као врх еволуције. То једно с другим не иде.
Две опречне тенденције разапињу свако људско друштво: тежња ка слузавој, топлој уклопљености и тежња ка врховима људскости. Све што је велико у људском постојању, створили су ови други, који су се попели на врхове. Теслину струју користе и медиокритети, али да им је био ту, под носом, толико би их иритирао, да би читао струјомере у Калуђерици. Маса, као маса, много лакше, а нарочито успешније мрзи, него што поштује и разуме. Опет, широка пирамида, која укључује и безмозговиће јесте претпоставка за постојање оних најбољих.
Свак за себе, мислим на оне који имају мозак и умеју да га користе, мора да одлучи на шта су га упутили наслеђе и личне склоности: хоће ли бити у топлом смрду мноштва, или у хладној усамљености изабраних.
Текст је објављен у алманаху „Космополитика“, априла 2019. године, број 3
Насловна – „Сатана и Велзевув након пада“, илустрација Гистава Дореа (романтизам) за „Изгубени рај“ Џона Милтона
Evo jedne pesme upravo o tome. The Genius Of The Crowd, Charles Bukowski: https://www.youtube.com/watch?v=gifEn61dZBc
Са исте производне линије излазе и обични , ( просечни ,медиокритети) и необични људи , притом необични најчешће са крупним социјалним дефектима .Ти скокови које необични намећу могу , али не и обавезно , усрећити и медиокритете , обично усреће само ове изузетне . С тим што изузетни врше процене које се уважавају . Отуд Богу идеја . И да присваја за себе вокс попули . И пореди изузетне са морнарским конопцем !
Milane, kao i uvek – svaki put se prvo obradujem kad vidim nov tekst, pa ga procitam u dahu (dok se vozim u autobusu), a onda iznova odusevim – odakle ti bre takva sistematika? Bravo!!!
Jedno pitanje vezano za legendu o 4 andjela – gde da nadjem tu legendu, obicno stavis referencu, sad je nema. Bibliju sam citao ali jako davno, bio sam prakticno klinac, pa ne pamtim ako je odatle, ne zamerite. U svakom slucaju moram da obnovim gomilu literature vezano za ovu temu pre svega bibliju, pakao i izgubljeni raj.
Pogledaj nešto o Sedam prinčeva pakla… Nije loše pročitati ni poemu „Izgubljeni raj“ Džona Miltona…
Problem većine „slobodnih i snažnih“ čovečijih duhova je što su ni na nebu ni na zemlji. Da se drže zemaljskog odbacili bi i Boga i Đavola i zaista krenuli ka svom zenitu ili ti spomenutom „vrhu evolucije“. Kada se to desi sazreće uslovi za pravu promenu sistema. Jer prepoznaće u sebi moć (kroz znanje) i ko će ih zaustaviti da uzmu svu vlast? Zar ovi koji su sada moćni samo prevarom i lažju, ili „topla, smrdljiva i poslušna gomila“? To će po prvi put biti moćni pobunjenici protiv licemerja, „izvan priče“, a sposobni da budu i „ekipa“, krcati znanjem, iako i dalje tanki suštinskim razumevanjem.
Da se drže neba, razumeli bi duh Đavola i ne bi mu kadili nazivajući ga Bogom, ne bi se kurvali sa istorijom i zemljom, niti bi Bogu pripisivali da se bavi đavolskim poslom „otimanja o ljudske duše“. Nego bi uvideli da su i oni, kao i Đavo (anđeli zavedeni znanjem i nepomireni sa stvaranjem čoveka) na zajedničkom poslu. Pa bi se svojim poslom i bavili, shvativši da im je zemaljsko samo za prohodati na putu ka nebeskom u kome je ispunjenje. Takvi se ponekad umešaju pojedinačno, da pokrenu i upute na razumevanje. Kad ne čine od sebe, nego služeći, od toga bude koristi kome i koliko treba. Kad se zanesu sobom posluže za šalu, kao i drugi, a i to su prilike za razumevanje.
Ono što deluje najhumorističnije je da će oni „slobodni i snažni“ koji će zavladati preko znanja, a iz vizure još uvek vladajućeg licemerja izgledati kao antihristi i gori od Đavola, zapravo za to dobiti pomoć od Boga. Ali čovek je i do sada (kao i Satana) slabo imao smisla da pojmi humorističnost i svog ponašanja u odnosu na Tvorca, a kamoli Tvorčevog. Tako da ga tek neće imati kad se uozbilji kao nikad do sada. Na kraju ćemo se slatko nasmejati kad razumemo ono što sad možemo samo da slutimo. A nismo ni toliko kad smo „ponosito“ saopštavali „Non serviam“ Onome ko služi svakome i svemu. Pritom služenje nije cilj, nije suština odnosa u koji smo pozvani, tako da možda kroz odbijanje služenja i ulaženje u najpre skriveno, pa potom i otvoreno neprijateljstvo, bivamo paradoksalno navođeni ka otkrivanju prijateljstva i ljubavi, nepoznatih ljudskom, pa izgleda i anđeoskom poimanju.
Povezivati Lučonoše i slobodu vrlo je subverzivno. Baklja osvetljava krug, a sve ostalo ostaje u tami. I Dankovo srce vodi u tragičan kraj.
Vera u vraga, Lucifera, je krivoverje.
Sloboda koju imamo je od Boga.
Еее да…“Без будала тупога погледа бил’ умови могли блистат свијетли“?…јасно да једно без другог не иде..
Ово „Non serviam“ је можда тако изгледало у рају, не знам, нисам тамо још био…
Али на овоме свету (ту сам очевидац) је као у огледалу- обрнута слика…Према њој усклик „Non serviam“ значи да не робујемо ничему, па ни Велзевулу, нити да следимо музику меденица његових јарчева предводника…управо то што Миленковић наводи- тај ексклузивитет, то је та борба против ове проклете константности, овога поретка социјалне уравниловке…само ово је сада Велзевулова стабилност, а не Божија…додао бих ту и Мамона или Ваала..златну телад…шта год хоћете…
Ако је свако од нас део „Адамовог легиона“ онда је ред да војни рок одслужимо поштено…
Дакле, искорачити из масе, данас то управо значи бити на страни св Јована, а не Ирода (који је предводник маса)…или на страни Исуса, а не Кајафе (уз кога је такође маса)…јер и Јован и Исус су били ексклузивни, они су јасно и гласно рекли „Non serviam“, они су на крају били и „стена крвава“…такви су били и Лазар и Карађорђе и Милош…
За ове „православшчујушче“: Миленковић управо овде позива на ту АКЦИЈУ, а не на чекање месије…један је већ дошао, има тиме 2 миленијума, подсетио како треба да радимо (из наше епике имамо и ближих примера), шта више хоћемо? Опет да дође да искупи наше грешке место нас? Јок, то тако не пише нигде…него нам је сваком понаособ реко: Ти си храм Бога живога…дакле на нама је ред…
Чиме показујемо да смо на божијој страни? Речима или делима?
Погледајте „светосавци“ шта вам вели св Сава:“ Вера без дела не вреди ништа“!!!….гле и ловћенски тајновидац вам каже:“Лактом вјере глупост чојка мјери, а озбиљност дјелом и врлином“!!! Ух, ово је 100 пута жешће од Миленковићевих боцкања са Левијатановом побуном…
Зато, уместо што увиђамо да смо слаби и грешни (што и није тешко закључити), па се онда препуштамо у руке „духовника“ новога Синедриона, да идемо за звуком њихових меденица које умирују, да мирно пасемо на туђој ливади док нас шишају, музу и мрчу…напротив!!!
Акција, па правац у сред њиховог змијарника, да им „богохулне срушимо олтаре“, да „пропиремо злобу и тирјанство“ где влада „злоћа, завист -адско наследије, које чојка ниже скота ставља“…да „тирјанству станемо ногом заврат“ -свако од нас, а не месија опет и изнова уместо нас…
Браћо „православшчујушчи“ будимо екслузивни, а не укалупљени…чини ми се, тако смо ближе „вратима чудесах“… ето тако
Prvo i osnovno je poznavanje i citanje Svetog Pisma,to je jedino merodavno mesto za istinu o palim andjelima,Napisano je da je Lucifer(Svetlonosa) se pobunio kada je Bog napravio Zemjlu,zivotinje i sva ziva bica i na kraju coveka i zenu.Ljubomora je zbacila Lucifera sa treceg neba a sa njim su i milioni palih andjela proterani i sada su tu oko nas.4 Opasna demona su zatvorena u bezdanu zemaljskom i cekaju vreme pustanja A sada paradigma na osnovu njih praviti paralele sa sadasnjim covekom i stvaralackim umom je samo ili si za pravdu ili za zlocin..Za Boga ili Lucifera,Satanu ,Djavola sve je isto ime za njega.Citajte Bibliju sve je tu napisano!
Рече једна госпоја, пре неки дан, да би дала живот за Вођу колико га воли.
Нешто се мислим… који живот?
И биљка живи док је не посеку, згазе, искорене.
Чак и такав живот има смисла, него овакав медиокритетски, којим се похвалила ова госпоја.
Да ли такви, уопште знају шта је живот и чему?
Drago mi je što su ovakvi tekstovi vanvremenski, tako da mogu uvek da se čitaju i komentarišu. Obzirom da su me izbacili iz te gimnazije, nisam dobio sansu da se izrazim na istu temu. Što se tiče ovog teksta, po jačini je dostojan datumu objavljivanja. Što se tiče sastava, ne bih se složio sa time da je ta biblijska legenda prva revolucija, već prva izdaja. Da sam imao šansu, na istom pismenom ne bih pisao o prvoj revoluciji, već o najvećoj, a to je ona koja još traje, doduše u tragovima koji još postoje u socijalističkim ostrvima, a pokrenuta je pojavom Hrista. Šta god pisalo u Bibliji, koja je verovatno prošla veliki broj recenzija, taj prelomni trenutak razvoja civilizacije stavio je čoveka i Boga u prvi plan. Tumačenje Biblije dalo je odrešene ruke za ono što je opisano u nastavku teksta, a to je institucionalizacija u cilju održavanja, iskorišćavanja i kontrole mase, gde se na pojedinca koji štrči gleda kao na crvljivu jabuku u gajbici. Ako se ona ne izbaci, satruliće sve ostale, tako da se odmah vrši neutralizacija kao stranog tela. To stanje svesti lepo opisuje kineska poslovica da je put do pakla popločan dobrim namerama.
Tvdnja da je znanje đavolja rabota najbolje se vidi u današnjoj Srbiji. Ne mora da se vraća u doba Đure Jakšića, koje nam samo kazuje da je takvo stanje stvari proces. Oni koji poseduju razum dovoljan makar da kritički primaju informacije iz spoljnjeg sveta, dakle računarski rečeno makar sa jednom firewall zaštitom, postaju prozreni od gomile, kako kažete teletabisa, dobro raspoređenim i uvezanim u mrežu protiv koje pojedinac ne može ništa. Negativna selekcija, koja je posebno izražena u kvazidemokratskim društvima, da ne kažem kolonijama i poslovica da pametniji popušta je učinila svoje. Da bi sačuvali svoje statuse, a time nesvesno i mrežu, teletabisi moraju da imaju makar jednu vijugu više od kokoške, a to je da beskompromisno slušaju naređenja, jer u suprotnom postaje jedinka, koja je zbog atrofiranosti unapred osuđena na propast. Taj strah je dovoljan da se i najgore stvari rade.
Samosvesnih pojedinaca, da ne pominjem superiorne, nazovimo ih i alfa primercima, je sve manje, ne samo u Srbiji iz koje beže ili ostaju da se bore svaki u svom ratu koji je unapred izgubljen: Takva je tendencija i u svetu uopšte, nije Srbija izuzetak, nego smo mi idealizovali taj svet. Ozbiljan svet se ne oslanja na pojedinca, već na sistem. U Pentagonu na primer radi više hiljada doktora nauka koji se bave svetskom makro i mikroorganzacijom. Jedan procesor pravi više desetina hiljada inženjera, fizičara, matematičara i hemičara. To sve iz tri razloga. Prvi je da se izbegne da jedan pojedinac poseduje više znanja, drugi što je takva tendencija da se što više posla automatizuje, tako da se posao svih gorenavedenih zvanja svodi na sečenje grane na kojoj se sedi, a sve da bi se smanjila zavisnost od ljudskog faktora. Treći razlog je taj što se ljudski mozak sve više zaobilazi u tehnološkom procesu, jer ne može da sačuva i obradi toliku količinu podataka.
Znanje koje pojedinci poseduju je mač sa dve oštrice. Ona oštrica koja je okrenuta od njega je ta da čoveku sa takvim stanjem duha daje opravdan osećaj nezavisnosti i slobode, kakav teletabisi neće imati ni u trenucima pod stimulativnim sredstvima. Sa druge strane, taj osećaj slobode je obrnuto proporcionalan potrebi sa povezivanjem sa drugim jedinkama radi formiranja mreže za podršku, koja u ovoj fazi razvoja civilizacije znači i opstanak. Ovde ne mislim na adaptibilnost sa mediokritetima, već na puko povezivanje istomišljenika radi preživaljavnja. Sa mediokritetima se najmanji zajednički sadržalac i ne traži, jer ne postoji. Na taj način će svi izvan sistema biti osuđeni na propast, po principu dva loša ubiše Miloša. Znanje će biti luksuz koji se moći da poseduje samo ekipa sa vrha piramidalne organizacije na čijem se dnu nalaze pomenuti teletabisi koji će biti svedeni na tzv. „zlatnu milijardu“ i služiće za prljave poslove za koje nije postojala mogućnost automatizacije, za eksperimete i kao rezervoar rezervnih delova. Mentalno će se hraniti preko medija, a telesno onim što je dobro za eksperimete.
Zamilsimo da se kojim slučajem pojavi mozak koji bi dokazao perpetuum mobile. Upropastio bi ceo mehanizam funkcionisanja ovozemaljskog sveta. Nestao bi sa lica zemlje i iz svih memorija umreženih računara kao da nikada nije ni postojao. Podrška za njega bi bila svdedena na ostavljanje komentara, tako da bi sivilo prevladalo. U prevodu znači da čovečanstvo i nije zaslužilo bolje od ovog, kako Vi kažete sluzavo ukljopljenih mediokriteta.
I na kraju, šta preostaje samosvesnoj jedinci. Po mom mišljenju samo mimikrija.