Милан Миленковић: О хипнотизерима и свињама

Некада се има утисак да Вучић, код већине Срба, изазива неку врсту хипнозе, која га уздиже до култа. То би могла бити, површно гледано, последица медијског силовања и његовог прекомерног појављивања на телевизији. Но, Тито, па ни Слободан Милошевић, нису наступали често, па су ипак хипнотисали масе.

Биће, дакле, да у самој маси постоји својство, или потреба, које бисмо могли да назовемо „аутохипнозом“. Она, заправо, бира хипнотизера и овлашћује га да ради што му је воља: да наступа сваки дан, месечно, годишње, или никад; да урла, да говори, шапуће, или мјауче. Свеједно је.

Ова особина масе је интегрална, поседују је сви слојеви друштва. Неки су за хипнотизера одабрали Тита, неки Слобу, неки Вучића, а неки – који мисле да су авангарда, а заправо су од истог материјала као и лумпенпролетери, одабрали су за свог хипнотизера Ђинђића, кога још нико није оптужио за поштење.
Преко овог процеса самохипнозе лете стотине аргумената, прича и скаски, али кад се све очисти од сувишних речи – остаје само гола потреба стада да буде вођено, а та потреба само тражи рационализацију, колико да не будемо овце.

Ваља запазити да не само вође, већ и појаве могу да буду предмет култа и самохипнозе. Одличан пример је пандемија, која је такође забудалила масе. Стотине аргумената размењују и ваксери, и антиваксери, али бит остаје иста: и једни, и други се налазе у некој врсти хипнотичког транса, без икакве дистанце према сопственом ставу и без мрве критичког преиспитивања. Увек се све своди на оно: „Што је више клевета и лажи, Тито (Вучић, Слоба, Ђинђић, вакцина, Павловићева маст – допишите сами даље) нам је милији и дражи“!

Људи хипнотизера саображавају својим моралним вредностима, а он нема где: мора да презре масу са таквим моралом и да је води са гађењем према духу заједнице. Кад би се одрекао тог презира према маси, маса би га одбацила услед тога што се није поставио изнад ње, него дошао у раван с њом. У дубини душе, ми знамо, данас, да је Вучић уистину примерен ономе што ми, као маса, јесмо. Управо стога, повремена шиканиррања и репресивне мере, које спроводи хипнотизер, далеко више подижу његову популарност, него подизање животног стандарда, на пример. Вучић зна ко смо ми, а ми знамо да он то зна и исправно схватамо да је све што нам се дешава примерено нашој људској природи. Он је – а то су били и Тито, и Слоба, и Ђинђић – наши богови и, штујући њих, и сами постајемо богови у свом ништавилу.

Занимљив је и временски оквир збивања: данас Титова пропаганда, или пропаганда Слобе Милошевића, изгледају лудо и просто не можемо да верујемо да смо наседали на те приче. За десет година ће нам Вучићеве приче изгледати једнако лудо и исто тако нећемо моћи да верујемо да нас је обрађивао и убеђивао овако вулгарно. Али – убеђује се само онај ко је већ спреман да буде убеђен, или ко је имао предубеђење. Лако је убедити некога ко већ има предубеђење и зато сама техника пропаганде не мора да буде сложена. Ко веруује да је земља равна плоча, њему је све аргумент за то. Ко не верује, опет исто. И један, и други само верују. Сложени докази и чињенице теку сасвим мимо њих. Исто важи и за вакцине. Прогресивиста верује у моћ науке и никаква емпирија га неће поколебати. Регресивне типове нико не убеди ни да је трактор успешнији од коња. Оно што их спаја је потпуно одсуство критике сопствених ставова и вера без трунке сумње. Чак и ако се догоди, а догоди се, да неко пређе у супротни табор, или да од наркомана постане калуђер, само се променила вера, али се сумња није појавила. Догме се морају држати далеко од света чињеница – то је услов да уопште постоје.

Другосрбијанац у маси види непросвећену, смрдљиву гомилу, која не уме да изабере вођство. Заправо, сами су доказали да су једнако способни да изаберу способно вођство таман и колико полазници неке специјалне школе. „Умети изабрати“ је спосбност чоињеничних типова људи, људи који поштују стварност, а таквих је толико мало да не представљају ни 5% бирачког тела. И националисти, и другосрбијанци су једнако неспособни да размишљају изван предубеђења и догми, па су зато једнако лак плен ове или оне пропагандне машине. Упорно понављају туђе мисли са патосом убеђења да су сами дошли до њих. Слобода да буду Ђинђићеви или Вучићеви папагаји је једина слобода до које допиру и до које ће допирати. Соспствена мисао, ако је ослобођена догми и ако је чињенична, веома је скупа и ретка. Као што не пева свако добро, тако и не мисли свако добро. То је дар.

Вучић је, као и ови пре њега, истински и веродостојни изабраник масе. Он јесте огледало српског народа, онаквог какав је данас. Грамзив је? А ми нисмо? Ових дана продајемо дупе за 30 евра, а он је грамзив? Издао је Косово? А стотине хиљада Косоваца, који су се доселили у Шумадију, покупивши лову од Шиптара, нису издали Косово? Они га бране из Крагујевца, Краљева и Ниша? Сваку ману, која се с правом пришива Вучићу, има 4/5 небеског народа. Вучић лаже и обећава којештарије? То је редовна појава у готово свакој српској породици данас. То што неко лаже из уверења, не чини га мањим лажовом. Да смо ми народ моралних громада, Вучић би био немогућа појава, јер би прећутно био одбачен. Хорде пензионера учествују, макар и ћутећи, у лажи да никад нисмо имали српску чоколаду до, ето, ових дана; да никад нисмо имали свој ауто, до 2008., кад је дошао Фијат. Деца можда не знају, али ти исти пензионери, који данас учествују у лажи, ждрали су нашу чоколаду пре 50 година и возили су наша кола пре 30 година.

Суштински, култ Вучића је само најновији култ вадара у Србији, а не нешто ново и посебно. Слободан нас је тестирао на пет марака месечно, Ђинђић нам је измерио интелигенцију, поготову другосрбијанску, а Вучић је правилно оценио нашу грамзивост и оцениио, изгледа исправно, да за милијарду долара може да купи пет година владавине. Милијарду коју ћемо ми отплатити, наравно. Вучић је, уједно, нашу природну склоност ка самообмани подигао на висок ниво, а нашој хроничној одбојности према сваком размишљању доделио аксиоматску вредност. Онтолошко питање: где су границе сазнања, Вучић је сасвим ускладио са нашим менталитетом и оно у Сораба гласи: чему сазнање уопште?

Вучић је, и на томе му хвала, открио оне ствари о нама са којима нисмо били у стању да се суочимо пре њега. Открио је алавост другосрбијанаца, који су пожурили да му се ставе у службу за шаку пара; открио је подмитљивост и нискост наших интелектуалаца, посебно лекара и ветеринара, који су спремни да свој људски и професионални дигнитет баце под ноге за пусте паре; открио је праву природу наши хероја, који су, на аеродрому, после повратка из хашког ропства, прво закрекетали „Хвала Вучићу“. Вучић је као она чаробница Кирка: има способност да људе претвори у свиње и још више од тога: да их убеди да заувек то и остану.

Ово, о Вучићу, записао сам без ироније и ругања: открио је праву природу небеског народа, с оне стране наших самообмана и митова. Он је, гледано из перспективе његових поданика, људи-свиња, нека врста Господара помија. Скупих помија, али ипак само помија.

И, на крају, оно што је ипак добро у целој причи: Вучић још није купио ни једног човека.

Насловна – „Чаробница Кирка“, Џон Вилијам Ватерхаус