Учи нас наш председник, а какав би то председник био да нас не учи, него само води политику, да ће, уколико се не разганичимо са Шиптарима, они за 40 година стајати пред Врањем. Ову епохалну мисао председника преносе готово све дневне новине за 26.07.
У ствари, Вучић је, мимо обичаја, у праву: Шиптари ће остати експанзивни, желеће да се шире на рачун Србије, а и што не би? Виде испред себе празну земљу, у којој им се неко може супроставити само стабилношћу, скоком БДП-а и медијима. Кад би узели Врање, наиме, Информер то не би ни објавио, а пад Лесковца не би приметиле ни Народне новине из Ниша. Шиптаре, у овом тренутку, од отимања Топлице и уласка у долину Јужне Мораве, дели само америчка дозвола, а не наша моћ.
Но, постоји у овом Вучићевом умовању мала зврчка: шта спречава Шиптаре, пошто признамо Косово, да ипак скокну до Врања? Његова и Тачијева часна реч? За Тачијеву овако и онако, али за Вучићеву већ знамо да вреди као један део кера, или као производ од липе.
Гаранције да ће се, признањем Косова, зауставити шиптарски екпанзионизам не постоје, а и да их добијемо до Американаца, њихове гаранције вреде колико и Вучићева часна реч и Вулинова лепота. Шиптарски је вековни план да овладају вододелницом Топлице и Јужне Мораве и они од тога неће одустати, али Вучић мисли веома практично: данас ћу рећи да је Врање у опасности, да бих добио резоне за признавање Косова; кад буде падало Врање, рећи ћу да то радим због Лесковца. И – што је најважније – тај резон ће проћи као брзи воз.
Одавно нас више ништа за Косово не веже. Читава поставка је, од доба Пашића, погрешно постављена; уместо да се у Косову гледа окупирана територија, која треба да се цеди и да се тако постави политика, ми смо жвалавили о Косовском миту, о глави Лазаревој и сабљи Милошевој, потпуно промашивши суштину мита: за мит је потпуно свеједно где се одиграо. Могао је Лазар Турке дочекати и код Крушевца, мит би и даље „радио“. Овако, чим је ослабио мит, ослабила је и потреба да се Косово држи. Да је, рецимо, од цеђења природних богатстава Косова живело милион Срба, много би га теже било завалити.
Једна окупација енглеског типа, за коју ми нисмо способни, додуше, јер ми само ослобађамо (таман да је Исланд у питању и њега бисмо ослободили), спречила би и злочине Шиптара према Србима, и продају српских имања. Овако, пошто је све било братски и другарски, остадоше Шиптарима богатства око којих смо се клали ми и – не Шиптари – него Турци. Ни криви, ни дужни, Шиптари су добили оно што сами никад освојили не би. Директна последица ослобађања, уместо да смо 1912, Косово окупирали и држали га у том статусу 70-80 година. Шиптари би, у том случају, прошли као Ирци у Британији – било би их више у Њујорку, него у дедовини. Али – не! Глава Лазарева и сабља Милошева! Метафизичко биће Србије! Срце Србије! И даље не могу да верујем да смо шиптарском експанзионизму супротставили пароле. Заправо, бацање парола на Тачија и УЧК је сигуран доказ да смо Вучићеви саучесници у предаји Косова. Ми и не желимо да га одбранимо, већ само да растеретимо своју савест.
Ма шта вам причали срБски десничари, који су, углавном, поседници мање овијуганих мозгова, једини ко је разумео Шиптаре је био Титов режим, који их је, до 1966. држао под неком врстом окупације, а од 1966. их је тукао сваком приликом кад му нешто замирише на „иреденту“. Када се, својевремено, појавио први пут Космодиск, појавила се и шала како неки Шиптар иде улицом, по Приштини, са српском заставом на леђима. Други Шиптар га пита како га није срамота, а овај одговора слоганом Космодиска: „Изгледа шашаво, али мене леђа више не боле“! Довођена је милиција чак из Словеније да их пребија. Право време озбиљног запуштања косовског проблема иде од средине Осамдесетих, до 1997. Последња одбрана Србије 1997-1999. била је више начин да се Шиптари опрле за паре, него да се среди политичка ситуација. Сви су отимали њихове паре, од саобраћајца, до министра. Таква политика, политика корупције, увек пропада. Као што рекох, све десничарске приче су лаж. Од како су они на валсти, од 2001-е, Косово је бивало све даље и даље, јер је одржавање сваке екипе, која је овде смрдљала на власти, било условљено пасивним односом рема косовском питању.
Посебна је прича како се, од почетка 90-тих, створила посебна каста професионалних Срба на Косову, готово да би се могло рећи „фондовских“ Срба, који су одлично схватили да се од србовања доле може удобно живети, без обзира каква је стварност. Паре – а ради се о милијардама долара које су упумпане у Косово у последњих двадесетак година, искоришћене су за лично богаћење и куповину станова у Београду, јер се из Београда најбоље види да је Косово срце Србије. Десничари су, од Ђинђића и Коштунице, до Тадића и Вучића, трампили останакј на власти за Косово. Ту Вучић ни мало не греши кад каже да су рђаву ситуацију оставили „жути“, само заборавља да се и он њима придружио.
Прилично сам сигуран да ће признање Косово, коме се приближавамо, свеједно којим ће изговором бити покривено, само пробудити шиптарске апетите, а не угасити их, као што нас Вучић учи. Председник је, а и божји је изасланик, труба је да влада, а да нам не попује. Мислим,и даље, да је веома штетно преговарати са Шиптарима о било чему, јер им баш преговори, у којима добијају све, савршено одговарају. Ћутање би их забринуло.
За Србе с Косова, којих данас има више у Београду, а можда и у Нишу, него на Косову, Његош би вероватно рекао: „Зло под горим, као добро под злом“. Ако трпе, нека дођу овамо. Ако хоће да трпе, шта ми ту можемо? И ми овде трпимо: и глад, и беду, и извршитеље, и људска права, и отимање деце, и откачињање органа. У ствари, боље им је да остану код Шиптара, кад мало размислим…
Вучић мора да трампи признање Косова за свој опстанак и останак на власти. Мислим да ни десет секунди није имао конфликт савести, кад је ова ствар у питању. Он има душевну структуру која је тако подешена да су за све лоше криви други, а за све добро заслужан он. То је сјајна подлога за бесавесност и неодговорност. Тај његов склоп личности, међутим, није ексклузиван: већина Срба је, не од јуче, вредносна и морална становишта, као и Вучић, изместила у себе. Где сам ја, ту су и морал, и вредности. Морално је и добро све што сам ја урадио – то је општи поклич народа, који је остао без вредности и етике изван себе.
Етика и вредносни систем имају смисла само ако су изван нас, ако су коректив над нама, а не када су смоквин лист за немогућност да се следе традиција и обичај. Свакој вредности је данас супротстављена контравредност, која је бесмислена. Рецимо, радна етика: Он бар нешто ради! Браво. Али, кад неко лоше ради, зар није боље да ради мање? Рецимо, трудничко радно време. Кад се потегне питање одбране Косова, макар и по цену приличних жртава, увек се нађе неки морални релативиста, који закука: да не гину деца! А ко је гинуо пре? Старци? Једино данас српске мајке воле своју децу?
Хоћу да кажем ово: наш кукавичлук, наше лажи које трају тридесет година, наш нездрави хедонизам, постали су, сви скупа, наша морална уверења. Све своје недостатке, претворили смо у начела. Курварлук је еманципација, кукавичлук је постао потреба да се сачува био-маса, али не српска, него потрошачка био-маса, која ће само јести, пити и парити се и то на терет генерација које се још нису родиле, док ми, кобајаги, одустајемо од било ког националног подухвата, баш да би сачували ту децу. Хајде, ако их чувамо, ако их толико волимо, да престанемо да се задужујемо и живимо на њихов рачун. Десничарске лажи и преваре, док су биле само прокењавање по трибинама, некако су још и могле да прођу, али данас, када су државна политика, када су недићи и љотићи срж политичке акције у Сораба, имају ефекат атомске бомбе. Одгајили смо политичке монструме, одгајили смо вернике, који од цркве и црноризаца не виде Бога, одгајили смо десницу која би дупе дала (и даје) да власти пружа смоквин лист, одгајили смо п’отрошаче без новца, мајке са једним дететом, мушкарце са два Ролекса и једним тестисом, розекошуљаше и свакакв шљам и све то правдамо – душевним миром. Само да рата не буде! Да цркнемо сами од себе – то је врховна српска мудрост у наше дане. Кад ти неко потражи дупе, дај, не затежи, конфликт не води никуд. Пореметићеш душевни мир. Постали смо вулгарни будисти.
Али, браћо моја, није ли баш душевни немир оно што је красило наше дедове? Није ли чежња услов за подизање и човека, и народа? Није ли спремност за борбу и отимање скопчана са опстанком? Неће опстати онај ко има душевни мир, него онај ко има тестостерон и адреналин, онај ко има вишак синова и експанзивни душевни склоп. Душевни мир је знак последњих времена – Христ и Буда, загрљени – одричу се света споља, зарад света у себи. Одрицање од ставрности у замену за право да се умре у кревету.
Но, браћо, ово немојте да сметнете с ума: ако се од стварности бежи, она дође по нас. Нико јој није утекао. Наша деца ће се, баш зато што данас купујемо душевни мир и одваратну политичку стабилност, клати код тог истог Врања, са браћом Шиптарима, признали ми Косово, или не. Да ствар буде боља: клаће се док буду враћали наше дугове, којима купујемо душевни мир.
Насловна – стара врањанска разгледница
Феноменалан кекст. Реална слика „савремене“ Србије. Мислим да сте пропустили само један детаљ. Детаљ који даје добру прилику да „велики“, „разумни“ и „мирољубиви“ Срби сами дају југ Србије као што су дали Косово. Није тајна да постоје људи који из користи посредују између Шиптара и власника некретнина по целој Србији, а нарочито са југа, у налажењу наводних пословних партнера који на име дуга (који је по принципу приватизације и стечајног поступка устаљеног у целој Србији испланиран пре потписивања уговора о сарадњи) освајају територију Србије. Жмуримо пред чињеницом да је тешко одолети жељи да се имовина, стечена или наслеђена, добро уновчи. Хедонизам као најопаснија незаразна болест савременог човека може уништити Србију пре него било која власт, сиромаштво или бела куга. Јер хедонизам нас води до овакве власти, продаје свих ресурса који обезбеђују опстанак, расипања по свету без осећаја припадности, насилног пресецања везе са породицом и прецима, краткорочних планова само за себе али не и за своје потомке. Док смо се држали моралисања, родољубља и православља имали смо изгледа за опстанак. Хедонизам прети свим народима као и сваком појединцу на земљи онако како је симболично описана улога јабуке у животу Адама и Еве.
Поштовани Милане,
Добар текст као и увек, али милим да је сувише набијен емоцијама.
Тај генв србије није изазван твојим лошим емоцијама већ твојом интелектуалном побином којом исказујеш немоћ да било шта промениш. Таквих грађана је у Србији прилично и када би се они сабрали добили би ту неопходну критичну масу за промене. Е главни је проблем организације скупа „побуњених“.
Е треба трагати за објективниум решењем. Моје мишлјенје је,сматрам, реалистично а не идеалистично. Тај закључак извлечим и јене необориве тезе.
Излегање решења почињем прагматичном истином -КОГА ЈЕ ЛИВАДА ЊЕГОВА ЈЕ И ИСПАША. Готово два милиона Шиптара данас живина подручју КИМ и у Прешевској Долини. Ињх не можемода протерамо. Јел тако Значи’оно морају да добију своју државу Јужно од Ибра.Хоћу да кажем да се корекције граница морају прихватити. То би одговарало и нама и њима.. Ибарски Колашин вратити нама јер га је Тито пклонио њима због идеје „бртства јединства“.Прешевску Долину Србија задржава јер је она надокнада за све Србе који су задњих 80 година насилно протерани са КИМ. Штптари који неће да живе у Србији нека оду а њихов одлазак нека надокнаде УН. И то свет не би много коштао. Они пак Шиптари кој остану ту нека живе као лојални грађани Србије са свим правима које гарантује повеља о људским правима.
Нсши манастири и црквано замљиште на КИМ нека припадне цркви како и следује. Нешто слично Хиландару. Заједница Српских Општина на КИМ нека добију сва права конституента као некадашњи предлог за Српску Крајину, који на жалост није заживео, и ти Срби су доживали трагедију.
То би по мени био једини поштан договор. Обе стране морају нешто да жртвују. Све остало не би решило вековни конфликет.
Najpre tako pokloni svoju kucu sa sve zenom i decom u njoj, pa se onda javi… a mozes slobodno i ono „v“ u svom imenu zameniti sa „deb“
Moja familija i sa jedne i sa druge strane je celi 20 vek poklanjala ovoj državi svoje najvažnije živote. Tako da nas je sa ženske strane ugašena loza a sa miške ima jedno koje više ne živi ovde.A đede ti reši ili smisli našto bez poklona. Znam tvoja je ideja sve proterat u potopiti u Jonsko more. Sve i da je to moguće nije Bogu milo.Pretpostavljam da si VELIKOSRBIN i veruješ z Gospoda. E sad, dali živiš po njegovim kanonima to je veliko pitanje.
Drugo, ti koji ne dajaš verovatno se spremaš i čistiš tandžaru i sušiš džebanu.Alal ti srce junačko. Pripremao bi i ja ali nema se više skim i sa čim. Dva veka SRBLJE nije uspelo da normalnu državu napravi. Nego naroi i dalje gužva šajkači pred pijanim opštinskim ćatom i moli za milost življenja.E zbog toga će se Srbijica i dalje smanjivati do usahnuća.
A ti đede snevaj nebeski Srbiju i naklapaj u zadružnij kafani sa drugarima o Kosavu Srcu Srbija.
A mozak Srbije je tamo na „propalom Zapadu“ i uzdižu maši momcii devojke zapad a njihova majka Srbija vene tužna bez dece i budućnosti.
Tako propadada bandoglava Srblje.
Баш си их лично понаособ све избројао? Каква бре два милиона. Па у целој Албанији их је 2.8. И то по попису где се убрајају и они који бораве у иностранству.
Текст није лош, само што аутор не спомиње да је тренд повећања процента Срба на КиМ прекинут после 2.ср.
Nisam dragi moj prijatelju ja ih brojao, nego sam to saznao iz javnih glasila demokratske Srbije.
Statistika je naša dika, što zamisli to naslika.
Navodim zvanične izjave:
Primera radi, savetnik predsednika Republike Nikola Selaković na skupu o unutrašnjem dijalogu u Lapljem Selu kod Prištine kaže da u južnoj srpskoj pokrajini živi 1.900.000 Albanaca. Potpredsednica Vlade Zorana Mihajlović ide korak dalje i procenjuje da je njihov broj iznad dva miliona.
Slažem se da je sve to manipulacija po potrebi.
Ali jedno je surova istina. Broj Albanaca je veliki za malu Srbiju i pokazuje tendenciju porasta. Ako se ne bude to rešilo, jednog dana će taj kvantitet u porastu, po nas loš i tragičan, preći u surovo novu realnost sa još većim problemom. Principi dijalektike nedložno nalažu – ne dozvoli da problem metastazira već ga leči i začetku. E mi tu viziju i snagi nismo imali od Karađorđa na ovamo. Doduše ni okolnosti nam nisu išle na ruku.
E to je pitanje svih pitanja. Istorija pred nas postavlja upravo to pitanje. Da se reši sad i odmah. To pitanje je 200 godina gurano pod tepih i evo došlo do pod grlo.
Одличан текст. Смејали смо се 90-их причи о београдском пашалуку али ка томе идемо. Ја сам из Топлице и ако ме погађа ово што пишете, верујем да јесте тако. Додаћу само да данас на магистрали Ниш-Мердаре, нарочито део од Прокупља, имате трећину возила са КС таблицама, углавном аутобуси и шлепери. Кад томе додате аутомобиле са таблицама Немачке, Швајцарске, Аустрије који иду у групама, што су 90% Арнаути, имате стање да је на том путу једва трећина возила са српским таблицама.
Posto se ovde javimo tu i tamo, uglavnom iz sad vec visegodisnje simpatije prema autorovom licnom nastojanju, pa cak i mikrofonskom sarmu, te oslusnivsi i njegov opsti svetonazor, onaj vazni Weltanscaung koji je on u svom licnom hodu usput sazdao, ovde cemo malo direktnije(a opet sasvim u crtici) da stvar pogledamo iz sasvim jedne druge perspektive – ni naturalisticke u senci Nicea i Spenglera, ni moralisticko idealisticke razlicitih boja.
Dakle, kad je rec o ovom pitanju i ako ga svedemo na odnos naroda, ma sta to bili, na odnos organskih i kulturoloskih „entiteta“, mi vidimo da je rec o dubokom arhetipu, o unutrasnjoj vezi naroda i prostora. Ovaj prostor, ceo Helm, manje vise exYU i nesto plus-minus, je inherentno Srpski Prostor. Jedna vazna njegova magistrala je Vardarko-Moravska dolina na koju izlazi i dolina Ibra. Mi iznosimo stav – Srbi su pastiri tog prostora, oni i samo oni vibriraju s njim, nose u krvi i dusi njegovu tajnu. Bez njih taj prostor jednostavno podivlja, otrze se prirodnom poretku i guta sve sto po njemu gamize. Tu Arbanasi sa svom razbracom Hrvatima, manje Slovencima ali ipak i njima, Bosnjomuslimanima, Montenegrinima, Makedoncima i sve tako po spisku, nemaju zivota, Nestaju s njega, hlape kao pahulje na ledini. Srbi, ovako ili onako, otisli vracali se, radjali se sad manje sad vise, kruzili po carstvima i idologijama imaju ovo ovde kao Zapis. Paradoksalno, na prrekretnici epoha, pod bezumnim napadom, mi, najvise sam Slobodan M jedna cudna gotovo metaistorijska figura i pojava., dolazimo i pred svetom do nekog cudnog zapisa. Oni sami potpisu da je ovo ovako ili onako nase, a izmedju je cekrk istorije. U toj stvari, AVovi, vlasti ove ili one, carstva i carevi, drzave i drzavice, sve je to prah i prasina. Vreme sve to izjede kao crv. Narod, pastir svog prostora, dodje na svoje. Uvek.
Nema nama spasa ni pomoći, vidim ja..i ne treba…
Dokaz za to je što od nivoa patrijarha srpskog, pa do naših komentatora na ovom portalu, kao „neoborivu tezu“ (kako kaže jedan komentator), proglašava: „Čije ovce, njegova i livada“…. Ne mogu da verujem, da ljudi i dalje veruju u te budalaštine i to kao nekakv neoboriv princip, kao aksiom koji se ne dokazuje, već se unapred podrazumeva…Pa kako tako ljudi?
Evo, uzmimo da ste svi vi u pravu: od patrijarha, Vučića, pa do komentatora ovde: šiptari su vlasnici Kosova – njihovo je! OK.
Pitanje:
Srbi su vlasnici severa Crne Gore – jel to srpsko?
Srbi su vlasnici 50% Bosne – jel to srpsko?
NIJE!
Ok, rekli bi vi, to na severu CG i pola BiH ne moze biti naše jer ima još jedan „neoborivi“ princip, a to je: Nepovredivost granica… Ok, al onda kako ne važi nepovredivost granica Srbije?
Dakle, ne radi vam, gospodo komentatori, ta vaša „neoboriva teza“ koju svi odreda prosipate za aksiom!
Taman da nema jednog Srbina dole, to mora biti naše, kako ne shvatate?
Koliko je Engleza bilo u Indiji? Koliko Belgijanaca u Kongu? E moji komentatori, samo se vi držite principa…
Drugi, pak, komentator navodi hedonizam Srba kao uzrok gubljenja juga Srbije…Da li je moguće?
Pitanje:
Zašto neko kad u Dobanovcima u Beogradu, pored auto-puta, kad proda plac strancima, uzme stotine hiljada evra – nije izdajnik…a onaj u Toplici jeste?
Ako šiptar nudi 100.000 za plac, zašto naša država ne ponudi 90.000? Svako bi prodao državi…
Kako je moguće da šiptari imaju više para od države Srbije? Neee, pa mi nemamo za to pare…
Zar pola milijarde godišnje, koliko se izdvajalo za Kosovo, nije dovoljno?
Eeee moji komentatori i poznavaoci, pa zar Vi mislite da se nacionalna politika vodi na nivou Pere, Žike i Laze?
Šta se još koristi kao anestetik:
„Srbi na KiM su okruženi šiptarima“! Pa i šiptari su okruženi Srbima iz uže Srbije!
„Nemamo dece da ginemo“!!! Pa šiptara ima 3 puta manje!
„Razbucana nam je vojska“! Pa šiptari i nemaju vojsku!
„šiptare štiti Nato“! Zar nas ne štiti Rusija?
Dakle, opet, ti Vaši anesteziološki principi kojima uspavljujete sve što još nije pod totalnom anestezijom, su čista glupost, ali uopšte ne primećujete da, iako ste tobože protiv ovog sistema, koliko ste, zapravo i sami deo toga šprica kojim ubrizgavate jaku anesteziju u noge i ruke srpskog nacionalnog bića…i neka Vam je na čast…
Dakle, NEMA PRINCIPA (osim Gavrila) i šiptari to znaju…zato im tako dobro ide…i to tako i treba da bude…kad mi budemo ekspanzivni, druga će se pesma pevati…uz Vaše anestezije, gospodo komentatori, do toga doba ćemo dugo, dugo čekati…
Napokon samo-svestan i budan stav! Ipak, da kazemo i ponovimo PRAVI RAZLOG zasto ste u dubokom pravu, a to je(ipak neki Princip): Ovo je sasvim arhetipski, frekventno, ako hocete ZAPECACENO, srpski Prostor, cela exYU pa i jos pride je upravo TO i do kraja Vremena ce da bude tako i nikako drugacije. Ostalo su samo magle i meandri istorije. Dolazi i prolazi. Srbi samo ponekad, poneki vek, zaspu, pa se probude, stresu parsinu vremen i onda Jovo nanovo.
Pozdrav svima, Vama, pa i autoru svaka sreca..do nekog novog filma. Nas ovde vise necete sretati.
Moj odgovor vama.
Drago mi je što ovaj portal dobija na kvalitetu diskutanata i diskusija. Nekada sam uživao u polemikama na blogu Nebojše Katića vrsnig i ntelektualca i duboko odgovornog mislioca. I ovde vidim ljudi počinju da misle. E sad kako ko misli je lična stvar, ali važno je da se misli. Samo takvim načinom i debatom može se iskristalisati nešto što bi se moglo nazvato kolektivnim umaozrenjem.
E pa pođimo redom:
Ovde gospodin Milisav snažno i samouvereno u velikom zamahu ističe svoj misaoni dijapazon počevši od Patrijarha do moje malenkosti.
Počinje sa filosofskim pojmom teze. pa prelazi na matematički aksiom.
Dobro, ali dragi moj Mićo ako već postavljate tezu i moju izrečenu narodnu umotvorinu proglašavaš aksiomom. Tebao si i svom komentaru da izneseš antitezu i da kroz dijalektički filter misaono poentiraš suntezom nove ideje koja neće nagoveštavati pakao i nove jahače Atokalipse.
Evo ja ću ponovo malo proširiti svoj stav i pozvati se ništa manje nego na Dostojevskog. Njegovu genijalnu -LEGENDU O VELIKOM INKVIZITORU-.e to poglavlje u Braći Karamazovi, je od svetskih misliaca proglašeno najbolje izrečenom misli o ljudima, inače može se komorno proglesiti petim Jevanjđeljem.Neću da ga prepričavam. Hoću da verujem da si ga makar u lektiri obrađivao.
Tu se vodi polemika između troice braće Karamazovih.filosof. Ivan, vernik Aljoša i racionalista Dmitrij.
Poenta celog dijaloga je upravo da Ivan vraća ulaznicu Bogu zato što ne prihvata patnju niti jednu dečiju suzu koja treba da se ugradi u harmoniju kosmosa. Ja dodajem a kamoli jenog naroda. Je živim isključivo zato što sam rođen. Nisam birao ni narod ni vođe. Na jedini život imam strašno pravo jer ga kao svako plaćam svojom glavom. Negde sam već piso da su moji u 20-om veku u svim ratovima, od velikog, drugog,do zadnjeg platili upravo za moju i tvoju Srbiju veliku cenu.E ako životi tih mojih predaka imiliona sunarodnika nisu dovoljni za spas srpstva ona ja varaćam Bogu ulaznicu u Raj, u vođama svo ordenje kao gomili gvožđa.
Vidim da pominješ Srbe van uže Srbije. Svakako da će se to kroz vreme i nove ideje rešavati.
Mislim da dovoljno ne sagledavaš svetske političke turbilencije i vihore koji nam mogu zbrisati sa scene za vijek vjekov.
I na kraju mislim da ne poznoješ pricip političkog skaliranja odnosa. A on upravo govori kroz onu narodnu .ŠUKAT SA ROGATIM NIKADA NIJE MOGAO IZAĆI NA KRAJ.
Ne mošeš, odnosno suludo je upeređivati Srbiju sa imperijama to samo rade politički dilatanti ili neodgovorni politikanti.
Tezu o „ovcama i livadi“ nisam ja proglasio aksiomom, nego upravo Vi, dajuči joj epitet „neoborive teze“ i „pragmatične istine“…
Dijalektički princip sam baš i primenio, ako niszte zapazili, u mom navodjenju anestetika u formi fraza koje se ubrizgavaju javnosti i opet uzimaju zdravo za gotovo (da ne kažem aksiom)…a pored njih sam dao moj odgovor na te fraze – protiv otrov…
Naravno, Vi ste iskusniji od mene, pa sete naveli još jednu frazu, ne o ovcama, ovoga puta o ovnovima: „šut sa rogatim ne može“…
Opet, ako pažljivije pročitate moju „dijalektiku“ videćete da iznosim činjenice da šiptarski ovan, ne da nije rogat, nego nije ni ovan, već je na nivou šiljega…
Međutim, iako šiljeg, šiptarski ovnić skače li skače na sve što mu je u dometu, što ukazuje da ima testise i da je u kondiciji…budući da u okolini nema drugih ovnova, uspeh u skakanju i mrkanju mu je skoro pa zagarantovan…
Naš ovan, pak, kakve takve rogiće ima, istina, izlomljene od decenijskog koškanja sa okolnim ovnićima, ali i sa sudarom ovna kapitalca 99-te…no, održao se nekako na nogama, ima tobože status „lidera“ medju ovcama, ali je dopustio da mu neko na foru podveže testise, pa su mu vremenom otpali negde usput, tako da sad radije leži i preživa slatku detelinu zvanu – kredit, od koje će uskoro da pukne, nema snage da se suprostavlja mladim ovnićima koji skaču li skaču…i čeka da vidi nož…
E taj naš „ovan“ se i od jagnjeta plaši…tu je problem…od tolike deteline je obnevideo i komarca vidi kao magarca (kako kaže poslovica)…Lično mislim da mu nema spasa…
Ali, možda nekog od njegovih potomaka zasvrbe rogovi i testisi, ko zna…pedigre mu je bio dobar, valjda je nešto i potomstvo nasledilo, nisu valjda svi škartovi…?!!
Dok to ne bude, preostaje nam samo da gledamo šiptarsko šilježe kako skače li skače, veselo, veselo…
P.S: valjda će se naći neko da mu utuca muda…
Ponovo mašiš prijatelju Mićo. Ovan ili bolje rečeno bik je mit svetskog moćnoka a ne šiptara.
Šiptari su samo sredstvo potkusurivanja i manipulacije. Razume se i to ima vreme trajanja.
Nego meni je ipak zanimljiva ta tvoja ontologija.. Ti od ovnologije,frazeologije dođe do mudologije.
E boga mi to tucanje muda je problematično. Jer tucača muda slabo ima, a drugo koko god im pokušavaš utucati to ih više bude.
Život je paradosk dragi moj Milisave, paradiks. Tu dragi moj Mićo na pomaže sila već bolja i snažnija ideja. Kad sebi priznamo da nismo pronašli rešenja za njihovu politiku, kola će nam ići nizastranu.
A prvo i osnovno je da se složimo, obožimo i umnožimo. A posle će biti dana za megdana.
Razume se glavom a ne mačem.
jasno mi je da ste mislili na Natovskog bika, bolje reći zver…medjutim, s njime smo se već omeravali… prslo je nama čelo onda, znam ja, ali ni njima šota nije ostala čitava… Već sam napisao u prvom „poletnom“ tekstu, a Vi nikako da pročitate, ako šiptare brani Nato,, zar nas ne brani Rusija i Kina? Zašto mislite da bi kod rešavanja problema nas i šiptara, obavezno intervenisao Nato, pa da mi unapred nemamo šanse?
Moja tvrdnja i dalje ostaje, da takvim stavovima samo zastrašujete narod i parališete…
Pominjali ste Vaše/naše pretke koji su glavama plaćali slobodu! i sami znate da se u zadnjih 100 godina naš „šuti ovan“ tukao i sa turskim i sa austrijskim i sa nemačkim i odmeravao sa sovjetskim, pa i sa natovskim…dakle sa najjačim silama u istoriji….i evo ga i dan danas smo živi…
Vi, pak, preskačete sve to i čak od Boga tražite da Vaša generacija to ne mora da čini, jer su prethodne generacije dovoljno platile glavama tu slobodu…
A, gospodine Vilogorski, čime se to sloboda drugačije kupuje?
Ako su naši preci podneli žrtvu za našu slobodu, sada je Vi ne biste podnosili za Vaše potomke, već prizivamo Boga da to nekako reši umesto nas…Zar to nije malko neodgovorno?
Čime je Vaša generacija zaslužila taj eksluzivitet?
Zavjet Srbi moraju da ispune, svaka generacija, pa i naša…
Sloga- da, ali sa kim?
Oboženje- da, ali ne pasivizacija koju zagovarate
Umnoženje- da, ali kako kad ne pravimo sinova za rat?
p.s: nemojte misliti da sam i ja od kamena, moze biti da ću pre Vas da izdam i zbrišem, ali je potreba da se na javnim mestima ističe vrednosni stav ranga Obilića, iako je jasno da će nas 90% biti Brankovića, ali i tih 10% Obilića je sasvim dovoljno…
Vašim, pak, stavovima utičete na demoralisanje te potencijalne hrabre manjine…zato je red da promenite ploču…
pozdrav
..a što se tiče utucavanja muda kod ovnova, to sam gledao svojevremeno kako se radi. Poučno je veoma…
Prvo taj što „utucava“ mora da bude tehnički pripremljem, sa efikasnim orudjem za to…no, iako ga nema, veoma uspešno se koriste – dve cigle! (ovo preneseno značenje primenite na našu vojsku)
Drugo, akter ne sme nikako da okleva…(Vaši komentari su oprečni u odnosi na ovu neophodnost)
Treće, ovnu se obavezno prilazi sledja, nikako spreda…(i ovo shvatite u prenesenom značenju)
Četvrto, akcija mora da se izvede nenadano, na prepad, munjevito, da bi bila uspešna i
Peto, ovan uglavnom dreči kratko vreme, a posle je miran ko bubica…
Eto tako se to radi…i mislim da bi kod šiptara bilo delotvorno… Živi Vi meni bili…