Већ неколико дана траје сликање будућности Србије црним бојама, уколико се не разграничимо са Косовом. Најлуђе у целој причи је што сви користе израз (верујем по директиви) „разграничење“, а да нико не зна шта то, у ствари, значи. У ову прљаву игру се укључила и нека фантомска агенција „Футурист„, за коју нису чули ни родитељи оних који у њој раде, да и она досоли шта нас чека, ако не решимо проблем Косова. И, за чудо дивно, сва истраживања потврђују исправност политике Александра Вучића, таман као да их је он наручио.
Могући сценарији су следећи:
1) Дајемо Косово у административним границама;
2) Дајемо „нешто“ од Прешевске долине, а можда и „нешто“ од Рашке области, а добијамо „нешто“ од Севера, при чему, у то сам уверен, квадратура у километрима мора бити на нашу штету. Тешко је замислити да ће Шиптари дати Газиводе и подручје око Северне Митровице, које једино има нешто индустрије и прилична рудна богатства. У суштини, „нешто“ што бисмо добили је вероватно Лепосавић без околине. Биће, заправо, да је мета размене пре свега, Велики Трновац и да је цела фертутма због њега подигнута.
Оба решења су лоша, а сасвим је могуће да је ово друго решење ту само да би се створила илузија да и ми имамо неки избор.
У првом случају, губитак је очигледан и не треба му коментар. На једино рационално решење, а то је замрзавање конфликта, Вучић се острвио горе него на Јеремића, Ђиласа и Обрадовића. Истина, Вучић не осећа потребу да каже зашто је замрзнути конфликт лош, али се његове изјаве имају ионако узимати као папске енциклике, без сумње и потпитања.
Друго решење је привидно боље: и ми ћемо добити нешто. Неко ће закерати да мењамо наше за наше, али такве ће већ торпедовати Вулин, Стефановић, Дрецун и Дачић.
Довели смо себе у ситуацију да су нам, пре тридесет година републичке, а сада и покрајинске границе, још и добре. Да певамо ако губимо само по границама, а не и око њих.
Моје је мишљење да не треба размењивати територије, јер би се тиме зашло с ове стране административне границе КиМ и отворила би се Пандорина кутија. Једном начета, оно што се некад звало „Ужа Србија“, више неће моћи да се одупре експанзији добитничких мањина на свом тлу. Не могу да будем сигура, наравно, али мислим да се у овој ствари Вучић понаша као албански лобиста, а не као председник Србије, још мање као српски председник.
Ако КиМ мора да оде, а изгледа да мора, онда боље да оде цело, без икакве размене територија, јер би размена подразумевала нашу кооперативност и давање више од онога што су Шиптари првобитно тражили. Такво решење би им отворило додатне апетите, везане за продор у Топлицу. Уверен сам да је независност Косова само фаза, а не коначни циљ Шиптара.
Одмарање народа причама да Вучић не сме и не може да дадне Косово, јер му то Устав и закони бране, је веома штетно, зато што уљуљкује народ у сасвим нереалне снове. По Уставу и законима ни оволики степен косовске независности није могућ, па ето га!
Мислим да је време, ако смемо и ко сме, да погледамо чињеницама у очи и да се помиримо с тим да су шансе да КиМ остану у Србији теже нули. Запевањем, ношењем икона, кађењем и позивањем на законе, оно неће бити сачувано у Србији, а сила којом располажемо, као и одлучност да је употебимо, уз ову мудру државну политику, не гарантује ни опстанак Крагујевца у Србији. Зовите ме издајником, али не видим који адут још имамо да сачувамо Косово. Путин, упркос вишегодишњем тртљању русофила, није прстом мрднуо, нити ће и мислим да је крајње време да ти обмањивачи народа заћуте већ једном, да би овај намучени народ коначно схватио да је сам и да само на себе може да рачуна. Прође 18 година у нади у Русе, а оде Косово.
Прилично сам сигуран да ће Русија баш на наш наговор пристати да пусти Косово у УН. Неукусне поруке Марије Захарове о томе шта је требало да радимо и где смо погрешили су лоше и јевтино испирање руске савести, која нас, за одржавање минималног утицаја на Балкану, држи као таоце готово две деценије.
Бацање парола да је Косово срце Србије, да Вучић не сме и не може да га завали, су детињарије. Кађење и литије су исцрпене као средство политичке борбе. Ко је паметан и ко мисли ваљано, тај већ брине како сачувати Топлицу, Прешевску долину, Нови Пазар и Тутин, а не Косово. Нада да ће Вучића, једног дана, у далекој будућности, стићи божија, или судска правда, је танка утеха за губитак Косова, чак и кад би га стигле, а неће.
Мени је, мада је то сасвим личан утисак, изузетно сумњива и улога опозиције у предавању Косова. Мислим да нису без неког договора са Вучићем.
Наравно, на „Куку, Косово“ и „Косово је глава Лазарева“ ће се, још неко време, убирати политички поени, где ће браниоци Косова (који га неће одбранити) доказивати да су веће патриоте од оног ко га предаје. Ту је у питању само патриотско позиционирање и ништа друго, за пушку се нико неће ухватити, чак и ако вам изгледају као да ће ноћас кренути да бране Свету срБску земљу. Напротив, ток ће бити обрнут: са Свете срБске земље, оставивши главу Лазареву, Дечане и остале наше „свијетле намастире“, добростојећи Срби са Косова ће се коначно вратити кући. У Београд. Тешко сиротињи.
Наши патриоти, јавни радници, професорчићи и светосавци касне неколико година за збивањима, јер превише брину о својој позицији, док их стварност уопште не узнемирава. Кад Шиптари буду покуповали већи део Ниша, они ће вриштати да је Блаце срце Србије и да Вучић, због Устава и закона, не сме да да Блаце.
Косово је изгубљено, пре свега, јер смо ми изгубљени, а политици нас уче дилетанти. Ко мало погледава патриотске и религизне групе и странице на друштвеним мрежама, видеће неопеване будале у веома солидном броју. Ко гледа екипу око власти, видеће врло рационалне, хијенски оријентисане типове. Између њих, скоро да нема ничега: неколико десетина хиљада још неоштећених Срба, без икаквог утицаја.
Немогућност да се мисли рационално, да се поставе питања, камо ли да се дају одговори, као и страх од чињеница, буквално разваљују Србе. Индустрија збуњивања и шарлатанизације достиже врхунац, а у томе учествују и наши срамни интелектуалци који, док Косово одлази, јуре Тита и спасавају демократију. Ми, несрећни, са нашим још несрећнијим лидерима и поправљачима света, не знамо ни против чега треба да се боримо. Име наше болести је: грађанштина. Грађански дух. А ми хоћемо да спасемо демократију, која је мајка грађанског духа. Да убијемо Тита још неколико пута, па да нам крене. Отров пијемо, уместо лека.
Овде не говорим о маси, о медиокритетима, који не могу и не желе, у крајњој линији, да разумеју ништа. То су она говоеда која, кад их питаш зашто гледају Фарму, одговарају да хоће мало да се разоноде, јер им је живот тежак и мрачан. Таквима треба болештина да их разоноди и од њих нема ништа, а од њиховог потомства још мање. Они су ванполитички фактор; рођени су да буду објект за субјект или, чобански речено, да иду за меденицом и да не питају ко је носи.
Не ради се ни о оним распалим патриотама које се деру: „Срб је Христов, не боји се смрти“, знам да пред собом имам људе који немају ни мрву смисла за чињенице и који, упркос патриотским изливима парола, свакако неће бити Христови и погинути; да се за извикивање парола плаћа 50 динара, сви би ћутали, такви су то Сораби.
Овде се ради о онима који још могу да разумеју, који се не боје стварности, који смеју да гледају у очи несклоним чињеницама нашег живљења. Најбесмисленија смрт је смрт услед страха да се виде чињенице овог света, да се погледа у очи стварности. Та смрт је бесимболична, празна, она не долази у везу ни са прецима, ни са потомцима, ни са културом, ни са обичајима, ни са традицијом. Ни са чим. То је скапавање.
Некада смо се чудили како пет-шест усташа тера по стотину Срба до јаме, а данас читав српски народ иде ка јами без икаквог отпора и не само да иде, него још мисли да се на крају пута налази Дембелија, до које ће доћи све гледајући Парове и Фарму. Просто: маса, гомила, нема појма где је вођена, она само има расположење према томе, а и оно може да се штелује без икаквог проблема. У традиционалном друштву, бета и гама примерке су водили алфа примерци и то унутар саме породице, или задруге. Данас су бета и гама примерци темељ сваке демократије, без њих се изборни процес не може ни замислити. Одлучивати без знања и разумевања – сан је сваког бирача и радост за сваког властодршца. Овде чак и не мислим на само образовање, већ на могућност расуђивања, која није приступачна великој већини популације, а баш крдо које не расуђује, веома радо се хвата за оловку на бирачком месту. Не би ме изненадило да равноземљаши, икононосци, православшћујући, деретићевци, харписти и русофили чешће виђају бирачку кутију, него психолога, а требало би да буде обрнуто.
Према томе, свака нормална и добронамерна екипа, која би се овде оформила, морала би да преживи најпре удар система, који нужно тежи конзервацији и који може да поднесе појаву нових лопова и шарлатана, али не и појаву нормалних и поштених људи, а затим мора, ако прежуиви у политичкој арени, да се допадне и шарлатанима, неписменима, глупавима и неснађенима. Мој је савет таквој екипи, ако се појави уопште, да будалама не објашњава да је земља округла, или да Срби нису најстарији него да порекне и постојање Соларног система и устврди да су Срби дошли из Космоса, који је старији од овог који познајемо. Шатриоти, харповци, православшћујући и остали, имају пренадражене живце и не подносе противљење, јер их оно доводи у стања која необично подсећају на епи-нападе. С њима лепо, док не буду зајахани. После је лако – то је послушно и управљиво крдо, кад једном дођеш на власт. То говорим зато што је то крдо савршено послушно и мирно, упркос томе што је на речима веома радикално. Од тог крда чопор никад неће постати, ако разумете шта хоћу да кажем. Кад Косово оде, оголиће се сав лажни радикализам шатриота, који ће се драти као бесни, а да собу не напусте. Они су препрека сваком рационалном промишљању у јавном простору, јер их не руководи жеља да се сазна, да се схвати, да се предузме акција која је примерена неком догађају, већ само траже умирење својих психичких тегоба и још то зову патриотизмом. Захваљујући тој и таквој гомили, Вучић може мирно да финишира предају Косова. У тренутку кад буде давао Косову столицу у УН, Београд ће надлетати руски Мигови, откриће се нови ХААРП у пужевој кућици на Чукарици, пензоси ће добити сома већу пензију, Деретић ће обзнанити да смо старији чак и више него што је он мислио, а литије и егзалтирано запевање за Косовом ће бити мали, удбашки игроказ, колико да се не наруши углед шатриота. Било би труба да не каде мало оног дана кад оде Косово, ко би им после веровао да су патриоте?
Саветујем Вучићу да референдумско питање, ако референдума уопште буде, гласи: да ли бисте дали синове за одбрану Косова и његов останак у Србији? Не може да промаши. Или: хоћете ли Фарму и Парове, или Косово? Да сам на његовом месту, где видим неки митинг, на коме се урла да је Косово срце Србије, учесницима бих поделио пушке и СДО и одмах их послао у КЗБ, да практикују свој патриотизам, а не да нас њиме даве усред Београда.
Наравно, одлазак Косова ће најтеже погодити оне који живе од сушења фондова за Косово, па претпостављам да ће се фондови за изгубљено Косово чак повећати, јер ако оде Коово, не морају и провизије, додаци на патриотизам и слична давања.
Косовски Срби, ви сте своје веровање у Србију и у своје мило и напаћено Косово показали оног дана кад сте нешто продали од дедовине, да бисте купили нешто за синовину, углавном у Београду. Немојте да нас давите више својим косовским патриотизмом јер, да га ви сами имате, не бисте имали станове и послове по Србији. Слутим да ће и моја деца, за двадесет година, морати да слушају оне исте плачљиве тугованке за завичајем, које ће певати косовски Срби, као данас што певају Крајишници, само што те песме неће слушати Хрвати и Шиптари, него ће одјекивати у Београду, из државних установа, јер рад у њима посебно блажи избегличке боли.
Према томе, да се не лажемо више, Косово полако одлази и нико због тога вене неће исећи, чак ни они којима је рингтон на телефону „Ој, Косово, Косово“. Сви ћемо се правити да нам је много тешко, као и кад је пао Книн, али даље од литија и гунђања нећемо ићи. Сви се, још увек, правимо да би судбина, Бог или Путин могли да сачувају Косово, али ја, ето, безбожник и циник, све некако мислим да неће. Вучић, који ће Косово снабдети столицом у УН ће бити официјелни издајник, а ми, који смо писали петиције и са дупета бранили Косово, нисмо. Он издаде, ми бранисмо. Срам га било. Како га није блам да преда Косово после оноликих петиција, апела, резолуција… У некима од тих апела му је чак и по петнаестак хиљада Срба (прецизно: 0,002% Србаља и Сораба заједно) забранило да изда, али он, несташан, као што га је Бог дао, ич не хаје за вољу петиционаша. Да ствар буде луђа: петиционаши су, по дефиницији (да не помињем и поименично – има ту истинских шампиона демократије) убеђене демократе, јер се служе демократским средствима али, из мени непознатог разлога, одбијају да је 0,002% мањина, односно инсистирају на томе да су у праву, ма како их мало било. Уз њих је Бог, наравно, али за љубав божију није неопходна петиција. Неки од предлагача фамозне Народне резолуције су уверени да ће се она, једног дана, изучавати на Харварду и Јејлу, као пример како се треба борити за отаџбину, док су ови, који су потписали Апел, уверени да ће наши потомци, око 2500-те године, жарко желети да виде ко је био за, а ко против предаје Косова, тако да ће онима који су били против подићи споменике и одлити им деснице, којим су потписали Апел, у бронзи, јер је реч о националним радницима првог реда.
На крају, кад се муљ слегне, остаће проста истина:
како смо ми бранили Косово, још га је он споро предавао.
Насловна – Шиптари осматрају Нови Пазар 1944. године
Ne bih rekao da Kosovo polako odlazi. Ono je „otislo“ jos pre 19 godina. Zapravo, Kosovo nije deo Srbije od onog trenutka kada je Milosevic potpisao kapitulaciju i odatle povukao vojsku i policiju. Ovo sto sada imamo na delu je samo logicni nastavak te price, odnosno posledica poraza.
Mi Srbi smo stvarno cudo. Dok Milosevic nije povukao vojsku, mnogi su govorili da je on nepotrebno izazvao bombarvovanje Srbije. Kada je povukao armiju, da NATO nebi dalje unistavao i ubijao, mnogi su govorili da e on izdajnik. Sta god da je uradio, nikaka nista nikome ne valja. Mi smo zaista cudo od naroda.
Mi Srbi, drugosrbijanci i prokazani veleizdajnici. Nabrojani su odlicno organizovani i NAJGLASNIJI, a zapad ih tapse i gura u ,,demokratske,, pobede. Oni smatraju STO GORE TO BOLJE PO SRBE. Al, i njima nece sveca da gori do zore…
Свака част господине Басара, сад вратите Милану страницу.
Hvala Milane što na red dođe i tema o našem usudu, odnosno najskupljoj srpskoj reči Kosovu.
Tema je za mudrovanje izazovna nema šta, svaki Sebin a i drugi o Kosoviu znaju sve mitsko i svak misli da bi ga rešio najbolje. Apriori se podrazumava u svoju korist. Sve to po merilima svog misaono subjektivističkog kapaciteta . Ali tu ima jeno ozbiljno, ali.
U svetu postije neka politična načela koja se od vajkada koriste. Osnovno i nezaobilazno načelo političkog uzroka i posledice. Osnovi princip koji se mora poštovati je, na izazvati domino efekat.
Još davno je narod izrekao gorku istinu Kosovo je naše – grdno sudilište.
Međutim Kosovo je od lokalnog sukoba etničkih grupa postao globalni problem. Tako da rešenje njegove enigme odraziće se na globalnom nivou, kao političko načelo za buduće političke konflikte kojih ima na desetine.
Iz gornjeg naglabanja izvodim načelo političke nužnosti.
Kosovski problem, ili uopšte pitanja balkanskog karakazana, će kao i do sada rešavati veliki. A i bolje, jer mi to međusobno ne možemo da rešimo, mi i oni idemo na opciju sve ili ništa, do uzajamnog istrebljenja, po principu plemenskih načela.
Znači problem rešavaju Tramp. Putin, Evropa, Turska a bogami i Kina. Britanija ima tu ulogu glasnogovornika liberalizma.
Tako da smo mi i Alabanci probni uzorak za modelovanje budućih geopolitički održivih projekata.
Lično slutim da nema promena granica ali da će Srbi i ostale etničke grupa dobiti nešto slično kao što je nuđeno Srbima u RSK.
To je onaj čuveni plan Z-4, u ovom slučaju bi Srbi bili samostalni kao entitet u sklopu Kosova ali bez međunarodnog subjaktiviteta iz koga je proishodilo da bi Srpska zajednica bila gotovo potpuno samostalan entitet u sklopu Republike Kosovo, ali bez međunarodnog subjektiviteta, imali bi zakonodavno telo i policiju, socijalnu politiku, obrrezovanje, kulturu. Sever Kosova bi imao fluidnu granicu prema Srbiji a to isto bi imali Albanci iz Preševske Doline.
Eto šta snovidi dokoni Vilogorski !!!
Poštovani Milane,
nije se politika vodila u Kninu ili na Palama nego u Beogradu. Kao što si sam više puta citirao W. Churchilla, saki narod ima vlast kakvu zaslužuje. Građani ili stanovnisi Srbije birali su vlast u Srbiji a ne Krajišnici i ostali „dođoši“?
Pođimo od pretpostavke da u Srbiji još ima „pravih“ Srba iz Srbije, a zašto onda oni kada su „pravi“ dozvoljavaju ovakvu politiku
Ili su kako sam kažeš „goveda“ (srpska)?
Što misliš zašto su u Hrvatsko na stadionima još osamdesetih skandirali: „cigani, cigani“?
Spominjući brade koje su gojili tvoji Srbi par godina prije raspada ex Yu sjetio sam se feljtona o ustaškim klanjima koji su izlazili u „Večernjim novostima“ a koji nisu mogli biti štampani bez odobrenja „službe“ (beogradske). Je li svrha bila da se ne zaboravi ili da se nepismeni srpski čobani nahuškaju na Hrvate, odnosno da se „pripremi teren“ za predstojeće događaje.?!
Uvijek taj usrani Beograd koji kuka nad srpskim žrtvama a radi tom istom narodu iza leđa! Nema pokvarenije i podlije vlasti na prostoru bivše države od službenog Beograda. Sve mi se čini da u institucijama Srbije u većini rade tvoji pravoslavci i Srbi a ne ujaci i balije?
Tekstovi su ti jako edukativni. Prava je tragedija što ovakvu pamet i iskrenost nisam čitao prije 28 godina, uštedio bih sebi puno muke, patnje i razočarenja. Živio bih buno bolje, kvalitetnije i više bih postigao u životu. Pozdrav!
Svidja mi se sto Milan ima pik na Krajisnike i Kosovare, podrzavam.
Sta reci,, sve je jasno. Samo procenat je 0,2% a ne 0,002% (Znak % vec znaci jednu stotinu, pa treba 0,2% sto je jednako 0,002).
Одлични Миланови текстови су, верујем, писани да би читаоци нешто научили и схватили, да би постали бољи људи. Верујем да је такве амбиције имао и Марко Миљанов Поповић Дрекаловић Куч када је писао своје текстове. Марко Миљанов је писао о примерима чојства и јунаштва, а Милан пише о примерима нељудскости и кукавичлука. Волео бих да читам савремене текстове о позитивним савременим појавама али нико их не пише или, можда, ничег позитивног нема нигде око нас. Ипак, црно бела фотографија из осамдесетих, жена са пушком, прави је пример јунаштва и боља инспирација за текстове, него равноземљаши, харповци, иконаши, русофили, демократофили. Таквим негативцима се посвећује пажња, као да су свима блиски, а херојство као да је митска појава о којој није пристојно причати у фином друштву.
Od propasti nema leka,
ne pomaže apoteka.
dr A.Vučić
Поштовани Милане,
Потпуно сте у праву за све што пишете о Косову уколико се фокус посматрања ограничи искључиво на материјално. Ту важе закони које сте добро упознали и веома духовито демаскирали. На сву срећу, постоје и светови изнад материјалног које неки виде, а неки не виде. Ни оне који их виде ни оне који их не виде не треба ни хвалити ни кудити, једноставно свако добаци у овом животу онолико колико може.
Косово није српско, али јесте веома специфичан простор дат Србима на чување. Та одлука има везе са великим силама, али не оним војним и државним на које се најчешће мисли када се употреби тај термин. Срби, а нарочито они са Косова имају своје грехе, Српска листа је победила са огромном већином српских гласова са Косова. Одмах је ушла у коалицију са Харадинајем. Гласањем које је вођено ситним личним интересом науштрб свог народа је диван пример добијања жига звери – чело смислило, а десна рука заокружила на гласачком листићу.
Ономе што се у материјалном свету манифестује као губитак моралне вертикале увек претходи губитак духовне вертикале у духовном свету. Онда је лако у материјалној сфери побркати политичара са Богом и издају са храброшћу. Зато се жиг звери се носи са много поноса.
Odlican tekst.
Odlazak Kosova treba posmatrati samo kao jedan stepen nase propasti.
To ce ici i dalje.
Kriza je zapocela davno. Jos traje.
Nismo u stanju d aupravljamo sami sa sobom. To je sustina.
Na pitanje zasto nismo, nemam odgovor.
Pogledajte Albance. Imaju poluplemensko drustvo, ali i to ej neka vrsta uprave, i taj model bolje funkcionise od nase simulacije zapadnih drustava. Kad nemas institucije, imas pleme. Mi nemamo ni pleme ni institucije.
Жао ми је да је толико места узето објашњавању а ништа о плану за обстанак Срба. Можда ту показујем свој патриотзам ономе ко сматра да је то народна слабина, као што су вероисповед, и Српски идентитет у кога уклапам истиниту историју а не ову написану да изкорене нашу народност, патриотизам, језик, и све друго шта сачињава идентитет једног народа. Глобализам ниоје почео данас и Друг Тито је увучен у ту игру која ће на крају да нас кошта не само Косово него, ако се мисли као овај аутор, све шта смо знали и имали. Изсмијавање људи који мисле и верују другачије него он, образован човек то не чини, већ проба да науком докаже и покаже бољи пут. Косово није изгубљено, оно је силом отето, а ово није први пут нити ће бити заднји. Бити ће изгубљено кад неки паметњаковић потпише предају. Срби су један од најпаметнијих народа у свету али немају стрпљења, да седну и заједно одлуче своју будућност и да направе план како да се та будућност оствари. већ чекају да им будућност дође из ЕУ или ко зна од куда. Сви Срби имају нетша да кашу али на нашу штету нико неслуша.