Слика прва
Цела века пишам уз ветар, па ћу и сада: приче о томе како су деца наше највеће богатство слушао сам пре пола века и та лупетања нити су нова, нити су тачна. Паметна, васпитана и карактерна деца су богатство, остала нису. Младост, сама по себи, није никакав квалитет.
Понашамо се као да памети нигде нема, само је студенти поседују. Деца, која су до јуче била себична, неваспитана и празна, загледана у телефоне, сад су постала наша памет и дика, само зато што су стала на наше политичко становиште. Неки од њих ће тек постати паметни, неки ће отићи напоље, а већина ће потонути у осредњост.
Они ни сада, док скачу по улицама, немају појма шта хоће. Тако паметни, нису у стању да формулишу ма и најмању идеју, него само турпијају фразе о томе да хоће да живе нормално, да сви будемо пристојни и све остале неполитичке фразе, којима је Србија затрпана четврт века. Ми деци повлађујемо и дувамо под реп само и искључиво зато што из нас говори мали робеспјерић, мали грађанер, који је увек на страни побуне, а никада на страни креације.
Питања, која ова паметна деца не би ни разумела, јесу:
Kакав облик својине хоћете? Какав продукциони однос? Хоћете ли и како да укинете дивљи капитализам, или заиста мислите, тако паметни, да ћете сменом једног човека, на темељу тог истог дивљег капитализма, створити Дизниленд? О, мудраци наши, најбоље српско покољење, имате ли представу да живите у колонији? Да ли су се ваши мозгови наднаравне интелигенције винули дотле да видите да смо робље?
Децо моја паметна, није довољно само да Вучић оде да би ово била успешна земља.
Знам: ваша памет, на доскочицама баждарена, каже: Идемо корак по корак! Да га сменимо, па ће после бити лакше! Земљаци моји малени… То не иде тако: поглед на свет мора да буде тоталан, морате да имате комплетну слику света каквог ћете створити, прецизан план на који ћете то остварити, а не – „видећемо сутра шта ћемо желети и како ћемо, само да ови оду“.
Ви, старији, који сте обожаваоци дечурлије и протеста: јесте ли одговорни људи кад пуштате да вас воде паразитски слојеви друштва и још деца? Кад су тако паметни, зашто не издржавају они нас, него ми њих? Кад је било да штенад уче маторе керове? Ми бежимо од одговорности, па пуштамо децу да она воде приче и игре за које ми немамо јаја. Немају, додуше, ни деца, али је Вучићу веома тешко да њих пребија, јер ако то буде радио, маме, и тате, и баке, и деке неће више да гласају за њега.
Цео овај џумбус је настао да би наши „бели господари“ притисли Вучића да дадне нешто што им је обећао, па изврдао. Кад намири газде, нестаће протеста, као што су нестали и већи и упорнији протести од овога. Или неко стварно мисли да су студентићи сами смислили читав овај џумбус? O, sancta simplicitas!
Овај протест је озбиљнији од осталих утолико што је неко дао сигнал професорима да могу безбедно да изађу из Вучкове буље, а сличан миг су примили и РТС, који пушта да неко повремено грицне Вучка, као и део барона СНС-а који је избегао да брани Вучића. Такође остављам и могућност да је ово све увертира у слабљење Вучићеве позиције, тј. припрема за неку будућу смену власти (рецимо 2027. године) по црногорском сценарију. Прави се простор да се наметне будући управник, јер се још ни наслутити не може ко би то могао бити. То са студентима има везе колико и порекло сораба са Сиријусом Б. Они су, нажалост, „сомови који се хватају на бућку“.
Обратите пажњу да је опозиција, такође, добила миг да не скаче много на Вучића, јер је поставка таква да они не смеју да профитирају на Вучићевом паду рејтинга. Вучић може да пада до миле воље, ако нико не расте. Простије: неко мора да победи, не може само Вучић да изгуби.
А, да! Кад Вучић падне, онда ће студенти, на Пленуму, да изгласају шта даље! Како да не… Господари ће их баш пустити да они одлуче о колонијалном статусу Србије и то зато што су млади, лепи и паметни. Лепота ће спасити свет. Кад би се зајебавали.
Слика друга
Наше плитко разумевање политике и морални релативизам најбоље се срећу у случају подршке органа Српске академије наука и уметности студентским протестима. Ја не памтим, а имам 62 године, да је САНУ икад урадила нешто добро за српски народ. То је група простатичара који гледају само своју буљу и увек су то радили. Ћутали су на сва наша страдања у последњих 35 година, а нека, као национализам, су и призивали.
Шта подршка тих хуља значи студентима? Како су се, у дану, наши академици опрали од свега што су урадили овом народу?
Хоће ли и црква, која је заједно са Вучићем олупавала овај народ, постати рајски врт ако подржи студенте?
На крају, хоће ли и сам Вучић, ако подржи протесте, постати херој „другосрбијанаца“?
Има ли игде дистанце и граничника? Аболирање академика за 35-годишње силовање Србије, само зато што су подржали студенте, најобичнија је свињарија и показује колико не можемо да одржимо ма и најмању моралну тачку гледишта.
Да нису толико површни, студенти би одбили овакву подршку и почели би да се питају зашто неки од Вучићевих барона прелазе на њихову страну, попут декана Думнића? Но, ако то не виде наши драгоцени малишани, да ли то види „другосрбијанска“ јавност, која за себе такође мисли да је обдарена супермоћима, од којих је највећа да мантрају о Ђинђићу и европским вредностима, у које спада и европско слепило према Вучићевим опачинама?
Као и њихова браћа патриЈоти, „другосрбијанци“ су адреналински зависници и њихова политичка мисао нема везе са мозгом, него са жлездама. Сви су, од реда, добили ерекцију на подршку САНУ студентима, као да подршка тог змијарника нешто значи.
Подршке које стижу нашој младости и лепоти су углавном Вучићев покушај да, преко професора и академика, преузме протест, односно да инфилтрира своје људе у срце збивања. Да ли ће успети, или неће, није ни важно, важно је да су другосрбијанци опет насели и да славе Вучићеве потезе, ни не проваљујући да су његови.
Слика трећа
У Сорабији, земљи поносних Сораба, постоје две врсте протеста: народни и грађански. У једнима полиција бије народ, у другом грађане. Батинаши СНС-а бију и газе некад грађане, некада народ. Мало је збуњујуће што је често реч о истим људима, само што се, у складу са квантном теоријом, једном понашају као честица, други пут као талас, односно једном као грађани, а други пут као народ.
Лепота је, кажу, у оку посматрача, па тако и ово: они који стоје са стране и дају оцене за тежину састава и уметнички дојам, у складу са својим уверењима, причају да је протест грађански, или народни. Грађани су мало гадљиви на народ, а народ, опет, волео би да га грађанери приме међу своје, а кад неће, онда су ови још упорније народ порусичке провенијенције.
Да скратимо дилему: лопови из СНС-а газе људе, а не грађане, или народ. Полиција бије неке људе, а не грађане, или народ. Ми, и у највећим кризама, не желимо победу за своју заједницу, него победу за наше идеолошке истомишљенике, само нам је труба да то кажемо. Боли нас цео курац за целину. Потомци Робеспјера и Дантона хоће грађанску Србију, па макар само Београд ушао у њу, а ванбрачна деца из брака Шешељ-Милошевић хоће Србију до пизде материне, а још најбоље да постане руска губернија.
Између две групе фанатика стоји танак, заправо све тањи слој људи који имају у Србији отаџбину без идеолошких претпоставки. Ово је земља наших отаца и наших синова и ми треба да размишљамо како да она надживи и преживи све, а не како да је жртвујемо појму (грађанске идеологије), или сећању (фуњарско-националистички концепт).
На крају, мало лично запажање: демократија је, у светским размерама, на умору, али српски робеспјерићи верују да ће ту лешину, ако се држе сакралних упутстава Зорана Ђинђића, вратити у живот. Опет, недавачи Косова, садакадаши и свепопланаши, хоће православну џамахирију и то у народу који је остао без вере и бога.
Луда времена и луди људи.
Слика четврта
Тог 2. јуна 1968. су ме отац и баба одвели у робну кућу Београд на Теразијама и купили ми, за рођендан, дијапројектор и десетак трака са дијапозитивима. Памтим, врло јасно, да смо, на изласку из робне куће, видели куће, видели пандуре на коњима и ту се моје знање из прве руке о демонстрацијама 1968. завршава. Све остало знам, или из друге руке, или из књига и филмова.
Кроз време сам стекао чврст утисак да је у питању маоистички удар слева на релативно умерен комунистички систем у Југославији. Клинци су тражили више комунизма, а не ослобођење од њега, што се види из свих парола и исказа актера. Црвени универзитет „Карл Маркс“ је умотворина неумрлог (и буквално, и као парадигме) Драгољуба Мићуновића, кога је УДБА пустила, са браћом Праксисовцима, на студенте, не би ли протест завукли за Голеш планину, што се и десило. Тако је Мићун, удбашки агент, постао отац српске демократије. Доцније је провизорни назив универзитета бранио фразом да нису хтели да наљуте Тита.
Режисер и сликар Живојин Павловић пише, у својој књизи „Испљувак пун крви“, која је нека врста документаристичке прозе о догађајима из 1968-ме, да му је било јасно да су протести пропали оног часа кад су студенте подржали глумци и јавни радници и да је све после тога била само љуштура.
Сви учесници демонстрација, које је увалила УДБА су, доцније, били врло лепо етаблирани и имали су одличне радне биографије. Они који су се драли, а нису били послати од удбице, прошли су као боси по трњу. Прочитајте биографије учесника и биће вам одмах и кристално јасно ко је на чијој страни био.
Те године је Тито сломио прву већу побуну Албанаца на Косову и студентске протесте и СФРЈ је мирно наставила својим самоуправним путем ка пропасти, али не због самоуправљања, него због примитивних национализама које је возбудила иста она УДБА која је гушила и демонстрације студената.
Данас је Аца Србин, сучен са студентским не немирима, него благим таласањима, збуњен и уплашен. Не од студената, наравно, већ стога што Аца добро зна да нема спонтаних демонстрација и брине га ко стоји иза читовог збивања. Не зна с ким треба да разговара да би ово престало. Уверен сам да увелико гура своје кадрове међу студенте, не би ли извео Титов маневар гушења протеста, али Тито није био конфузан, нити уплашен, већ искусан и бруталан, но само у оној мери која је била потребна да се проблем реши. Није морао да брине о рејтингу, као Аца Сораб и није морао да се плаши изласка на изборе. Истина, Тито није имао опозицију која би му помогла у тешким тренуцима. Мислим да је опозиција, у овом тренутку, најјачи адут Аце Сораба и да ће му она, као и много пута до сада, помоћи, у замену за добро одмерену новчану накнаду.
Иако је студентски бунт, у политичком погледу, потпуно бесмислен, јер се сва расположења одвијају у неполитичким појмовима правде, слободе и истине, опозиција има разлога да стрепи: њен комфор би могао да наруши неки озбиљнији покрет који би ускочио на њено место. Зато има интерес да помогне Аци Сорабу.
Насловна фотографија: Један улични графит. Свака субверзивна порука није случајна.
