Пре хиљаду година, на тлу данашње Шпаније, у Гранади, Кордоби и Алхамбри, цветала је пуним сјајем велика арабљанска и семитска култура уопште, која ја помрачила сјај Византије, а за примитивно Каролиншко доба Запада била је савршено неразумљива и за хиљаду година испред смрдљивих Гала, Гота и Викинга.
Велика математика, нестварна, паучинаста архитектура, књижевност, астрономија (дан-данас половину звезда на небу зовемо оним именима која су им дали велики исламски и семитски астрономи, попут Ал Ђаузе, или највеће звезде Ориона, Ел Бетелгезеа), а онда и фине животне навике, хигијена, водоскоци и јавна купатила (само у Кордоби њих 130, која су порушена кад је Изабела Шпанска, са смрдљивим хришћанским витезовима отерала питоме). Ту су живели и радили Ибн Халдун, Авицена, Мојсије Мајмонид, одатле су дошли арапски број, медицина, одатле су дошли верска и културна толеранција, то је било место на коме су Арапи и Јевреји живели скупа, без трзавица.
У име Христа, све је то уништено, попаљено и протерано, да би се смрад и незнање слободно раширили и да би се спаљивали сви који мисле другачије.
Хиљаду година касније, далеки потомци великих исламских математичара и астронома, секу главе по Леванту, утонули у верски примитивни фундаментализам, који њихови чукундедови не би разумели.
Све ово говорим због Срба, заправо. Фина, веома сложена религиозност српског народа, која се унутрашње одупрла нападу мртвог грчког православља, сачувавши своје култове предака, кућне свеце, заштитнике продице, корисне богове жетве, кише и ратова, збрисана је налетом примитивног верског фундаментализма деце комунизма, деце која нису израсла, нити су васпитана у и из духа и животних услова српског народа, већ су плитко идеолошки формирана, одсечена од предака, од традиције и обичаја и способна да веру појме једино на идеолошки начин, а цркву као партијску организацију. Да је из цркве протеран Бог, то нико није ни приметио.
Вулгарна, кромањонска религиозност, чији је носилац грађанин са верским убеђењима, разваљује последње остатке нечега што смо били, док смо нечему вредели.
Од Амфилохијеве смрти, до данашње сахране патријарха, гледамо новоправославно онанисање, подстакнуто од државе којој је побудаљени верник важан ресурс.
Српски интелектуалци, вечито подређени политичкој полицији и у највећем страху да не застану за трендовима, стално нешто „коленопреклоно“ мољакају архијереје. Кад гледае те гњиде, потпуно вам је јасно зашто српски инжињери имају посла где хоће, а политиколози, економисти и правници морају да дају дупе овде, или да перу прозоре и судове у Дизелдорфу.
Лично ми се гади ово православље, примитивно и сујеверно, чији сваки обред више личи на гастарбајтерску свадбу, него на акт побожности и пијетета. Као и код Семита, на обалама Шпаније, овде је примитивни дух уништио нешто о чијој финоћи и пуноћи није ни слутио. Вера је још само потенцијал за разарање и уништавање.
Насловна – Калат Алхамбра, Фонтана лавова
Svaka vam je istinita,
Upravo tako.
Religija se koristi radi ostvarenja nepripadajućih privilegija, za diskvalifikaciju drugih.
Al’ se nakotio četvrti sloj u Srbiji. Ostati u Srbiji i trpjeti posljedice ili otići negdje gdje ljude cijene na osnovu korisnog rada?
Kao što su prije više hiljadu godina na tllu Španije pobijedili „smrdljivi“ kršćanski vitezovi, tako su na ovim prostorima pobijedili smrdljivi „veliki“ Srbi, Hrvati, turbo pravosalvci i katolici, …
Sve mi se čini da ološ treba pustiti da se udave u vlastitom izmetu. Što učiniti u privatnom životu, da se ne trpe posljedice ovoga ološa? Za društvo je već kasno.
Postoji namjerna hiperprodukcija „društvenjaka“ i drugih parazita, koji radi vlastite egzistencije moraju obavljati prljavi izdajnički posao.
Pozdrav