Између нас и Шиптара – пата карте. Они држе Косово, ми доминирамо у Уједињеним нацијама. У ствари, не баш у Уједињеним нацијама, него у згради УН у Њујорку. Ми тамо уђемо кад хоћемо, а Шиптари, како кажу наше режимске новине, улазе на задња врата, са послугом и кетеринг службом.
Легенда, режимска наравно, каже да је Ану Брнабић, такорећи на главном улазу у УН дочекао Трамп и рекао јој: „Срби су веома добри људи, а Будимпешта је диван град“, док је она поносно трептла као сојка на југовину и објаснила му да је она дипломац неког безвезног факултета, који је рангиран на седамстото место међу америчким факултетима.
Онда је, каже даље скаска, срела Беџета Пацолија, и питала га како је он, тхе хелл, уопште ушао у зграду? Камере, курве старе, ухватиле су тренутак где се Анчица и Пацоли срдачно рукују, док га она пропитује.
Он је објаснио да је шетао улицама Њујорка и, баш док је пролазио поред зграде УН, оклизнуо се на кору од банане и упао право у хол. Ето, тако је ушао.
Само обезпамећени Сораби могу да верују у ове бајковите приче. Просто: Пацоли ће улазиити у зграду УН и онда кад Ана Брнабић, за пар година, постане прћаста гурајући нос у стакло зграде УН, јер не може да уђе.
Наши кадрови, по избору бољи од бољега, са собом носе дневнице и воде камермане, да забележе историјске сусрете од три секунде,оне три секунде у којима Ана Брнабић успе да Трампу преприча Махабхарату и Рамајану и почне Рат и мир. Два корака и две секунде касније, Трамп се више и не сећа симпатичне девојке, којој уши придржавају косицу, да јој не заклони бијело лице, које одише интелигенцијом и новим разумевањем ничега.
За то време, Шиптари носе, у својим актовакама, улазницу за УН, односно зелембаће, које деле тачно тамо где треба. Мистерија њиховог уласка у зграду УН је проста: добили су бефел од Вучића и донели су масну коку корумпираној администрацији највеће непотребне светске организације. Донели би и наши политичари актоке пуне пара, да излобирају за Србију, тек орошену по неком капи свете протестантске воде, али ту постоји један синдом, који је већ описан у медицини, синдром српског политичара, који кад треба да да неком нешто, добије грч у шаци и не може да пусти актовку. Душа иште да остане њему. Један, данас опозициони, антирежимски политичар је, за време вакта Демократске странке, у којој је био, носио кеш у актовки за „Српски кокус“, неку врсту лобистичке групе, али је, услед пада притиска у авиону, добио грч шаке, није могао да се одвоји од актовке и паре је оставио за себе, уз уредно лекарско оправдање, тако да га нико није јурио због тога.
Шиптари такве грчеве немају ни кад дају паре крупним зверкама, камо ли кад дају многострадалном српском народу за кућу и окућницу.
Да се не лажемо: Шиптари су „одрадили“ Косово. Буквално су милијарде долара промениле власнике. Од чега би 3/4 многострадалног народа покуповало онолике некретнине по Србији?
Друго: Шиптари су одробијали хиљаде година робије за то Косово. Од 1981. до 1986., дакле много после Леке Ранковића, за „иредентизам“ је осуђено на лепе временске казне, преко 2 500 Шиптара. За то време, Срба, Хрбата и муслимана је мардељало збирно око стотину. Шта су се батина Шиптари најели, то нико није. Они су, дакле, подносили жртве за оно што су веровали да је њихово. Лова за куповину и Срба, и осталих, долази од дроге, али то је, у нека времена значило, да Шиптар мора да одвоји сина или два, да шверцују дрогу и буду, пре или касније, ухваћени и домаћински пребијани и суђени.
За то време, Срби са Косова су тужно, веома тужно плакали над својом горком судбином. Имања су им вредела као да су у Њујорку, а не у српској вукојебини. Кад неки Србин буде пребијен од Шиптара, то новине данима развлаче, док смо ми – ако нећемо да се лажемо – Шиптаре тукли у тишини. И у хиљадама.
Да неко не разуме погрешно – а неко и хоће сигурно – не навијам за Шиптаре, него само региструјем да није неправо да онај ко је поднео веће жртве, на крају добије земљу. Наш многострадални народ са Косова, самозвани чувар косовског завета, никад ни један устанак није подигао, никад ништа није желео да ризикује. Шиптари су ризиковали.
Неко наиван би помислио да Шиптари имају небројену лову од дроге (што је тачно), а ми немамо, тако да не можео да плаћамо лобисте по свету и да делимо мито. Кад бисмо имали све паре овог света, до лобиста не би стигле, јер су наши политичари потребити људи, људи којима не претиче лова за било шта и било кога, осим за себе. Тачи воли и лову, и Косово, и Шиптаре. Наши воле само лову. Та мала разлика је условила да данас на Косово идемо преко царинских прелаза.
Цео овај циркус ова наша историјска победа у УН, личи на онај виц кад је Лала затекао Сосу са љубавником у кревету. Добар по природи, мало их је грдио, па комшију пустио и до вечери се помирио са женом. Пре спавање је питао: „Да ли је бољи љубавник од мене“? Соса му каже; „Није“. На то ће Лала: „Ал’ ћу сутра да га зајебавам на шору!“
Шиптари држе Косово, имају тамо органе власти и инструмент силе, имају правосуђе, знају границе, али их само ми зајебавамо у УН! Велике ли су, сјајне ли су наше победе!
Лично ми не би сметало да је обрнуто: да ми држимо Косово, а они нас зајебавају у УН, али живот је хтео баш овако – да ми доминирамо. Ми на главна врата у УН, они на споредна! Они на наше Косово кад хоће, ми ако добијемо дозволу!
Да сам ја, рецимо, неки председник Србије, да имам моћ као Вучић, на пример, изрезоновао бих овако: хајде да се договорим с Тачијем да ми да мало од Лепосавића и 1/3 Зубиног потока, а ја њему Бујановац и Прешево, уз доплату. Као стан: мањи за већи, уз доплату. Нормално, народу бих то представио као чисту замену, у којој смо чак ми вајдили. Дао би Тачи, што да не би, није да ће новац од дроге сутра престати да дотиче. Ја бих тражио, рецимо, пола милијарде долара. Кад Тачија питају Харадинај и Кељменди колико Срби траже он би, са тужним изразом на лицу, рекао: „Много. Милијарду“. Пошто дотична лица нису сисала весла, они би хтели да истисну Тачија из приче, под изговором да он „нема капацитет“ да преговара о томе. Посебно је питање да ли би странци, господари наших судбина дозволили ову комбинацију? Ја бих остао без пустих пара, а Тачи без Прешева и Бујановца и обојица бисмо били веома тужни. И краћи за неке паре.
Срећом, српски политичари нису грамзиви као ја, па то никако не би ни помислили, а камоли покушали да ураде.
Опет, наш многострадални народ на Косову (никад српски народ није страдао, ови на Косову су једини) је, у моралном смислу, много више пострадао од шиптарских пара, од разних додатака, дуплих плата и комбинација, него од Шиптара. За несрећу, тај устанички, слободарски део нашег народа који живи доле, ти „чувари косовског завета“, посебно онај део који га чува из Крагујевца, Краљева, Ниша и Београда, данас нема снаге да још једном, као много пута до сада, дигне устанак и избори се за своја права. Вала, доста су и устанчили, и борили се. Сад мало ми! Право у Уједињене нације, да тражимо слободу! Па ако дају – дају, а ако не дају, онда ништа. Чекамо следеће заседање Генералне Скупштине.
Само да опет не уђе Пацоли на задња врата.
Насловна – Петар Лубарда, Косовска битка, 1953. године, детаљ.
Da nije žalosno bilo bi smiješno. Saće Vilogorski oplesti po Šiptarima, izdajnicima , ciji, vatikanu,….. iz Šavni…ops Beograda! Previše je opasno braniti srBski Šavnik ili Kosovo iz Šavnika ili nedaj bože izdajničke Podgorice
Hercegovac, živ mi bio brale. Ali mnogo se omanuo. Vilogorski kad misli on misli duboko i plićaku kolektivne agonoje.
Ti mi pobratime postaješ simpatičan. A kako bolan ne bi, kad smo iz istoga gnijezda Njegoševa.Pod Troglavom seme klicu zanijelo.
Prijatno ti nedeljno popodne, i u porodičnom miru ga provodi,imao skim, imao sčim.
P:S:
Na žalost komentar sam poslao pre tboje insuinacije. Tako da si u prognozi potpetio.
Vilogorski glasno pjeva ali brzo sagoreva,
ako su pošpteno platili, onda ih treba i ispoštovati za cenu
Vidim niko ne kometariše pa kažem ja sam sebi:
„Prokometariši ovo bre, iako je nezahvalno meni kao Srbinu ga komentarišem“
Teks je suviše opor, provokativan. U srtavari autor se prilagodio vremenu u kojem živimo.Prvi utisak je da autor baca drvlje i kamenje na svoj narod. Odmah bi se velikosrbin upitao – pa šta mu to treba?Što pljuje sopstevni narod i čime je narod to zaslušio. Autor ne iznosi ni jedan istorijski relevantan podatak i svojim iskazima. Dobro, to je mana, ali ovo nije neki ozbiljan naučni rad ali jeste optužijući za istorijake likove koji su vodili ovu državu u drugoj polovini 20 veka.
Dobro to ostavljmo ostalim komentatorima da bistre.
Ajmo na onu drugu stranu istorijskog gledišta koja je dublja i možda pozitivnija ali na koju mnogi neće obratiti pažnju.
Ovaj tekst bi nazvao pokajnička potsvesna muka jednog Srbina.
Zašto tako? Pa lepo. Ovo je jedan od retko ili gotovo neviđenih tekstova u ovom vremenu kojm autor sam obrazlaže naše promašaje i opterećenja koja imamo u narodnoj kolektivnoj svesti.
Drugi narodi nama bliski imaju veću i odgovorniju istorijsku potrebu da se pokaju nad zlom koje su oni nama učinili. Ali to oni , pa makar i pojedinci, to ne čine. E to je velika istorijska dubijoza drugih. Konkretno i veoma uočljivo je grdno stradalište Jasenovca. I o tome evo većviše od 70 godina ni reči pokajanja ili sumnje u veliku tragediju jednog namučenog naroda. Ne tu ćiti narod, egzikutori , Vlade, Vatikan.
Tako da ovaj teks ipak govori o nekom vidu potsvesne potrebe za obznanjenjem nečeg što je proizvelo ovo stanje netrpeljivosti.
Doduše, ponovo kažem, bez relevantnih dokaza, ali sa dozom zdrave sumnje.
Zadivljujuće je da, sa ma koliko cinizma nas Milan časti u svakom svom tekstu, i pored najjače volje, on ne uspeva da sakrije svoj duboki idealizam i veru da može da postoji neki vladar ili političar koji voli svoj narod. (Tači voli Šiptare)
Razlika o kojoj se govori u ovom tekstu je veoma dobro opisana u ekonomiji i termin se zove „time preference“. Ko ima visok stepen toga (ne znam kako se tačno prevodi u sprskoj terminologiji) taj bi da potroši sve što ima odmah i danas, kao na primer deca, starci, nezreli ljudi, neuspešni biznismeni i političari. Ko ima nizak stepen, taj odlaže trenutak uživanja u plodovima svog rada za budućnost, da bi postigao nešto veće. Svaki čovek ima neku svoju vrednost na skali te univerzalne karakteristike ljudskog ponašanja.
Gde nas to saznanje vodi? Ako odustanemo, na čas, od idealizma i vere da je Miloš Veliki voleo Srbe, možemo samo jednu racionalnu stvar da zaključimo, da je Miloš ima veoma nizak stepen vremenske preferencije, dakle, umesto da se spanđao sa Turcima da ostane neki kneščić u svom selu, on je imao daleko ambcioznije planove, ali za SAMOG SEBE. Želeo je više moći, a shvatio je da bi to postigao, da mora da otera Turke, da su oni bili prepreka ka njegovoj ličnoj većoj vlasti. Ponekad se desi, da proizvod te želje donese neko dobro i narodu, ali to je, slučajni, neželjeni, nus-proizvod.
Uz to, koji je odnos važnosti šiptarske posvećenosti sticanju nezavisnosti i želje Amerikanaca da prošire svoju prisutnost? Mislim da je odnos 1 prema 100. Da je Milošević pristao da uđe u NATO, da otvara američke baze, danas bi, možda on ili neko veoma sličan njemu ostao na vlasti, a možda bi se čak i pregovaralo da li Tirana treba da bude u Srbiji ili Albaniji.
Nikada na svetu nije postojala tako jaka vojna sila kao Amerika, tako da je poređenje valjanosti Šiptara i nevaljanosti Srba bavljenje nebitnim detaljima. Sila je samo procenila kojoj od 2 buve treba dati podršku da sili bude bolje.
I ja sma dosao do potpuno istog zakljucka u vezi Milosa Obrenovica.
Nezavisnost Sebije je nuspojava njegovog pljackaskog apetita i volje za moc.
@ marko ova tvoja tvrdnja je davno deplasirana :
– Uz to, koji je odnos važnosti šiptarske posvećenosti sticanju nezavisnosti i želje Amerikanaca da prošire svoju prisutnost? Mislim da je odnos 1 prema 100. Da je Milošević pristao da uđe u NATO, da otvara američke baze, danas bi, možda on ili neko veoma sličan njemu ostao na vlasti, a možda bi se čak i pregovaralo da li Tirana treba da bude u Srbiji ili Albaniji.
Pogrešna postavka koja povlači pogrešan zaključak.
Evo istine,
Slobodan Milošević predložio je Amerikancima da SR Jugoslavija uđe u NATO pokušavajući na taj način da sačuva Kosovo i Metohiju i izbegne bombardovanje, otkriva Ivica Dačić.Predlog tadašnjeg rpedsednika SRJ, međutim, glatko je odbila siva eminencija Stejt departmenta, državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt. Usledili su konferencija u Rambujeu, ultimatum, koje nismo mogli da prihvatimo, i NATO agresija.Tako da ti je zaključak koji izvodiš iz premise netačan.
Po povratku iz Haga 2010. godine, nekadašnji predsednik Srbije i ministar spoljnih poslova Milan Milutinović, ponovio je na javnom servisu, ono što je rekao u seriji Bi-Bi-Si-ja „Smrt Jugoslavije“, da se sa Medlin Olbrajt sreo četiri puta, i da joj je, u dogovoru sa Miloševićem ponudio da NATO dođe u Srbiju pod komercijalnim uslovima.
– To je bila ideja još u razgovorima sa Holbrukom 1996. godine, da se direktno ide u NATO, a ne preko Partnerstva za mir, jer sam mislio da bi u tom kontekstu mnoge stvari išle drugačije. I išle su čak i do 1998. Propalo je jer se očigledno nije uklapalo u koncepciju koja je bila pripremana za druge svrhe. Mi smo hteli da po svaku cenu izbegnemo bilo kakav konflikt, da drugačije rešavamo stvari – rekao je Milutinović.
P:S:
Oprosti na mojoj usmerenosti prema tvojim komentarima, ali si brate inspirativan za polemiku.
Nadam se da će mi ljibazna Aleksandra i gazda Milan oprostiti na navalentnosti.
Vilogorski,
A, kad su to rekli Ivica Dačić i Milan Milutinović, dva moralna gorostasa, to mora da je tačno. Oni, inače u svojoj karijeri, poznati su po tome što nikada ne lažu. I inače, nama malim ljudima, sve što dolazi iz izvora rekla-kazala, mora se uzeti sa rezervom. Svi ljudi lažu, posebno političari. Dok nema zakona ili predloga zakona, pravih javnih diskusija, to je sve, rekao Pera Miki. Ali dobro, hajde čak i da pretpostavimo da je to što ti kažeš tačno, šta je teza iza toga? Da Amerikanci mrze Srbe? Da je Olbrajtova ostala iskompleksirana jer joj je jedan Srbin u koga je bila jako zaljubljena u srednjoj školi slomio srce, a ženska sujeta je ogromna, pa je iskoristila priliku da se kolektivno osveti svim srcolomcima? Šalu na stranu, možda ima neki bolji razlog. Kada su Hrvatska i Slovenija i Šiptarija nudili svoj ulaz u NATO bezuslovno mnogo ranije nego Milošević, možda su se Ameri već tada pozicionarali koju će od balkanskih buva da podrže, a koju da potope i onda kada se Sloba predomislio, kasno je bilo. Političari se uvek koriste jednom mudrom (za njih, nikako za nas) taktikom, a posebno velike sile. Prvo stvore nered, onda glume da ga rešavaju, da opravdavaju svoje postojanje. Srbija se našla na strani zlih momaka, jer u pozorišnoj predstavi su potrebni i jedni i drugi. Sada, kada je komad završen, Srbija, mic po mic, ulazi u NATO svejedno, zato što više nije potreban „loš momak“. Neko bi mogao da se upita, pa dobro, kad već Srbija ulazi u NATO danas, zašto je i dalje cepaju za Kosovo? Zato što se ozbiljni igrači ne šale, oni su sa Šiptarima ugovor sklopili, tamo su napravili najveću evropsku bazu, tamo priča ide svojim tokom. A to ima i dodatne razloge, da kad neka nova zemlja odluči da joj se preda, da znaju da se na Ameriku mora računati. Oni otvoreno prihvataju u svoje naručje sve koji joj se dobrovoljno predaju, Srbija je osvojena zemlja, pa je priča drugačija. S druge strane, to ne bi promenilo prirodu naše sudbine. Biti dobrovoljna ili osvojena američka kolonija, razlika je samo na površini. Sve i da je Sloba nudio ulaz Srbije u NATO 1989. Srbija bi bila još jedna Hrvatska, sve da joj je ostalo Kosovo i da su joj pripojili celu Albaniju. Šiptari su jednako neslobodni kao i mi, samo se rob, vremenom, navikne. Kad ja pitam razne Zapadnjake kako to da im ne smetaju baze, retko ko o tome još i misli. Popili su priču da su Amerikanci tu da ih zaštite od Rusa.
Imam poznanicu Kosovarku , zivi lepo kuca 3 sprata , nista ne radi prima ko zna kakve sve dodatke , baljzega celi dan o politici i cereka se, psuje nekome majku udbasku i za Beograd kaze da nije srpski grad..
Necu da generalizujem, ali Kosovari – oni poput dotične koji prodadoše dole sve, a srbuju iz Beograda, su jako, jako losi ljudi.