Милан Миленковић: Разредни старешина

Учење увиђањем је један од метода учења, који је одавно познат у педагогији и психологији. То је оно кад, рецимо, не можеш да укапираш неки проблем у математици, учиш, напињеш се, али у главу не улази и онда одједном: пуф! — магла се рашчисти и решење се само јави у једном тренутку и све ти је јасно.

Овај начин учења је карактеристичан за предпубертетски узраст, та способност да се увиди у трену губи се с годинама неповратно. Друга карактеристика овог начиња учења је да је оно крајње индивидуално, то јест да не постоји колективно увиђање.

Ово, са учењем увиђањем, је само увод у тужну причу о народу хероја и хероина, народу небеском и ума квантнога, који је 35 година лизао рчма маршалу Титу, а онда је, у пар година, увидео онај пакет истина који није могао да види за три и по деценије. Дакле, народ је махом изашао из пубертета и успео је што ником успело није, а то је да неколико милиона Сорабља, јер је то тај митски народ, који је Загорца звао „Љубичицом бЈелом“, колективно, то јест саборно, увиди истине које нису доступне колективном мишљењу. Простије: Сораби нису увидели, јер то и није могуће, нове истине, него су им оне подметнуте од стране удбомедија и удбоинтелектуалаца. За премунтавање Сораба, створена су читава занимања, попут „јадног радника“, или „истакнути јавни радник“, који је јавни радник на стероидима, затим „публициста“, „православни публициста“, „старац“, „отац“, „игуман“, „Његова Светост“ и слично. Где бисте, да нема ових занимања, сврстали Драгоша Калајића, Милића од Мачве, Олгу Луковић&Пјановић, Деретића, Бокана, Лучића и остале? Глупо је да вам неког представе као осредњег сликара, или режисера без филма: „истакнути јавни радник“ далеко боље звучи. Не би те, ваљда, лагао твој духовник старац Пајсије, или отац Тадеј, кад прича о правој природи комунизма?

Да се учило увиђањем, дакле, учило би се увек, а ми смо почели да увиђамо тек кад је Маршал отишао у Вечна ловишта и у томе су нам помогли баш ови јавни радници и полусвеци, које је УДБА или ухватила у мрежи, или измислила. Стално апдејтовање Креманског пророчанства је, у том смислу, необично интересантно-јесмо ли се, својим квантним умовима, икад упитали ко је главни апдејтер? Ко је тај који освежава порочанства, шаље пророке и врачаре, ко је тај ко је створио Језду и Дафину, ревизионистичку историјску школу, од чега живе истакнути јавни радници и православни публицисти? Нисмо. Нисмо зато што смо саучесници.

Ми комунизам, као ни ма шта друго, нисмо разумели. Оно што је у нашој јуначкој крви одувек постојало је потреба да се лиже буља ономе ко дели лову, положаје, станове, па ни Загорац није био изузетак. Његов грех је тај што нам није бранио да му лижемо пегаву гузицу и ми смо, кад нам је већ дозволио, утројили, као појање св. Сави. Но, иако имамо квантне умове, иако смо јуначки и историјски народ првог реда, ми смо знали да чмарољубље баш и није нешто чиме се треба поносити јер, јебига, деца нас гледају како пузимо и правимо се да разумемо историјски материјаљизам. Наши истакнути јавни радници, полусвеци и полуисторичари су нам понудили вадилицу коју нисмо могли да одбијемо: нисмо ми Загорцу целивали буљу зато што смо хтели лову, станове и положаје, него зато што смо били у заблуди. Лагали су нас. Историја коју су нам црвени испричали је била лажна, али нас мало компромитује то што су станови, лова и положаји били прави. Сазнали смо да су црвени побили све што је ваљало у Сорабији, да су нам пострељали све интелектуалце, осим јавних радника и православних публициста, али им, из горчине што су све то радили, нисмо вратили станове, дипломе и положаје. И тако смо, као у песми Десанкиној, сви увидели истину у истом дану и наставили смо да лижемо дупе Слоби, Ђинђићу, Тадићу и Вучићу, рачунајући да ће нам, кад неко од њих падне с власти, истакнути јавни радници и полусвеци објаснити да смо били у заблуди и да нас из те заблуде може извући само нови владар, са новом буљом на коју ћемо спусити свој ћелов. Што смо стекли претходним лизањем, можемо да задржимо. За инат! Важно је да запамтимо само једно: нисмо се ми шлихтали зато што нам је карактер мањкав, него зато што смо веровали барабама, а оне су нас довеле у заблуду, из које с муком излазимо. Земља пуна антикомуниста и русољубаца, а нити је ико вратио комуњарама ишта, нити је ко послао десет евра за царја нашега православнаго. Матор сам, па можда нећу дочекати, али бих много волео да видим из којих ћемо се заблуда спасавати и ко ће нас спасавати, кад са власти падну Вучко и Путин? Како ћемо своје чмарољубље да правдамо? Да ли ћемо аплаудирати некој, ајд’ рецимо, Зоки Михајловић, кад бууде причала како је Вучић прогањао и како је она највећа жртва његова, са уштедјевом од неколико десетина милиона јура? Хоће ли нам тешка, мушка суза канути, кад сазнамо какве су све муке трпели Ана Брнабић и Вулин? Хоћемо ли кад цар звекне, нагло увидети да је имао дворце и јахте по свету, да је јахао не медведе и тигрове по Сибиру, него балерине и гимнастичарке по Москви, само се то крило од нас? Кађтад, ми јуначки и сорабски, полижемо све што смо пљунули и није нам тешко, ако смо макар мало вајдили. Ми знамо да смо буље лизали због користи, али нека други мисле да је из незнања и у заблуди. Ми смо до Вучка нам узели по 100 јура, по 50 јура, по 20 јура, лажући сами себе и друг друга да су то наше паре, иако смо знали да су то паре наших унука, али ко их јебе, нек’ се сами снађу кад дође време. Ко им је крив што немају боље претке?

Ми смо сваки свој фуњарлук, свако курвање, правдали високим принципима, јуначком етиком, квантним умом, а највише заблудама (ех, да смо само знали какав је Тито био србождер, никад стан од њега не бисмо узели!).

Свак греши, само онај ко се шлихта никад не греши. Нема те пиздарије коју можемо да направимо, а да нам наши јавни радници, свеци и публицисти не дају оправдање за разредног старешину. За то време, разредни старешина нас гледа из Краљице Ане и мало смо му драги, од нас живи, а опет, мало нас се и гади, јер нас некако превише лако врти и зајебава. Ни разредни старешина не воли кад му је разред приглуп.

Насловна – ученици у време Ужичке Републике 1941. на часу лепог писања.