Милан Миленковић: Рођени да не промаше успех

Јутрос рекох, у неком зезању на Фејсбуку, да Пакао за Србе замишљам као место где припадник нашег милог и напаћеног народа не може да прича о ономе што не зна.

Кад једна заједница, са мало знања и много темперамента, почне да паметује о ономе о чему појма нема, а то је политика, све је неизвесно, осим пропасти.

Пре неколико месеци, говорио сам и писао о томе како разне резолуције и апели неће успети и како српски и срБски интелектуалци заводе Србе за Голеш планину причама о утицају на носиоце власти и на политички систем путем шкрабања. Не да нису успели, него су доживели фијаско. И Народна резолуција, и Апел за одбрану Косова и Метохије су скупили по 13 000 потписа (Народна резолуција има шансе да стигне и до 15 000, с обзиром на свој етернални карактер) с тим да се, у великој мери, ради о преклапању, односно да су исти људи потписали и једну, и другу шкрабалицу.

У тим екипама, које су велику енергију скупиле да намакну мизеран број потписа, било је и доста мојих пријатеља, па чак и оних који су одлучили да ми то више не буду, односно да жртвују пријатељство за спас миле и напаћене отаџбине. Отаџбину нису спасли, али су пијатељство изгубили. Толико о њиховом познавању политике.

Наравно, кад год неко у политици прдне плаво, односно „укаки се“, никад не погледа у огледало, већ искључиво у неморални, неосвешћени и покварени свет око себе – свет који није увидео његову грандиозну визију и пристао да буде спасен на начин на који је мудријаш то одредио. Како би свет био леп, а живот лак за живљење, кад би се потписима кориговали! Из неког разлога, који мени (признајем!) није јасан, живот и свет одбијају да се повинују петицијама.

Ако се питате да ли ме неко од оноликих пријатеља и познаника назвао да ми каже да сам био у праву и да се са Вучићем не може петицијама зборит’, одговор је прост: није нико. Зид мржње, баш због тога што сам ја знао шта ће се десити, а они не, додатно се згуснуо. Знање се овде не прашта.

Ово не пишем због тога што хоћу да се похвалим да сам познавалац, а да потписници нису (мада ме њихово незнање увесељава), већ зато што показује колико ни међу српским интелектуалцима, ни међу јавним радницима, не постоји ни минимална представа шта политика заиста јесте. Ту, наравно, не рачунам оне који морају да смишљају петиције и хвале их по службеној дужности, или ситне полицијске доушнике, који висе на нету по читав дан, вабећи патриоте да потписују, већ само оне који истински верују у Деда Мраза.

Потписници, још слабији познаваоци од својих патриотских вођа, тек не схватају где живе, али имају утеху да су повукли изузетно патриотски потез који, можда, неће дати резултат, али ће негде остати забележено какви су они данас родољуби били и како су се борили потписима против Вучића. Лоша вест за такве игноранте и фантасте је што ће се испоставити, кад режим падне, да су најупорнији борци против Вучића и његовог режима били, рецимо, Вулин и Дачић, док ће шкрабомани пасти у заборав. Ко не верује, нека само погледа ко су најупорнији борци против комунизма: не они који су лежали на робији, него они који су одрасли у комунистичким становима и уживали све бенефите система. Ако из тога нисмо ништа научили, не знам из чега ћемо?

Некако с прољећа, што би рекао пок. Кемо, у Србији се намноже протести против свега и свачега, само не против система. Свима нешто у систему смета, а сам систем никоме. То је сезона кад патриоти и радници Вучића ударају по глави иконама, петицијама, апелима, захтевима, а нарочито набреклим србским прсима. То траје до почетка јула, кад патриоти и другосрбијанци скупа оду  на море, да у њему блаже боли и тугу. Слана вода је, то је познато, лековита. Прошле године је Жута паткица престала са протестима почетком лета, јер је морала да оде на море.

Вучић, изубијан иконама и петицијама, апелима и резолуцијама, молитвама и проклињањима, мора да прави нове и нове патриотске организације, које ће га мање кињити, а више подржавати. Задатак патриота и није нарочито тежак: треба се само чешће молити, причешћивати, чешће Путина помињати и нарочито добро пазити да се неки протест не одржи испред неке западне амбасаде; у народу се морају распаљивати патриотска, али не антизападна расположења. Од чега ће да живе патриоти, ако наљуте и Вучића, и странце?

Народ као народ: у гомили интелигентан као броколи, уопште не гледа ко му се за патриотске вође намеће. Овде је доста да се огласиш за патриоту, а не шкоди да имаш титулу, униформу, или бар неки пропали приватни бизнис. Занимљиво је како су најнезадовољнији они који по 30 година смрдљају на буџету, затим они који су петооктобарски добитници, који  су, буквално, били уграђени у петооктобарски поредак, као министри,помоћници и саветници, онда они који су, колико јуче, били у коалицији с Вучићем, а посебан углед уживају официри, који су ћутали и чували дупе кад се војска уништавала, а онда су, у пензији, нагло прогледали и заузели патриотско становиште. Несрећни народ то нити види, нити мари. Не пита се како је неко, ко је против система, добио све бенефите од тог система. Народу је важно да неко око врата окачи меденицу и он иде за њим. Ту се, ионако , не пита мозак, него срце патриотско. Мозак патриоти само шкоди – то је наук из српске политичке праксе.

Нарочит сој су помало хистеричне, веома родољубиве, госпође које, од читаве политике, знају да је Тито био србождер, а да ће св. Николај Велимировић и Путин све ово некако опеглати. То скаче и дере се, вришти  и нариче, куне и зазива, без икаквог смисла и циља, али побуђује афективни живот код, иначе, афектима веома склоних Србаља.

Наша оправдања су тек легендарна: кад замислите да вашу петицију потпише три милиона Сораба, а напабирчите, после три месеца, отприлике, два промила тог броја, нисте ви незналица и дунстер. Не. Крив је народ, који није у стању да схвати визију предлагача петиције, криви су они, као ја, који су говорили да је петиција мртворођенче, крива је Дрина, крив је Тито, а ни Турци нису невини у целој ствари. Занимљиво је да је тај исти народ био генијалан, најбољи, политички најписменији и најхрабрији, у почетку потписивања, кад је његова помоћ била потребна, да спасава патриотске каријере. Тако је с народом: кад ти је потебан, најбољи је, а кад ти не да подршку, изразито је ружан и глуп. Тешка је судбина генија, великих уметника и предлагача петиција.

Било је, на почетку петиционисања, предлога да одем негде, или позовем код себе, на радио, предлагаче шкрабања и да „суочимо аргументе“. Одбио сам, јер ту аргумената нема, само афектирања. Најбољи аргумент је оно што се десило, али сада, кад су политички мудраци укакали мотку, нико више не тражи да сучелимо аргументе.

Наравно, у Србији никад нико није поражен. Сви су победили. Онај добио 1% на изборима – то није пораз, него темељ за будуће деловање; други извео на улицу 100 људи (а очекивао 10 000) – није то пораз, него је страх побеђен; трећи нанишанио три милиона потписа, скупио тринаест хиљада – није то мало, јер су сви Спартанци. У Сорабији не можеш да изгубиш. Све што урадиш је победничко, епохално, комуницира са историјом директно! Историја своје најдубље тајне не шапуће Цезару, Бизмарку, или Џингис-кану, него маргиналним политичким лидерима, петиционашима, професорчићима и полуписменим следбеницима. Зато је Србија политички Дизниленд: овде нико није изашао несрећан из политичког подухвата.

На крају, мала парафраза на стихове Дучића:

„Вратиће се опет, када лишће пане,

петиције нове, жешће него лане“…