„Ниси ни врућ, ни хладан,
избљуваћу те из уста својих“
(Откровење, 3:16)
Одавно сам утврдио да срБски патриоти имају висока, али нејасна начела, која су у изразитом складу са закржљалим тестисима који их красе.
Искрени срБски патриота, како себе бесрамно зове, живи у земљи Паролији, у којој се извикују пароле које, већ одавно, не значе ништа. Потреба да се допадну свима, или бар свима на оној страни која се означава као „патриотска“, потапа све десничарске организације. Десничар би, рецимо, морао да каже да је, као што сваки десничар и јесте по дефиницији, заговорник капитализма. Наш то не може да каже. Види да капитализам разваљује Сорабију, па не жели да ризикује да се, хвалећи капитализам, замери радницима. Најдаље докле сме и може да иде, да би се, попут сеоске удаваче, допао свима, јесте да приплакује како ово није „прави“ капитализам. То да, у одмаклом 21. веку негде постоји „прави“ капитализам је наивно и непромишљено гледиште.
СрБски десничар је антикомуниста и верник, али не зато што то интимно јесте, већ зато што рачуна да ће таквим ставом привући и вернике, и антикомунисте, за које он, дружећи се у затвореним десничарским круговима, мисли да су веома велика групација, па самим тим и велики гласачки потенцијал. У томе се, наравно, варају: у црквама ће наћи само себи сличне, дакле манекене православља и фолиранте, а да се данас распише референдум да ли бисмо наставили весели антикомунистички пут, или се вратили у самоуправни социјализам, резултат референдума би веома изненадио патриоте. Антикомунизам је већ увелико завршена и досадна, потрошена прича, која је подигнута на бесрамној гомили фалсификата и данас више нема никакву мобилизаторску снагу.
Љубав према Русији и Путину је, такође, један од стубова патриотизма овде, иако нико заправо за то не хаје. И то је само фасада, за коју искрени срБски патриота мисли да је привлачна маси и бирачима. Велико отрежњење је увелико дошло и очигледно је свакоме, ко зрно памети има, да од Руса нема ништа, да ни себи не могу да помогну.
Но, иза свега овога што је firma fides жовијалног патриотизма, крије се она јадна, млака, отужна паролашка прича, иза које не стоји ништа стварно. Патриота брани Косово, само ником није јасно како га брани? Чиме? Паролом „Косово је срце Србије“? „Не дамо Косово“? Заиста? Кад не дате, откуд оно већ дато?
Ја знам, наравно, да је Косово, после повлачења 1999. било немогуће сачувати. Патриоти би могли да кажу, да чему ваљају: у реду, Косово је шиптарско, хајде да видимо како ћемо га вратити. Не, они га не дају. Удара у очи разлика између стварности и снова, која је ништа мања од оне разлике која влада између Вучићевих прича о златном добу и јада у коме живимо. И једни, и други, мислим на Вучића и патриоте, свако из својих разлога, далеко размичу живот од месечарења.
Нисам једном, слушајући моје, како се то данас каже, хејтере, који ме оптужују да сам другосрбијанац и страни (некад и домаћи) плаћеник, мислио да се јављају из ослобођене Ђаковице, а не из Београда, у коме и ја седим. И они, и ја, седимо у Београду, само што они бране Косово, а ја не!? Једина разлика је у степену лицемерја, у ствари.
Никад нисам чуо неког од ових што горе за Косовом, светињама, многострадалним народом и законима да је изволео објавити шта бисмо ми урадили уколико би, рецимо, сачували Косово. Како бисмо, и одакле, плаћали војни и полицијски апарат који би доле морао да буде стациониран? Како бисмо исплаћивали пензије и плате које дугујемо Шиптарима? Дечије додатке? Шта бисмо радили са милион Шиптара у бирачком списку? Патриота, сваки искрени срБски патриота, бежи од ове теме. Он зна да је Косово срце Србије и практична питања га ни мало не узнемиравају.
У бити својој, срБски патриотизам само потказује Вучића, али не више народу, већ самима себи, јер срБски патриотизам и не мисли да се бави ма чиме, сем испирањем уста. Иза великих парола, иза пљувачине неистомишљеника, иза фраза, крију се, заправо, млакоње и неостварени типови, који никад прстом макнути неће, али свој добар глас траже у томе да изгледа као да ће сутра јурнути на Косово. Би они, али нема ко да их поведе, јер за кварат века патриотизма у Сербији нису успели да изнедре једног лидера ранга не Вучића, већ Марјана Ристичевића. Сваки искрени срБски патриота, који хоће већи ранг, на крају пређе у европејце. Сви су патриоти до прве плате и прве комбинације.
Главна, неотклоњива слабост овог и оваквог срБског патриотизма је одсуство иоле пристојног људског материјала. Осим тога, испод привидно радикланих идеологија, крију се млаке приче, које немају никакву дефинитиву: све се одвија у некој врсти политичког чистилишта, у коме се воде празни аброви, а сасвим се игноришу озбиљна питања, попут својинског модела, продукционих односа, или друштвеног уређења. Аброше се о вери, о томе како је Тито био зликовац, о томе како Вучић крши законе и сличним глупостима, које су, у основи, сасвим аполитичне. Јасних ставова о политичким питањима нема, делом зато што дунстери уопште не разликују политику од вере, емоција и набреклих прса, а делом и зато што би децидирани збиљним ставовима могли да одбију замишљене присталице, које ионако неће имати.
Битна слабост срБских патриота је и у томе што су сјајно исконтролисани од служби, тако да су им избијене теме попут окупације, страних господара, колонијализма, па чак и баналних прича попут друштвене расподеле, или солидарности. Запазили сте да нема патриотске организације која сме да одржи протест испред неке западне амбасаде и то би требало да вам каже све о њима. Ово је једина окупирана земља у којој нико, а посебно патриоти, нису рекли: „Yankee, go home!“ СрБским патриотама окупација уопште не смета, али смета Тито. Не смета што смо колонија, али смета што не идемо више у цркву. Изгоре се у љубави према Путину, али се иде у Немачку да се ради. Уопште, велико лицемерје влада међу патриотама.
Срећом, или несрећом, основне иконе и полуге патриотизма слабе: антикомунистичке приче цвркућу још само престарели добитници комунизма и сарадници онога ко је антикомунизам измислио, док приглупе присталице само понављају глупости, звечећи као празне шерпе; новоправославље је пропало и цркве су опет празне-фенсићи су пронашли другу забаву; после 18 година чекања да нас Русија спасе, ослабио је и проруски фанатизам и кремљофили су све тиши на друштвеним мрежама. Непосредни задатак служби ће бити оживљавање овог патриотизма, било новим лицима, било рециклирањем пропалих идеолошких флоскула.
Кад се и ако се појави неки, да не кажем патриотски, већ српски покрет, или нека идеологија, познаћете је по томе што ће стајати испред западних амбасада, неће носити иконе, већ натписе Yankee go home, неће имати антикомунистичка расположења, већ напротив: ставове који ће недвосмислено тражити колективне облике својине и економско-социјалну равноправност. Русија ће им бити само земља међу другим земљама.
Док слушате антикомунистички, николајевски, иконашки, кремљофилски и шатроправославни цвркут, ништа ново и добро нећете видети. Само Дан мрмота.
Насловна – „Вране изнад приштинског гробља, 2ооо. године“, фото – Паоло Пелегрин
Милан наводи – сасвим се игноришу озбиљна питања, попут својинског модела, продукционих односа, или друштвеног уређења
Да не бих личио на ‘виртуелног’ серБског патриоту већ на оног који овако ‘здраворазумски’ суди, eво јасног става и виђења горе поменутих питања.
Србија je у актуелном светском и европском економском хаосу, који ће дуго трајати? Пре свега, Србија је од памтивека у економској и политичкој кризи, сиромашна, разорена бројним ратовима, на репу техничког и технолошког развоја. Већи део, последњих 20 година, провела је тумарајући без идејних перспектива , што је, уз ратове на простору бивше СФРЈ, девастирало њену привреду. Затим је уследила криминална, пљачкашка и ратно профитерска приватизација, односно тајкунизација Србије у оквиру примитивног неолибералног капиталистичког економског система и тајкунских монопола, као и организованог криминала. Од 5 октобра као зрачка светлости до данас резултат је поразан. На једној страни енормно богати тајкуни, зеленашке банке и веома имућна тзв. политичка елита, а на другој – врло сиромашна и задужена држава и огромна већина њених грађана која је доведена на ивицу социјалне беде. Економска криза се огледа у бедним платама (често без уплаћених социјалних доприноса) и још беднијим пензијама, огромном и стално растућем броју незапослених и социјалних случајева. Србију, такође, из темеља нагриза корупција, посебно тзв системска, чији су креатори и актери припадници власти и тзв партијских елита. А владавина права и независно и ефикасно правосуђе нису на видику. Таква Србија данас куца на врата ЕУ где очекује спас. Тамо га, свакако, неће ускоро наћи јер ЕУ и сама тражи спас и излаз из дубоке економске кризе.
To već znamo. Slična situacija je već viđena nakon drugog sv. rata u Latinskoj Americi, Indokini, itd. Pravo je pitanje zašto su bivši „Jugovići i Srbi ispali toliki magarci?
P.S. Nisam ovaj pametni Marko.
На Косову и Метохији, ни у целој Србији данас нема милион Шиптара! То једноставно није тачно! Ако је друштвено-политички, економски и безбедносни систем из доба СФРЈ ваљао, зашто је пропао?
Tako je! Propalo je jer je bilo skrojeno, posebno nakon WWII, da propadne i to na daljinski upravljac. SSSR je drzao taj upravljac a ne Zapad kako se ovde trubi 30. god. Jasno je sta impliciramo. Ceo taj projekat je bio manje vise eksperimentalno polje jedne uske grupe oko JBTa i ekipe, tj. bila je njegova ratna nagrada. On sam se na popisu 1972. izjasnio kao Hrvat(sic!). Bratstvo i jedinstvo je bila jedna operetska prica igrana preko ogromne srpske ratne zrtve.
U stvari, ona prva YU bi i imala neku sansu da je kralj Petar preziveo i ustrajao na masonskom konceptu jugoslovenstva. Burzoazija, tj. sile novca bi mozda uspele da cementiraju drzavu nasuprot verskih, uskonacionalnih i socijalnih razlika, iako u istorijskom zakasnjenju, kao sa Italijom napr. Toliko o tome.
Zavrsen je uostalom ceo jedan ne vek, nego milenijum. Svet se menja tako temeljno. novi vektori sila sa postavlajaju sirom planete. Socioekonomski poredak se menja tako temeljno da niko ne vidi ni obrise novog poretka stvari. NIKO.
Evo ja spadam u one naivne i nepromišljene koji tvrde da u Srbiji ne postoji pravi kapitalizam. A nisam ni vernik, niti sam antikomunista. Odnosno, komunizam gledam jednako loše kao sve druge kolektivizme. Ne znam zašto bih razlikovao nacizam, fažizam, socijalizam ili socijal-demokratiju, razlike su samo u detaljima, kako ko opravdava da vlast i prijatelji vlasti pljačkaju ili ubijaju sužnjeve.
A potpuno se slažem da bi na nekom referendumu, danas, Srbi glasali za povratak socijalizma. Što ne potvrđuje vrednost tog sistema, nego podvlači potpuno neznanje publike bilo o čemu, kao uostalom i na Zapadu, većinski je milenijumska generacija za uvođenje čistog socijalizma, gde bi država besplatno davala ovo ili ono… Reč besplatno se, sa nikad većim uspehom, vraća na modne piste.
Zašto ne postoji pravi kapitalizam? Prvi, i najvažniji je da Srbija nije nezavisna zemlja, tako da postoji onaj sistem koji odgovara metropoli. Da je vladar Srbije Sovjetski Savez, pa da nametne socijalizam umesto ovog pseudo-kapitalizma, šta bi to promenilo u sudbinama ljudi? Drugo, nešto najbliže pravom kapitalizmu je epoha Laissez-faire kapitalizma, koji je odavno sahranjen bilo gde na Zapadu, ali je postojao. Nije propao, zato što nije valjao, nego zato što su ga zapadni vladari uništili. On se bio, kratkotrajno, otrgao vlasti, pa su se paraziti potrudili da ga, brže-bolje, satru, zato što je pokazivao u praksi da ekonomski prosperitet može postojati nezavisno od vladara, štaviše, najveći uspon ikada zabeležen u istoriji se dogodio u toj epohi.
Mene jako privlači Milanova poruka koja kod nekih ljudi potiče snagu da se oslobodi kolonizatora, ali me jednako tako ubija njegova vera u kolektivizam. Da li je zaista ponuđeni lek bolji od bolesti?
da ne bude sumnje: ono što je primarno je sloboda od vladara (domaćeg i stranog) i postojanje apsolutne privatne svojine. Nakon toga, da li će neko da se upusti u kapitalističko nadmetanje i saradnju ili će svoja imanja udružiti u seoske zadruge, socijalističke kombinate ili kooperativne fabrike, svako sa svojim može da radi šta hoće. Sloboda je neupitna, nakon toga, svima je širok drum. Lično mislim da bi kapitalistički deo stanovništva mnogostruko nadmašio ostale, ali ko kaže da se mora biti bogat. Sloboda dozvoljava da se uživa i u siromaštvu. Osim naravno, ako ne zaplačemo da svi moraju biti jednaki. Ili sloboda ili jednakost, oboje ne može da postoji.
@ Odgovor Marku
Marko se pita – Zašto ne postoji pravi kapitalizam?
Kako rešiti Markovu dilemu pravog ‘kapitalizma’ – Rešenje je Kinsaki model kapitalizma, Narod mora da shvati, za svoje dobro, da je izlaz u socijalizmu i komunistima, bez obzira na to koliko ovo može još i danas neprijatno da zvuči. Kako je SFRJ, posle II sv. rata uspela da složi rogove u vreći i stvori funkcionalnu zemlju i ubrzano uđe u dalji razvoj, sa nasleđem koje je bilo sam čemer, beda, jad i očaj? Tako što je uveden socijalizam, tako što su na vlasti bili komunisti, zato što nije bilo tajkuna i lopuža kojih danas ima u svim porama društva! Zato, ne treba izlaziti na izbore dok narod ne sazri i formira jednu snažnu komunističku partiju, po ugladu na Kinu. Sa kojom bi narod isprašio i u istoriju (bogami i u zatvore) oterao sve ove koji nam o glavi rade. Danas nam socijalizam i komunisti su potrebni kao hleb nasušni i to nam je jedini izlaz! Naravno, i socijalizam i komunisti, još bolji, pravedniji i časniji nego ranije, pod stalnom kontrolom partije. U Kini možeš biti kapitalista , kako Osnivač kompanije Alibaba Džek Ma. To u realnom životu Kine lepo se odražava na ovom primeru i šta to zapravo podrazumeva, odlično ilustruje priča osnivača Alibabe – jedne od najvećih kineskih i svetskih kompanija.valja imati na umu da je Alibaba trenutno uspešnija od giganata kakvi su Ebay i Amazon – zajedno! Tako da je kineski model komunizma u uzlaznoj idejnoj putanji. Ti daješ idejnu kreaciju partija finansijsku podršku i razume se kontrolu . Ti basnoslovno bagat a i čestit. Plaćaš porez i državi daješ njen deo. Sve to bidno kontroliše Kinsaka Komunistička Partija. Ko se ne pridržava zakona nego mulja i mariše /ima i takvih da se razumemo/ zna se mardelj ili smrtna. Čovek je u svojoj suštini bez religiozne dimenzije monstrum, to dobro ilustrije slavno Ničeovo delo – Volja za moć. Ali to partija prati i sudi, zato svake godine se u Kini objave na desetine strogih kazni, pa ti računaj šta ti se isplati. Problem moderne država zapada je što slabi njena izvršna moć. Pa zar nije osnovni zadatak države da zaštiti slabije od snažene, grabljiva, nezasite manjine, lukavih, podmuklih, korunpiranih, podmitljivih, itd.Najbolji primer danas je naša draga Srbija!
Eto jednostavnog recepta za uspešnu državu.
Recept glasi – SVE TI JE DOZVOLJENO ALI TI NIJE SVE OD KORISTI.
Vilogorski,
Hvala ti što si me nahranio da sam monstrum, s obzirom da nemam religioznu dimenziju, ili možda misliš samo da sam izuzetak iz pravila, pa to nije baš za mene važilo. Što se tiče toga šta bi država, definisana kao centralni monopol sile, trebalo da radi, moj odgovor je uvek jedan: ništa. To je samo pitanje logične doslednosti. Kako može da me štiti nešto od grabljivica i nezasite manjine, lukavih i podmuklih, kad je taj isti nezasita manjina. Privatna svojina postoji, osim što ne postoji kad odluči država, krađa je zabranjena, osim što moram da plaćam porez, da bi me taj koji mi otima porez, štitio. Ubistvo je zabranjeno, osim kad država odluči može da me pošalje u „obranu od džihadista u Avganistanu“, itd. Kako bi bilo, za promenu, društvo zasnovano na dobrovoljnim odnosima? Na primer, neko pruža usluge pružanja zaštite, a ja odlučim, hoću li sam da rešetam nasilnike ili ću plaćati jednoj od firmi na tržištu da to radi umesto mene?
To, da nama treba još bolji i časniji komunizam sukobi se sa prirodom ljudi. Ako je ljudska priroda predatorska, a jeste, odnosno i ti, i ja, i svi smo monstrumi, kada nam okolnosti to dopuste, a nismo, kada je balans snaga takav da se nasilje slabo isplati, dakle ljudi nisu ni dobri, ni zli, već sve zavisi od stimulansa. Verujući u časne komuniste je isto kao i verovati u boga, to je traženje odgovora van realnosti, ne samo van, nego ići suprotno od već stečenih znanja o realnosti. Ti neki dobri, što rešavaju probleme svima nama zlima, je iluzija koja prati ljudsku nesreću od pamtiveka. Što se tiče Kine, njoj predviđam relativnu brzu imploziju (decenije su u pitanju), podelu na kontinentalni i primorski deo, a i u okviru svake od 2 nove ili jedine ako ostane (a neće) borbu do zadnje kapi krvi između raznih frakcija komunističkih anđela. To predviđanje je lako, ne zato što sam ja pametan, nego zato što se to uvek tako završi.
Što se tiče Zapada, on ne pati zato što ima slabu izvšnu moć, već zato što ima demokratiju. Ne zna se šta je veće zlo, kad je demokratija simulirana ili kad zaista radi. Demokratija legalizuje većinom, bilo šta, posebno otimanje. Rešenje nije u povećanju centralnog monopola sile, niti u traženju boljih anđela, već u neprestanom smanjenju, do odumiranja države. Ne u odumiranju društva, već u odumiranju ozvaničenja nasilja. Jedini način da se stabilizije društvo vukova je da vukovi budu približno slične snage. Svaki paternilistički model organizacije društva je isproban sa uvek istim ishodom.
@ Za Marka
Hvala na odgovoru i na izuzetnom izazovu,
Po pođimo redom
Ta insuinacija o čoveku bez religije, odnosno Božije reči u nama, danas obično zamenjena pojmom Savest, nije moja uzrečica več zaključak nekoga koji se osvedočio kao svetski priznati intelektualac i poznavalac ljudske duše i koji je duboko zašao u predele samobića, ili ti ogoljnog čoveka po sebi. Taj veliki Jung se zgrozio i vratio u onu Platonovu pećinu. Moderni čovek oseća užasnu prazninu, jer njegova ograničenost ne oseća logički završetak jednog vremena prosvetiteljstva. Treći milanijum nije linearna uzlazna proporcije napretka više, jače, bolje. To je još veliki Heraklit zaključio. U novom milenijumu mora doći do velikih promena koje prave istorijske prekide sa jednom ideologijom i nesvesno nadolazi nova paradigma. E većina je čovečanstva uznemirana i pita se : „šta je sledeće?“. E u tvom razmišljanju se jasno oseća snažna crta sekularne utopije. Ona može da vodi u dve zablude.Prva je da se religijske istine redukuju u mitove prilagođene ljudskoj ograničenosti, označene pod geslom / ljudsko isuviše ljidsko /. Druga putanja je naučni empirizam kojem je cilj darvinizam ili moderniji termin kreacionizam, ili težnja ka usavršavanju i napretku ograničenog čoveka kome nema kraja.
San o Laissez- faire kapitalizmu da će tržiste samo sve regulisati je to što se poverovalo u postojanje neke vrste istorijske evolucije koja će promarširati i porušiti sve ekonomske, socijalne, kulturološke barijere.Bez svesti o tome da će negde duž putanje te trajektorije naići na nešto veoma različito od vestfalskog -zapadna ideja liberalno-demokratske i slobodnotržišne države.Vidiš i sam da to ne ide. Tramp nije svestan svoje misije. Posle trampa sve će se meriti drugim aršinom.
Kina je razumela Heraklitov mračni kredo kroz svoju 5000 godišnju životnu filosofiju večitog sukoba.Jinga i Janga,i da samo povezane i uzajamno suprostavljene suprotnosti / U OVOM SLUČAJU POJAM KAPITALIZMA I POJAM SOCIJALIZAMA / mogu egzistirati i jedna drugu hraniti i tako se uzajamno održavati u životu.Znači kapitalizam pod kontrolom jedne partije koja je odgovorna narodu. Kad je više partija u igri tu se samo troši energija u međusobnim trvenjima i zbunjivanjima naroda. Kineska partija nije jednoumna ali članovi partije uvek usvajaju nabolje rešenje za Kinu.
No odoh mnogo u filosofiju.
Pozdrav
Vilogorski,
Niče, moglo bi se za njega reći da je anegdotičar, ne filozof. Uostalom, nije ni bitno šta je. Logička greška da je nešto tačno ako je neko pametan nešto rekao, znamo kuda vodi.
Da neki ljudi imaju potrebe za religijom, da ona mnogo daje mnogim ljudima, sve je u u redu, nemam ništa protov, do onog trenutka kad religiozni hoće da mi to nameću. Zato je i tekovina civilizacije odvajanje crkve od države. Međutim, kreacionizam nije moderniji naziv za darvinizam, već njegova negacija. Ali to su mi sve manje zanimljive teme.
Da se mi pozabavimo slobodom. Jedna od velikih zabluda i nekih liberala i onih koji tumače liberale je da on zahteva da svi dele istu kulturu. Laissez-faire ima jedno bitno pravilo. Ako jedan ima 1 dinar, a drugi kilo krompira, ako obojica više žele ono što onaj drugi ima, nego ono što oni imaju, doći će do trampe, u suprotnom neće. Šta će jedan da radi sa dinarom, a drugi sa krompirom posle, njihova stvar. Da li će jedan biti musliman, drugi ateista, treći socijalista, četvrti deretićevac, to su njihove lične stvari. Trgovina ne zahteva da neko promeni svoje vrednosti i kulturu, jer se događa samo ako obe strane dobrovoljno žele da razmene svoja dobra. U suprotnom neće. Liberali ne zahtevaju da svi budu liberali. Ako sa njima hoće da trguju socijalisti, dobrodošli, ako neće ne moraju. Ako socijalisti budu želeli da ih osvoje, naleteće na metak. Stvar je jednostavna. Ne mora jedno za sve. Ti na to dodaješ da liberalizam nikuda nije doveo. Daću ti jednu paprenu metaforu, ali je veoma primenljiva. Već sto godina silujemo devojke svuda po svetu, a ljubav nikako da se raširi. Kako bi bilo da krenemo da pitamo devojke da li hoće sa nama? Liberalizam ili ne postoji ili postoji na marginama. Država i liberalizam ne mogu da postoje zajedno, a naročito kada imamo imperije i kolonijalni sistem. Zato ja insistiram da se ovo što imamo u Srbiji ili bilo gde drugde ne zove neoliberalizmom. To je kao kada bi silovanje devojaka zvao neo-vođenje ljubavi. Možeš da mu promeniš ime sto puta, silovanje ostaje silovanje. Dok to ne uvidiš, dok ne uvidiš da ne postoji ni aproksimacija liberalizma u današnjem svetu, tragaćeš za drugačijim rešenjima, ali to se uvek dešava ako ne vidimo svet onakvim kakvim jeste.
Poenta svega je sloboda, a ti neprestano pričaš o drušvenom inženjeringu. Jing-jang, ovo sa ovim, ovo sa onim. Slobodno tržište nije sistem, već odsustvo sistema, ono je posledica shvatanja ograničenosti ljudskog uma da upravlja velikim sistemima. Ako znaš da napraviš nešto što drugima treba, prodaćeš, u suprotnom nećeš. Niko ne zna koliko nečega nekom treba, planska ekonomija je igranje boga. Liberali, sa podsmehom gledaju one koji misle da je socijalni inženjering moguć, ali dokle god privatna svojina liberala nije ugrožena, svako ima slobodu da misli i radi šta hoće. To je to. Sasvim druga stvar je kada postoji centralni monopol sile, onda se muve na med lepe, onda svaki igrač u državi ima ogromnu želju da se o njega okoristi, ali u tom trenutku liberalizma više nema.
Rečenica da članovi kineske partije nalaze uvek najbolje rešenje za Kinu, nije čak ni pogrešna, onda jednostavno ne postoji ni u jednom koordinatnom sistemu. Šta je to interes Kine? Je li Kina jedan čovek? Milijardu mozgova ima iste interese i potrebe? Kako je moguće tako nešto i pomisliti, a posebno napisati? Da Kineska partija silom uteruje ono što ona misli da svim Kinezima treba, to da, to je veoma konkretna i istinita rečenica, jer samo silom se može uterati da svi imaju jedan interes. Retke su situacije da skoro svi ljudi jedno žele, to se obično dešava kada neko hoće da te okupira, ali van toga, teško je čak i zamisliti tako nešto. Svi kolektivisti ovog sveta misle da elita zna bolje od ljudi. Dok je tako, krv će teći u potocima, jer realnost nije takva.
Dragi moj Marko.
Sve što prijatelju napisa je već stara izlizana mantra koja zamara čitaoca.
Ništa novo,ništa sugestivno, ništa verujuće u sutra. Ta hladnoća koja izbija iz tvojih misli i ovih zapisa ne može da ugreje srce umornog post-modrenističkog čoveka. Govek je dragi Marko slab isuviše slab. Dobijam utusak da živiš u jednom kvazi izolovanom prostoru gde realnost ne dopire. Bez realnosti sve teorije padaju u vodu.Harvardski profesori su davno se odlepili od života i plove po pučinama bez kormilara. A onaj ko nema orjentir teško da može naći rešenje.
Da re ne bih gnjavio evo ti tople i dobronamerne preporike isčitaj Hararea i njegovu brilijantnu knuigu . KRATKA ISTORIJA HOMOSAPIJENSA. Pominje Balkan i nas.
Knjiga koja je u samom vrhu svetske popularnosti i aktuelnostu.
Ostavi se zavera, teorije i propagande inženjera ljudskih duša.
Religija nje Marko potreba već je ona sastavni deo čovekovog bića.
Nadmeni čovek je odbacije jer je teret. E zato on završava u ovozemaljskom metežu kao individua bez identiteta.
Marko jedan tvoj dinar i jedna jabuka nije isto. Tvoj dinar je samo neko poverenje koje je čovek izmislio da bi mogao da dobije jednu realnu jabuku. Kad Čovek izgunbi poverenje u taj dinar nema ni trgovine. E da taj dolar ne bi izgubio poverenje on se mora krvlju prati. Zato moj dragi Marko i počinje obračun sa dolarom i njegovom dominacijom u svetu. Evo i Saudijska Arabija ga napušta,
Na pomolu je Marko nova podela interesnih svera.
Tome je Milošević mnogo doprineo. On je poslednji mohikanac 20 veka. Na njegovom sličaju i ‘Tragediji’ se postavljaju novi temelji sivilizacijskih vrednosti. Kina i Rusija a za njima i drugi uviđaju šta ih očekije od propagande globalizma,pa počinju da grade jednu novu doktrinu koja štiti i njihove interese. To Tramp primećuje i mora da idejni smer američke rigidne političke aktivnost zaokrene za 180 °.
Onako,kao Fukujama posmatrajući svet,daje za pravo da Slobodan Milošević izrasta u novi milenijumski mit stradalnika.
Černomidin, u to vreme agrasije Natoa na Srbiju je više vremena proveo u Kini nego i Rusiji,pravio i dogovarao stvaranja neophodnog saveze sa Kinom. Rezultati tih razgovora su sad svakom vidljivi.. Bombardovanje Kinaske ambasade je bila jasna i nedvosmislena poruka Kini.
E Miloševićevo stradanje je stvorilo Putina i čvrst strateški odnos sa Kinom,Iranom, Turskom…
Uloga Miloševića u kreiranji nove stvarnosti u savremenoj geopolitičkoj istoriji će biti nezaobilazna tema i istina u vremenima koja dolaze.
Vilogorski,
Ti mene iz odgovora u odgovor častiš. Prvo si mi indirektno rekao da sam monstrum, a sad nadmen. Onda mi daješ jeftine psihoanalitičarske ocene o mom duhovnom stanju. Šta koga briga jesam li ja hladan ili ti topao, hajde da pričamo o onome šta je tačno, a šta nije. Il, misliš dai svi moraju da veruju u tvoja 2 božanstva, Jahvea i Komunističku Partiju, da bi se kvalifikovali za razgovor bez da ih neko mlati paternalističkim poukama.
Uz to, treba suziti temu, a ne neprestano je širiti. Prešao si na temu novca, koja se nikako ne može svesti na tvoj kratki opis, a preleteo si preko ogromnih stvari iz prethodnih komentara.
@ Za prvog Marka
Marko, glagoljaš – hajde da pričamo o onome šta je tačno, a šta nije. Il, misliš dai svi moraju da veruju u tvoja 2 božanstva, Jahvea i Komunističku Partiju,
Pa mi Mare pričamo svak svoju priču – šta je tačno a šta nije. Razlika je Marko u polaznoj osnovi i logičnom zaključivanju.
Ti Marko ideš linijom deduktivnog zaključivanja, a ja sasvim suprotno koristim induktivni metod, i nadam se da se negde te dve linije mogu preseći u istoj tački saglasnosti, što bih lično želeo.
A to o religiji, religija je neophodna jer ona,bili je mi svesni ili nesvesni, drži vertikalu ljudske ličnosti. Ovo sa Jahvom ti je plitko, – brat je mio bilo koje vere bio. Religija i komunizam su dve suprotnosti koje mogu i moraju egzistirati zajedno. I Jevanjđelje ima jaku dozu komunizma i KOMUNA.
Jel Hrist jasno odgovara na pitanje lukavog carinika, kad mu pokaza rimski novac sa likom Cezara – Čije je ovo, pita carinik Hrista. Hrist odgovara – Dajte Bogu božije a Caru carevo. Zar se u ovom odgovoru ne krije dualna priroda življenja?
@Ovom drugom Marku, uzgred budi rečeno, odgovaram – Marko tačno je to, ali religiozni fundameltanizam, naročito u Islamu je posledica vekovnog kolonijalnog tlačenja i izrabljivanja tih naroda od Krstaša do imperijalizma. Islam je postao ekstreman u drugoj polovini XX veka.
Zašto ekstremni Islam jača? To treba da se upitaju današnji gospodari naših sudbina.
Nisam ja “ovaj” pametni Marko.
Religija ili crkva? Istraživanja pokazuju da su “bogomoljci” redovito manje tolerantni od “nadmenih”. Najviše ljudi je ubijeno u Božje ime.
Neka bude zlatan pa se ne mora krvlju prati. Možda je dinar bolji?
Milošević? A Sadam Husein? Ipak su zapadnjaci ekonomski zaribali i zbog velikih troškova zaljevskog rata. Nije mi jasno jel’ se Miloševi borio za Jugoslaviju, Srbiju ili za povlašteni položaj parazita na državnoj sisi? Petstotina u proizvodnji, 1500 u administraciji. Živela Jugoslavija, izvinjavam se, Srbija.
Sto se tice ljubavi prema Putinu, nije to stvar ljubavi, nego vere. Nekada sam bio raspolozen za rundu ubedjivanja sa putinoslavcima ali sada ih, u duhu tolerancije. tretiram kao bilo kog drugog pripadnika neke verske zajednice – zaobilazim temu da ne bih povredio verska osecanja sagovornika.
Primetio sam da oni sve lose stvari koje se desavaju objasnjavaju zlim zapadom. U drugim religijama tu ulogu igra djavo, Satana, itd. Na pitanje zasto nas Putin ne zastiti od zla, odgovor je uvek da to nismo zasluzili zato sto smo gresni, nismo dovoljno dobri Srbi, pa nas Putin tako kaznjava.
Par primera:
– Ko nam je doneo bolesti?
– Zapad! Zaprasuju nas]!
– Zasto nas Rusi ne zastite?
– Nismo zasluzili. Sluzimo zapadu, hocemo u EU.
– Ko nam je doneo suse i poplave?
– Zapad! Ukljucili su HAAARP“
– Zasto Putin nije to sprecio, posto po recima rusofila, i on moze kontrolisati vreme?
– Nismo zasluzili, nsmo dovoljno veliki Srbi.
@bojan
Све сте Ви ово лепо написали али сте превидели да ми, Србија, нисмо део Русије,
Сва питања и констатације треба упутити српској власти, ако је за истину .
Оно што се превиђа у вези Кине и њеног брзог развоја је чињеница да је управљање у рукама мале групе, али врло компетентних људи. Они црпе своју важност кроз усавршавање и примену разних знања, али и кроз јасну свест да то треба да омогући пристојан живот народа. То је посебан вид, односно извор личног богаћења, у основи сасвим различит од онога на коме почива експлоататорска грамзивост система који доминира у свету. Партија је ту искоришћена као чврста полуга извршне функционалности, а не више као идеолошки и паролашки плашт за самовољу некомпетентних. Народ се заправо не пита, а он и не тражи да се пита све док му је обезбеђен пристојан живот. Донекле је тако и на развијеном (на уштрб милиона неразвијених) Западу, само што је кроз демократију направљен привид тога да се народ пита, јер у питању је много размаженија популација, па пристојан живот подразумева неке више стандарде него у Кини.
Мале земље широм света, попут Србије, заправо служе за драње и материјално богаћење експонената система, који део харача дају у матице система, тек толико да се тамо не доведе у питање ваљаност система, као последица већег пада стандарда, односно утиска да није обезбеђен пристојан живот. А у земљама попут Србије народ већ има висок праг толеранције на непристојан живот, свест му је разорена партијским игранкама демократије и утиском да нема алтернативе постојећем систему.
Практично и нема, све док се експоненти система не преиграју, или се не догоди неки, било природни, било вештачки изазван, глобални поремећај. Тада постоје две варијанте: хаос или да на неки начин група компетентних људи преузме конце у своје руке. Један од концепата за то већ постоји и разрађен је као демократска меритократија, јер реално докле год у окружењу и глобално влада постојећи „демократски“ систем, мора се макар референдумски прибавити воља народа да власт уместо такозване „народне“ скупштине, односно партија, преузме скупштина експерата, која ће привремену извршну власт давати само способнима да обезбеде пристојан живот народу, а то могу бити само они који имају практична знања и искуства.
На дуже стазе реално је очекивати да ће тек по пропасти постојећег система (у вероватно последњем великом рату), власт преузети компетентни и способни, који ће успоставити први стварни светски глобализам, односно меритократски систем, без потребе за било каквом „демократијом“. Једини систем који је природан, подразумева власт оних који се од осталих издвајају урођеним талентима и знањем стеченим способностима. Таквима је „богаћење“ у сфери сопственог потврђивања кроз остваривање великих пројеката и стицање све већег знања и способности, при чему је обезбеђивање услова за пристојан живот осталих подразумевајуће, и минимум показа сопствене моћи и важности. А за разлику од данашњих зналаца, који још несвесни своје моћи служе разним разбојницима, ови ће имати нулту толеранцију на глупост и разбојништво. Кина је, да се вратим на почетак, само први, танки наговештај тога.
@Бранко Поповић
Браво Бане !!!
Верујем да овде има људи који ствари посматрају свеобухватно са визијом извесног пута.
Сајт постаје све квалитетнији и изазовнији.
Није важно ко је у праву.То ће време показати. Важна је разноврсност добронамерних идеја.
Овој земљи фали дијалог. Овакав начин комуникације је нешто најбоље. Нема визуелног заслепљивања, типа полемичке задруге. Нема емоција. Нема звучних покривања. Нема гестикулирања.
Има само чистих и исписаних мисли које можемо на миру тумачити и исте прихватити или оспорити-.
„krivo drvo slomi ne ispravi“
Mani se Milane osvešćivanja beslovesnih.
Do kada će trajati kriza ? Svi se pitaju ima li ovome haosu kraja i kada će Srbija početi da se izvlači iz krize?
Prvi uslov koji je neophodan, da se svi uhvatimo u koštac sa problemima i prionemo na posao, uradimo svoje domaće zadatke, koje postave pametni, pošteni i odgovorni ljudi, po kineskom komunističkom receptu. Jedinim zdravim ideološkim receptom danas u svetu. Ova kriza neće sama od sebe nestati, ali će sigurno biti potrebna decenija pre nego što nam bude bolje.Kini je trebalo 30 godina. Prevrat treba očekivati, prema Gausovoj raspodeli društvenog poniranja i čišćenja od mitskih zabluda, kad kvantitet zablude i kvalitet otrežnjenja dosegne kritičnu tačku izvoda nula. Ti istorijski intervali se danas dele na decenijske celine i odnosu na nekadašnje milenijumske, vekovne,a sad se istorija ubrzava i dolazi do dekadnih skokova.To je onaj čuveni fazni prelaz od haosa ka uređenju društvenog sistema.To bi po raspodeli istorijskih događaja bilo negde u septembru 2020 godine.Znači ako je nacionalna zabluda trajala 20 godina, ne računam vreme akumulacije krize od Titove smrti do događanja naroda. Po principu refleksne simetrije toliko je normalno da traje i katarza. Normalno ako ne iskoče neke nove i nepredviđene istorijske turbulencije. Odnosno da nam drugi ne poturaju klipove u točkove.
Tako to vidi Vilogorski
@vilogorski
“Prvi uslov koji je neophodan, da se svi uhvatimo u koštac sa problemima i prionemo na posao, uradimo svoje domaće zadatke, koje postave pametni, pošteni i odgovorni ljudi, po kineskom komunističkom receptu.“
++++++++++++++++++++++
Овде има само један мали проблем.
Срби нису Кинези, мало су другачији!
Јој дуки нисмо ми мало другачији, него много бандоглави и намћорасти !!!
Ево мени моје комшија кажу:“ Е нећемо вилогорски по твоме таман све пропало. Што да биде по твоме а не по моме, а често нећу ни како ја хпћу“.
Али чудно је како нас Тито онако омађија. Те слетови, те Титов рођендан, те радне акције, те плави Јадран. Те прваци света у кошарци, те Звезда у фудвалу. Те Олимпијада у Сарајеву. Те вође несврстаних. Те Тито грађанин Света.Те Тито најмилији син наших народа и народности.
У једном сусрету /легенда каже /мислим са Картером председником САД у овалном кабинету Беле Куће појави се Тито и сав блиста. У белој поморској униформи. Преко широких прсију све орден до ордена. И онако Тито театрално прилази Картеру и рукују се. А Џими шалџија и вицкастог ума каже:“Господо драга ово је наш пријатељ из Југославије. Видите ли како је он леп и познат. Он из најсиромашније замље а ја из супер селе и он вољенији од мене и цео свет зна за њега. Шта ли сам ја то Богу згрешио“
Е тако легенда каже. Или су нам то као мит напаковале његове службе? Бог свети зна.
Е у једном је се само Велики Броз преварио!?
У оној његовој чувеној изреци:
„НАРОДИ КОЈУ ИМАЈУ ТАКВУ ОМЛАДИНУ ЗА СВОЈУ БУДУЋНОСТ НЕ ТРЕБА ДА БРИНУ“
Е овом паролом дуки Броз је омануо. Уствари није могао Броз предвидети свршетак преставе зване – Видимо се у будућој драми.
Ипак Броз није Христ. Али да је био мађионичар брате био је.
Osim edukacije nema velike koristi od tvog pisanja. Raspravljali ste o razlicitim modelima upravljanja. Nemate vi sta odabirati. Nikada Srbija nece bita bolja za zivot od npr. Austrije ili Slovenije. Pitanje je je li mozete biti bolji od BiH, Albanije, Bugarske, i sl.
Ovo stanje siromastva, neznanja, korupcije, traje isuvise dugo. Vi iz raznih razloga imate limitirajuce faktore i u dugom vremenskom periodu necete napraviti nikakav napredak. Ako usporite propadanje biti ce to veliki uspjeh.
Na svu srecu postoje pametniji, pismeniji i elokventniji od mene: http://milanmilenkovic.com/gnev-srbije-emisije/ Dr Dragan Tomic od 1.00h. Pokusaj s njim raspravljati. Pozdrav
Marko oprosti u brzini kucanja je napravljen lapsus umesto kucanog pattokratija trebalo je ukucati Miritokratija koje ima sasvim drugačije znacenje od pojma partokratija.
Meritokratija je vođstvo, teoretski zasnovano na zaslugama, talentu, veštini, inteligenciji i drugim relevantnim veštinama, pre nego na nasleđu (aristokratija), bogatstvu (plutokratija) ili volji većine (demokratija).
Dok pojam partokratija je vladavina partija koje učestvuju u vlasti i koje vode nekompetentnu politiku prema većini građana. U našem slučaju to najbolje zapažamo u izrazitoj partokratiji.
@Marko
Narod kaže spram Svetca i trpoar.
Tako i ovaj blog smatram koliko i ozbiljnim toliko i razbibrižnim u ovim vremenima.
Svoje komentare ismeravam prema tekstu koji je Milan napisao i prema komentatoru sa kojim se slažem ili ne.
Mene je najviše zanimao kometar Branka Popovića on je bolje skenirao globalni polititički problem i u diskusiju uveo kod nas nov pojam PARTOKRATIJA. Dok u svetu taj pojam se polako materijalituje. Kako i Singapuru, Tajlandu, Vijetnamu, Kini, Južnoj Koreji itd. To je ključan pojam poimanja budiće politike i kod nas. S obzirom da smo mi dosta inertni to kasni ali otom potom. Znači, Branko zna o čemu piše.
E sad Milan ili neko od saradnika koji objavljiju na ovom sajtu svoje tekstove treba ovu temo da oblikuje objavi teks i da dobronamerni kritičari stupe u diskusiju. To bi bilo normalno i ja lično očekujem takve teme. Kako izaći iz ovog karakazana.
Evo na primer gospodin duki, neodoljivo me potseće na mog prađeda vodeničara Ursuli trebinjca. On je bio vodenicar i omiljn u narod a naročito kod žena.
Pa kako sa dikujem mogu pričat o državnoj administraciji kad njega zanima karakter srbskog bića.
Tako da uvek tema nameće diskusiju moj dragi, drugi Marko.
Ne znam koliko ste to videli, ali srpska elita je izrazito infantilna i nekompetentna. Postoji opsesija sobom, i statusom, sto srpsku elitu cini nesposobnim da ucini ista vezano za opstu korist.
Srpska elita se ne zrtvuje, ona od 1830. ima samo jedan cilj – pljacku.
I od 1830. do danas, u presudnim okolnostima nepogresivo se bira pogresna strana.
Za mene je osnovno poitanje, zasto je srpska eita takva.
Pogledajte susedne narode, pogledajte Rumnun ili Slovence s akojima smo se do nedano sprdali.