Милан Миленковић: Самонеразумевање – други део

Ми и Хрвати, заробљени у својим романтичарским представама о историји и сопственом значају, сасвим смо изгубили из вида сам живот. Ми сањаримо о Душановом царству, Хрвати о Хрватској до Дрине, са Боком Которском и Сремом, а заборављамо оно што сваки Шиптар зна: твоје је не оно што си замислио, већ само оно што ефективно можеш да држиш и контролишеш. Приче, којима смо отровани скупа са Хрватима, о историјским подручјима, историјском праву, поседима наших великаша, заправо су бајке, највише због немогућности да се ставе у прави одговоарајући облик, односно презент. Данас једва да можемо да држимо и ово мало што имамо, а очекујемо да нас неко (Бог? Историја? Руси? Немци?) награде „древним“ територијама, на којима живи „наш“ народ, који једва чека да се прикључи прадомовини. То је таква будалаштина, да просто не верујем да још има људи који верују у те глупости.[1]

К’о за несрећу, што каже народ, опште демографско, економско, привредно и социјално пропадање је  идеална средина не само за баjковите приче, него и за пророке, исцелитеље и месије. Свако трабуња шта му на памет падне, без икакве одговорности. Попови, и клер уопште, нарочито. Због тога ћемо ми и Хрвати ускоро наше полемике о томе шта је чије преселити у Монтреал, Сиднеј, или Цирих, јер нас овде, на овом тлу, више неће бити. Деца и унуци ће нам се, за педесет година, на енглеском и немачком, свађати чији је Книн, а чији је Срем, а на карти неће умети да их нађу.[2]

Моја другарица Мила, симпатична и темпераментна Сплићанка, ми је пребацила, после читања првог дела овог текста, да сам рекао да је хрватски народ настао тек крајем 19. века. Нисам то рекао, него сам рекао да је тада настала хрватска нација. Српска нација је настала још касније. Као народи смо, у то нема сумње, постојали и раније. Нација је, каже Енгелс, народ у стадијуму буржоаског друштва. Склон сам да му верујем, јер капиталистичка производња и потреба за ширењем тржишта стварају „лонац за претапање“, односно политичке нације, које нису истозначне са народима. То је сложена прича и није јој овде место.[3]

Хрватско државно право, због кога су Хрвати ноторни парничари, заправо је један конструкт, који није Хрватима дао нека посебна права, али их је боље упрегао да тегле у корист Беча. То државно право је октроисано, оно је било воља Беча, а сами Хрвати су се ту мало питали, а и да је просечног сељака из Ливна, или Дувна тада неко питао шта мисли о том легендарном праву, тешко да би неки паметан одговор добио. Тешко да би, заправо, и данас знао да га преприча, а камоли да га разуме. Та врста права је само договор две елите, које разумеју шта хоће, али не репрезентују народ и баш их брига да ли овај нешто разуме. То је као кад султан пошаље неки хатишериф, или берат у Србију и у том тренутку постоји сто Срба који знају да га прочитају, десетак који би, осим читања, ухватили и смисао, а онда добошари иду кроз неписмени народ и, у две реченице, кажу да је тај хатишериф изузетно добар за нас.

Постоји, такође, и мит о хрватској култури, која је супериорна над српском. То је најобичнија глупост. Код нас мит о култури изгледа другачије: ми смо баштиници велике византијске културе, па смо, снабдевени тим оружјем, најкултурнији народ на свету, што је, такође, глупост. Ко слуша усијане главе и национал-романтичаре, мислио би да су хрватски сељаци између себе разоварали само немачки и латински, а наши сељаци само грчки. Треба рећи истину, свиђала нам се, или не: обе културе, и наша, и хрватска, су културе села и обичног света. Наша црква је копија византијске цркве, као и хрватска катедрала што је копија неке западњачке катедрале. Оне основне културне творевине, попут језика, песама, ношње, стила живљења, облика куће, створио је сељак. Све ово друго, што сматрамо својом културом, створили су странци на нашем тлу и дилема да ли је наша култура супериорна над хрватском, или обрнуто, личи на дечју расправу чији је тата јачи, односно ко је имао културнијег странца да га научи нечему. Представимо то овако: да ли је бољи писац Крлежа, или Црњански? Мање-више, ствар укуса, али је очигледно да ни један, ни други, нису измислили неку етничку, српску или хрватску књижевност, већ су, са доста талента, писали на западњачки начин, на темељу културног наслеђа Запада, а не свог етноса. То исто важи и за сликаре, архитекте, музичаре. Нису сонате измислили ни Херувати, ни Сораби, него су, грешни, плагирали, па још то звали својом културом. Колонијална памет.[4]

Прилично сам уверен, мада доказа за то, наравно, не могу имати, да би се Срби и Хрвати стопили кад би из националног корпуса протерали свештенике и интелектуалце. То се неће десити, али је људски маштарити.[5]

Оно што ми се чини очигледним је следеће:

1. Демографско опадање, у које смо запали и ми, и Хрвати, учиниће бесмисленим многе теме које су до сада биле у жаришту. Ако у Хрватској не буде Хрвата, сасвим је свеједно да ли ће неке табле бити ћириличне, или латиничне.
2. Војна моћ Срба и Хрвата је рапидно опала, па самим тим и шанса да се учини неки национални подухват макар осредњих размера. Уколико се подухват жели, мора се тражити помоћ господара и његове војне моћи, чиме се запада у веће ропство.
3. Само поповима, интелектуалцима и идиотима српски и хрватски језик изгледају као два језика.
4. О томе шта је чије, коме припада Срем, или Книн, не треба размишљати, нити се око тога свађати. Није далеко дан кад ће нам и половина овога што имамо бити укоровљена. У Србији се не обрађује око 500 000 хектара, парложи се и претвара се у багремар. Морам да изразим сумњу да и Херцеговци у Славонији кичму ломе око пољопривреде. То значи да нама тле не треба функционално (што би једино било нормално), него историјски и правно (што је глупост). Никад нико није колонизовао неку земљу, или неко подручје, а да није имао корист од тога, да га није, на првом месту,  функционално доживео. Приче да нешто припада нама, јер је пре пола миленијума великаш тај-и-тај подигао то-и-то утврђење, мени изгледа као лудило. Простије: разумео бих да Хрватима треба Срем, јер им је мало пољопривредног земљишта, све су поорали, свуда посејали, па би хтели више. То би имало смисла. Добили би шипак, као и ми од њих за Барању, али би имало смисла. Још простије: имам два сина и кад би их неко позвао у рат, у коме ћемо да освајамо територије које ћемо да цедимо и да их пљачкамо, не бих им забранио да иду у рат. Кад би их неко позвао да погину за митске границе неког Душановог царства, закључао бих децу у подрум до краја рата.
5. Кад моја другарица Мила каже да је Београд, између два светска рата, злостављао Хрватску, можда има право. Злостављао је и Србију, само разумем да се то из Хрватске није видело. Оно где је грешка, кад се каже „Београд“, или „Загреб“, у смислу званичне политике неке земље је следеће: ако предратни Београд јсете злостављао Хрватску пре рата, мора се имати у виду да је тај, тадашњи Београд, био све, само не самосталан, односно да су њиме владали Енглези, те су, последично, оно товарили и Хрвате, и Србе. Сви треба да се замислимо, и данас, кад проговоре Београд и Загреб, чије речи и жеље, заправо, изговарају.
6. Оно најважније: немојмо децу да трујемо својим глупостима. Створимо у деци подозрење према поповима и интелектуалцима и деца ће мислити много слободније, него ми. Хтели ми то, или не, наша деца ће живети у суседству и злочин према њима је да их испунимо мржњом. Ставимо на цркве и на историјске уџбенике „Забрањено за млађе од 18 година“ и дајмо деци прилику да промишљају, а не да следе готове матрице. Ако их промишљање опет дотера до сукоба, у реду, онда је то наша судбина. Ипак, мислим да није.[6]

Док седим и пишем, стално ми рука креће да откуцам да Хрвати треба ово или оно да ураде, јер сам и ја научен, кроз одрастање, да су они искључиви кривци, али ми онда пред очи искоче разни шешељи, драшковићи, владике, разни назови срБски академици и остали преваранти, углавном издржавана лица, која серуцкају за све паре.

Дакле: не тражим, нити се надам да ћемо постати браћа, да ћемо се у очи љубити али, пошто хтели-не хтели морамо да живимо једни поред других, паметно је да то живљење учинимо лакшим, а не тежим. Исто тако, не мислим да је само политика завадила народе; завадили смо се ми сами, и пре 1991. нисмо пуцали од љубави. Када бих морао да издвојим неког ко је највише допринео мржњи, издвојио бих католички клер и грамзиве српске националисте, који су се најбоље богатили док је српски народ страдао. Главни проблем са њима није чак ни у сејању мржње и зла, него у статичкој слици света. За њих се ништа није променило од Прве Југославије до данас, а променило се све.

Уопште немам илузију да ће овај текст нешто значити, или нешто поправити. Ово је само један мали, једва видљив позив да макар децу заштитимо од братомржње и братоубилаштва. Кад кажем „браћа“ не мислим на међусобно братско осећање, јер га и нема, него на генетску и културну блискост. Ако се не опаметимо, подлећићемо заједно пред народима који немају парничарску нарав и који имају бољи и јаснији циљ од нас. Наш циљ је, онако, супружански, сладуњаво свађалачки, а то је да докажемо једни другима ко је у праву. Прави циљ је, међути, схватали то Хрвати и Срби, или не, имати велику батину, јер у њој лежи право. Исламски фактор на тлу покојне СФРЈ не може да учествује у тражењу некаквог решења, јер има екстерни идентитет, претежно турски. Ми, мислим на нас и Хрвате, немамо екстерни идентитет, упркос томе што је и наш идентитет замућен мешовитим утицајима, од Ватикана, преко Млетака, Турака, Русије и Византије.

Спољни исламски фактор ће нас, у не тако далекој будућности, озбиљно угрозити и можда је последњи тренутак да размислимо желимо ли да се одупремо, или да пропаднемо свађајући се.

Опасност је заједничка, памет је једнако танка и не служи животу, него догмама, тако да сам песимиста, уопште узев. Не постоји критична маса Срба и Хрвата који могу да претегну над стереотипима и који могу да динамички представе себи свет. Размере наше пропасти су епске: данас Србија и Хрватска имају становника колико сама Србија уочи ратова.

Две ствари би требало да избегнемо: прва је да тражимо да онај други пристане на нашу истину, јер је то узрок сталних трвења и сталне обнове нетрпељивости. Један од мноштва примера: ми тврдимо да 1991. нисмо извршили агресију на Хрватску, они тврде да јесмо. Губљење времена и живаца је утврђивати ко је у праву. То је пут који не води нигде. Наша истина ће, таман хиљаде сати расправљали, бити наша, а њихова ће бити њихова. То је само тупљење зуба.

Друго: искључимо багру из разовора, јер багра не прича из мозга, па чак не ни из кичме, него јој је извор сазнања још ниже.  

Морам да признам: никад ме није бацио у несвест Дубровник, нити аустро-угарски Загреб, али сам сретао мале, обичне људе, који су, у први мах, дизали штит према Србима (сваки Хрват мисли да, кад сретне неког Србина, мора да заступа и Хрватску, и хрватску историју, што је будалаштина), но то би брзо дошло на меру, због вишка сличности над разликама. Усијане главе не бројим у то, будали се не може ништа.

Овде, да поновим још једном, не говорим о неком уједињењу, већ о једном рефлексу да се спасе што се спасти може, о једном мушком покушају да се судбина гони, а не да се следи и да се одстрани из политике женска, парничка памет. Тиме што се, већ више од века, вртимо у кругу истих питања, та питања нису постајала дубља, него само досаднија и кобнија. Не морамо ни да се волимо, ни да се љубимо у уста, само треба да пронађемо начин да живимо мирно и солидарно једни поред других.

[1] Лично разумем стару, добру окупацију: можеш некога да окупираш, или колонизујеш га и онда га цедиш? Ако можеш, то је у реду. Сили не треба оправдање. Ипак, „древне, историјске територије“, „поседи наших племића“…? То су снови.

[2] Својевремено су новинари, помало злобно, питали тренера Божу Маљковића, иначе Србина, на ком језику разговара са хрватским кошаркашем Стојком Вранковићем? Божо је одговорио веома прагматично, што би свима могло за наук да послужи: „Ми на нашем језику“. Ова прагматична једноставност је сасвим недоступна људима од пера и катедарским мољцима, а нарочито усијаним главама, које верују да се свет покреће, јер су њима прса набрекла од силнхм националних осећања. Зато ћемо, за две генерације од данас, заборавити језик, за који изгибосмо да докажемо да је баш „наш“ и говорићемо туђим језицима. Нама није, дакле, ни до језика, ни до историје, него до парничења. До истеривање правде, која никад неће доћи.

[3] Мађари, по истој матрици као и Хрвати, Црњанског сматрају великим мађарским писцем, иако никад ништа на мађарском није написао. Просто – рођен је у Мађарској, те је мађарски писац. Они не споре да је он, приватно, Србин, али је он, у политичком смислу, Мађар, као и Петефи пре њега, рецимо.

[4] Сретао сам, некада чешће, данас ређе, обичне Хрвате, сељаке и нисам уочио неку нарочиту разлику између нас и њих. Они су сви људи културе, а оно што се виђа по Београду и Загребу су људи цивилизације, поживотињена маса уверена у своју супериорност у односу на сељака. Док не загусти. Кад загусти, онда сељак мора да се хвата за пушку.

[5] Нисам екумениста, али не зато што држим до чистоте православља, него зато што држим до чистоте претхришћанског наслеђа у Срба. Бојим се да би, победом екуменизма, и један, и други клир (или клер) налегли на несрећни народ уједињени и то са намером да збришу последње остатке обичаја и традиције у корист теолошких истина, односно да би истиснули последњи траг метафизике у народу у кроист голог ритуала.
Опет, ако екуменизам успе, можете да се кладите да ће Срби и Хрвати, ослобођени мржње коју свештенство производи и дистрибуира, врло брзо да се приближе.

[6] Љубо Милош је, на питање иследника ОЗНЕ, зашто су тако мрзели Србе, рекао једну једноставну истину: „Тако смо учени“. Немојмо учити децу мржњи и неће мрзети. Милош је био у праву: нико се не рађа с мржњом.

Насловна – Иван Мештровић, макета никад подигнутог Видовданског храма…