Милан Миленковић: Сентиментално путовање у ништавило

Кад један народ нестаје, он никада не ишчезава биолошки, већ нестају његове културне творевине и етички кодекс. Оно што наџивљава, што наставља своју егзистенцију под именом тог народа, јесте оно што је најпоквареније, најприземније у њему, оно што у боља времена није смело ни да се показује јавно.

Ни једна култура није поникла из духа (који се формира релативно касно, по градовима, у грађанском сталежу), већ из крви и тла, што је само друго име за одређене, „баш те“ услове живота. Веза народа, или само етноса, са тлом је у највећој мери мистична и не може се на разуму засновати, нити се њиме може испитивати; та веза је, просто, ту. Када би се крв (односно етнос) и тле повезивали на начелима разума, не би било ни Ескима, нити Бушмана, јер би разум налагао да се траже одређени, погодни услови живота. Када се за померања Словена тражи разлог, наводи се, између осталог, и да су у нашој прапостојбини, на обалама Одре и Лабе, услови живота били лоши и да су на нас насртала дивља племена, те смо се померили на Балкан. И будала ће запазити да на обалама Одре и Лабе и данас живе људи, они који нису побегли од рђавих услова живота, као и то да је Балкан видео више дивљих племена, него остатак Европе.

Номадска племена лутају некада вековима и, једног дана, сјашу на неком комаду тла, те оно постаје домовина, а касније, с првим гробовима на том тлу, и отаџбина. Зашто је то тако, не зна нико, нити ће знати. То се крије у оним дубинама постојања, које се не могу досегнути умом, нити објаснити логиком. Тле више није само комад територије, који се прелеће сезонски и пљачка, већ се у њега укорењује. Спој тла и крви – та два појма који драже мозгове грађанера на протест – почиње да рађа културу и то сасвим особену, јединствену културу, која је читав космос за припадника, а заувек затворена и неприступачна за странца. Тле, етнос и култура су Свето Тројство народа и измицање једног дела тог тројства разваљује читаву конструкцију. Култура је жива творевина, у сталном преобликовању, али је нераскидиво везана за тле; она не може да мења место на коме расте и на коме се развија. На тлу на коме се рађа, она и умире, када за то дође време.

Прве културне творевине су језик и јазбина, релативно трајно станииште. Седелачки начин живота изискује другачије тотеме, табуе, другачији морал и обичаје, него луталачки живот. Комбинација језика, култова, табуда и тотема, скупа са обичајима и моралом је апсолутно јединствена за сваки народ и за неприпадника је та комбинација неразумљива, осим – ово припаднике мултикултурализма стално буни – кроз аналогије са сопственом културом. Србин Леониду разуме као неког грчког Обилића, али би му, да није имао Обилића, Леонида био сасвим неразумљив у својој суштини.

Временом се, у свакој великој култури и из ње, еманципују више и сложеније тековине, као што су обичајно право, политика коју спроводе, сложенији привредни живот, култ предака и осећање да свет мртвих и живих тек скупа чине целину. Сви варвари у својој култури садрже, свак на свој начин, то да су понос, достојанство и слобода у самом врху вредности, као и да живот без части није вредан живљења. Висок друштвени углед уживају војници, мајке са много деце и аскете; трговци и новчари се толеришу као нужно зло, али се налазе на дну друштвене хијерархије. Постоји само војничка аристократија, док је новчана аристократија незамислива за сваку здраву културу.

Све врлине, сви највиши домети културе, дакле, везани су за тле на коме она ниче и развија се. За припадника те културе, тле је нешто што се ни у највећим кризама не може напустити, између осталог и због тога што богови нису универзални, већ су и они богови који се простиру дотле докле допира и распростртост народа и његово тле. Неком нашем претку, од пре хиљаду година, не би никако на памет пало да се моћ Перуна, на пример, простире на читав свет. Напустити отаџбину значи, дакле, одрећи се заштите племенских богова. Људи културе су тако дубоко укорењени у груду, да људи цивилизације то никако не могу да разумеју.

Чак и народи који нам данас изгледају луталачки и искорењени, као Јевреји, некада су били чрсто укорењени у тле и развдвајање од њега су доживљавали као несносну судбину:

„На водама вавилонским сеђасмо и плакасмо опомињући се Сиона.

О врбама сред њега вешасмо харфе своје.

Онде искаху који нас заробише да певамо, и који нас оборише да се веселимо: „Певајте нам песму сионску.“

Како ћемо певати песму Господњу у земљи туђој?

Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја.“

Псалам 137.

Са доласком грађанског друштва, културу смењује цивилизација, а са цивилизацијом долази оно: Уби бене, иби патриа, односно, отаџбина постаје само једна од могућности. Концепти части, поноса, оданости племену и отаџбини, одмичу се у даљину. Појмови остају исти, али садржај тих појмова се мења. И даље се кличе домовини, али више нико не осећа да својим чињењем треба да оправда своје клицање. Два века после грађанизације, узима се за сасвим пристојну ствар имати убеђења која су супротна животној пракси. Када наиђу кризе, ратови и немаштина, људи из отаџбине беже, али настављају да јој наглас кличу из далека. Много се Срба из Америке, тадашњих гастарбајтера, прикључило српској војсци у И св. Рату, док су, у последњим ратовима, одлучили да навијају из далека. Данас се, бесрамно, кличе Русији, њеној економији, рубљи и индустрији, а штеди се у мрским еврима и доларима, возе се западни аутомобили и деца се шаљу у Америку и – то је оно најбоље – нико не осећа да је неморално живети супротно убеђењима. То је, ко хоће да види, озбиљан доказ слома културног обрасца, јер би, само две генерације раније, такво понашење било жигосано као срамотно.

Лако је запазити да су, са културним сломом српског народа, из њега прво ишчезле оне најбоље особине, а оне рђаве, којих је увек било, али су биле под стигмом заједнице, су почеле да постају доминантне. Друштво је превредновало вредности и испоставило се да су недржање речи, грамзивост, завист, лаж, подлост, полтронисање, курварлук и издајство нису тако рђаве особине, како су раније генерације мислиле. Врлина није преживела наш ход ка цивилизацији, али поквареност јесте. Срби неће нестати, него ће нестати оно што је било добро у нама, а то јесте судбина гора од нестанка.

Процес је природан и није му измакао ни један народ. Сви стари народи, као и народи који су се нашли у орбити њихове кутуре, постали су равнодушни према тлу, чак и нетрпељиви према младим народима који чежњиво гледају на њега; аристократски појам својине над непокретностима, замењује појам својине над новцем, јер се њиве и штале не могу носити широм света, а новац је свуда домаћин; Бог је постао само реч међу другим речима – верски ритуали су заменили некада живо осећање; новац је постао једино средство којим се стиче друштвени ранг – знање, јунаштво, илли частан гест, више не доносе никакву друштвену предност; утилитарни поглед на свет постаје ултимативан: што није корисно, није ни потребно; све што је поносно, гордо, пуно себе, спремно на одрицање, постаје предмет спрдње и поруге, чак и прогона; ескапизам остаје једина животна филозофија: нађи унутрашњи мир, макар се све око тебе распадало; умрети у кревету постаје идеал.

Овај процес, који је Србе дубоко захватио и који је вероватно неповратан, значи победу, сасвим природну, бића уопште над свесним бићем. Вековима је низ снажних родова стварао високу културу баш на томе што се одупирао животињи у човеку и баш зато је створио инструменте за то, попут обичаја, обичајних закона, морала, табуа и култова. Вековима је било важно живети на одређени начин, поштујући обавезне културне симболе, а не живети уопште, као свака зверка. На концу је живот, нем и хладан, савладао напоре многих генерација и друштво поново претворио у зверињак. То не значи да више неће бити солидарности, части, мушкости и храбрости: биће их, али више неће бити обавезни обрасци понашања.

Последица овога је да ће ишчезнути заједница и свако ће стајати сам према читавом свету. Она је била ту да би једно слабо и недовољно „ја“, било замењено снажним и отпорнијм „ми“, што је давало веће шансе за преживљавање. Сада се то, некада моћно „ми“ распало и свак мора сам да се носи са чињеницама живота, а оне нису наклоњене слабима и усамљенима. У трци да будемо модерни, у стампеду да стекнемо све оно што нам и ниије потребно, у журби да припаднемо туђем и неразумљивим свету, да га имитирамо без разумевања, изгубили смо себе, култове предака и културу. Више нисмо Срби, а никад нећемо постати Американци. Испод прага свести, знамо да нећемо моћи да преживимо захваљујући нашим добрим особинама, јер их више немамо, па се уздамо у поквареност, коју нам нико не може одузети. Знамо да нас неће спасти храброст, понос и радне навике, па се уздамо у лукавост, ваћарење и себичност. И, што је најбоље: спашће нас те особине. Преживећемо, али не као Срби, него као биомаса.