Милан Миленковић: Sine nobillity

Каже Милош Илић, наш социолог културе, да је имитација суштина снобизма. Сноб увек имитира некога, он нема сопствени садржаји, стога, никад нема дубину. Суштински, дакле, једнодимензионалан, не дозвољава да му конкурентна мисао уђе у главу, јер његова слика света почива на „светој једноставности“.

Појам „сноб“ је настао у Енглеској, у време док су пасоши у себи садржали и податак да ли је неко племенитог порекла, или не. У колико је у питању био племић, у пасошу је било уписано „nob.“, од nobillity, што ће рећи: „племенит“, a ако је неко потицао из нижег сталежа, у пасошу би писало: „s. nob“, што је скраћеница од sine nobillity, односно: без племства.

Сваки сноб, и у наше време, јесте, дакле, скоројевић, неплемениташ, који имитира животне навике племства, али онако како их Мали Перица замишља, јер нема непосредан увид у начин живота виших слојева.  Ту му слику стварају, у изопаченом виду, медији, литература и нагло обогаћени малограђани.

Друга, можда и важнија особина сноба је тежња ка ексклузивитету. Сноб има лажни, али веома снажан осећај да је авангардан, да је елитан и да је, самим тим, позван да он другима даје задатке, а да сам није ничим везан. Сноб је и постао да би се издвојио из смрдљиве гомиле. За несрећу, ту почиње проблем: издвојио се, надгорњио се, али су се са њим издвојиле и хиљаде његове браће малограђана и скоројевића. Да би се потврдио статус авангарде и елите, ваља се попети још једну степеницу, надгорњити се онима са којима си, колико јуче, у исту тикву дувао. На свој ужас, приметиш да oни опет гамижу према теби, да те достигну. Оно, што си мислио да су твоја недостижна знања, сада поседују и други и – опет нови и нови бег, опет затварање у све ексклузивније кругове, док се читава поставка не доведе до апсурда.

Да мало упростим причу и да је поткрепим примером: деведесетих се појављују снобићи који су заинтересовани за национализам и православље, у широком спектру, од љотићеваца, преко равногораца и недићеваца, до апстрактних верника и академских тупаџија, који су лепореки, али чија је крв слаба, те из кабинета и не излазе.

У почетку – идила. Једни друге ословљавају са „господине“, „госпођо“, „госпођице“ и препознају једни друге као елиту и авангарду. Једна ужа група, која има потребу да се издвоји, да буде боља од пробуђених Сораба и православаца, почиње да буба напамет светоотачке списе, а друга открива „жртву“ Милана Недића. Сад су они мало бољи, мало су изнад оних што понављају досадне и заморне грађанске фразе.

Ђаво, међутим, не спава. Сад сви читају светоотачке списе, апологије Недића и умовања Љотића: мора се урадити нешо више, е да би се одвојили од гомиле која трчи за вама и не да вам да будете ексклузивни ауторитет у верским и националним питањима.

Појављују се први „православни публицисти“, „национални радници“ и гњаватори свих врста који, шта год лупетали, то има увик исти звук: ја сам бољи Србин и православац од вас. Вуцибатине се већ усуђују да дефинишу шта је српство, шта је светосавље, шта је православље. Блама немају. Из фиоке ваде тешку артиљерију: Николаја Велимировића, шампиона празнословља и литерарног брата Мир-Јам.

Трка се захуктава, јер, таман неко утекне на вишу позицију, таман је почео да буде ауторитет за српско питање, већ се појављује већа битанга, која га исправља: каже се срБско питање! И сад тај, који га исправља, испредњачи напред, па онај први мора да измисли јачи појам, те се сети сорабског питања, древног календара и трка тако почиње да губи смисао. То више нико не може да прати.

Код другосрбијанаца трка ка врховима снобизма изгледа нешто другачије. До њихове, све уже и уже авангарде, стиже се потказивањем и увеличавањем сваког српског злочина, сталном причом о српском примитивизму, а у последње време, пожељно је режати на мушкарце, као извор потенцијалног насиља. У погледу животних навика, другосрбијанци су карикатура: пребројавају једни другима робне марке, седење у одређеним кафићима се сматра ознаком друштвене успешности, а нарочито је, у њиховој оптици, важно летовање, о коме причају до следећег. У прво време су се, после „5. октобра“, облачили код Заре и имати на себи неки одевни комад из ње је била ствар престижа. Временом су, бистрји међу њима, схватили да је Зара аналогна Робним кућама Београд, односно да није никаква посебна робна марка, па су почели да њушкају за нечим чиме би могли громогласније да се хвале. Први су запосели Закинтос и остала народна одмаралишта у Грчкој, али су, временом, они који су хтели да се попну изнад осталих, почели да залазе на готово пуста грчка острва, да би онда турпијали мозак онима који су и даље на Закинтосу. Затим све даље и даље, на све егзотичније дестинације.  Док ово пишем, верујем  да је већ и Тајланд постао демоде за њих. Сам врх другосрбијанштине је срж лицемерја: како зину да кажу „добар дан“, из уста излети „демократија!“, но уверени су да само они треба да гласају, а не бесловесна маса. Сами себи контрадикторни, оптерећени обожавањем западњачког начина живота, они су себе окупирали сами, пре него што је окупатор уопште стигао.

У суштини, испод привидног сукоба између првосрбијанаца и другосрбијанаца, који се у оку и уху посматрача доживљава као вредноси сукоб, баш тог вредносног сукоба нема: и једни, и други су манекени онога што проповедају, аутошовинисти (једни навијају за америчку, други за руску окупацију) и савршени  малограђани, који воде, унутар својих кругова, борбу за успињање на друштвеној лествици. Првосрбијанац је верник, искрени (код њих је израз „искрени“ необично важан) православац, који мрава не би згазио, али би све другосрбијанце помлатио  као вашке. Другосрбијанци су, по моделу окупатора, апостоли толеранције и људских права, али би првосрбијанце побили као псе.

Све у свему, и једни, и други су глумци, имитататори и малограђани, само су одабрали свој фах.

Сан сваког првосрбијанца је да постане другосрбијанац, само што ови конвертите тешко прихватају, што се види и по односу према Вучићу: све је, од 2012. До данас постао, само у другосрбијанске редове није примљен, упркос начину облачења, укусу за скупа вина и коришћењу страних језика у говору. Другосрбијанац се рађа, не постаје се.

Унутар националиста и православаца, како бесрамно сами себе зову, влада стална борба не са другосрбијанцима, што привидно изгледа логично, већ борба за надсрбљивање. Стара српска народна игра „чији је већи“, овде добија свој изопачени вид: ко је бољи Србин? Мерила, у суштини, нема, тако да је све произвољно и све је у утисцима.

Главна екипа,  највећи снобови и малограђани унутар националистичког и псеудоправославног корпуса, поставља задатке онима испод себе. Пошто грађани, што наши националисти и неоправсолавци у суштини јесу, не могу да се усаврше, не могу неком посебном врлином или подвигом да се попну на вишу лествицу, они прибегавају чобанским триковима: унижавају друге, те онда изгледају боље од њих. Они постављају критеријуме ко је Србин, а ко не; ко је правсолавац, а ко мора на дообуку, уз клечање на кукурузу и читање сабраних дела Николаја Велимировића. Србин је, не тако давно, био назив за оне који се роде као Срби и говоре српским језиком. Појавом првосрбијанаца, ствар се искомликовала. Сада је неопходно, да бисте и даље били Србин, да пишете ћирилицу, да идете у цркву два-три пута недељно, да имате симпатије за Дражу, Миту и Миланчета Недића, да ултимативно будете антикомуниста, јер искрени Србин мора да презире латиницу, комуњаре и атеисте. Ко је и кад донео та правила, нико не зна. Вуцибатине сертификују српство.

Виши слојеви национал-православаца су отишли још даље: мора се режати на Вука Караџића, који је „упропастио срБски језик“, па сад, ето, морамо да говоримо језиком простог света, уместо славјаносербским.

Највиши врхови првосрбијанштине су резервисани за сасвим другосрбијанске духове, којих нема много, али су савршено грађанизовани и подмукли. Док присталице груписане испод себе хушкају на мржњу и нетрпељивост, сами глуматају толеранцију у хришћанско милосрђе. Они више и не мисле, они дају мишљење о стварима и појавама. Они, истини за вољу, нису подмитљиви као већина искрених Срба и верника, који би за посланичку плату певали америчку химну на Теразијама, они су спремни да дају дупе само за оно што гарантује дугу и сигурну егзистенцију. Они не критикују људе, него појаве; никада цркву, као институцију, већ дешавања у њој; они су овладали морбидном дијалектиком, у којој више нема ни чврстих појмова, нити садржаја, свећ само тумачења, сасвим у духу постмодерне. Они су највећи љигавци у првосрбијанском корпусу.

У политичким стварима, ови најсрби су савршени дефетисти: чекају Путина и Бога да реше српско питање. Без и мало вере у моћ сопственог народа, заступају исте аутошовнистичке ставове, као и колеге другосрбијанци. За све смо криви сами, само што смо за другосрбијанце криви зато што смо прости, примитивни и мало смрдуцкамо, а за првосрбијанце зато што нисмо достојни руске помоћи (помогли би они, али ми нисмо заслужили), нисмо довољно верни и пишемо латиницом.

Два начина размишљања са истим крајњим резултатом: запишавањем сопственог народа.

Ни код ових, ни код оних разлог за аутошовинизам, међутим, није у самом народу, већ у менталном склопу протагониста: да би они били већи и бољи, народ мора бити мањи и гори. Овде је у питању снобовско такмичење, а не стварни свет. Ко ове креатуре схвати озбиљно, може да извуче веома далекосежне и нетачне закључке.