Милан Миленковић: Словца и знаци

Пре неколико дана се, међу мојим пријатељима на Фејсбуку, поведе полемика да ли је писменост уопште важна. Одмах да кажем: није се радило о коњинама и паролашима, већ о врло солидним људима, чије мишљење ценим и чија излагања пратим.

На жалост, већина тих људи је релативно слабо образована, али спадају у бистре и проницљиве људе, који не гутају пропаганду. Упали су, у полемици, у веома наивну замку: будући слабо образовани, заузели су, рационализујући свој положај, олако становиште да писменост и није нарочито важна – важно је да се ми разумемо. Да их не бих повредио, нисам се укључио у полемику.

Да одмах буде јасно: одавно сам закључио да писменост, скупа са образовањем, само паметном користи, док будали велику штету прави. Није знање за свакога. За већину политичких коментатора са друштвених мрежа, срећа је да нису образовани и писмени, јер би им то страшну пометњу унело у ионако слаб живчани састав. Ипак, памтном, човеку знање и писменост су важан алат. Срби до школе не држе, не воле је, уздају се у здраву и чобанску памет, само се у једном варају: и чобанска памет је привилегија мањине, немају је сви. Ни сви чобани нису за МЕНСУ.

Ови људи, који су полемику водили, спадају баш у ону групу којој би писменост, уз нешто образовања, за кратко време и уз мало труда, донело огроман напредак али, уместо да се ухвате за неку литературу и правопис, они рационализују свој статус. Тако српски и тако лако. Да сам налетео на неке будале и њихову полемику, не бих јдан ред о овоме написао, јер паметном савет не треба, а будали не користи, као што каже народ.

Најпре: однос према писмености показује општи однос према култури свог народа, а језик је једна од најважнијих, ако не и најважнија културна тековина једног народа. Савршени српски језик је колективна творевина много генерација Срба, једнако је власништво мртвих предака, данас живећих Срба и још нерођених потомака наших и начин како ће се тај језик пренети на хартију није неважан. Начин на који пишете, прецизност изражавања, интерпункција, нису ту само да бисте добили петицу на писменом задатку, већ да наметнете читаоцу свој став и да будете сугестивни.

Данас, кад је писменост свима доступна, готово је срамота бити неписмен. Показује лењост и немар. Ако је неког мрзло да учи српски, шта га неће мрзети? Да учи нуклеарну физику?

Било је времена кад се до писмености долазило тешко. Моја комшиница са села, која више није међу живима, а звала се Емилија Пурић, описменила се тако што је, преко рамена своје браће гледала како раде домаће задатке, јер пре рата женска деца нису ишла у школу, а она је била, ако се не варам, 1928. годиште. Имала је глад за писменошћу и, смео бих десну руку на пањ да ставим, да се школовала, академик би постала, такву је памет имала. Стицајем околности, остаде сељанка и оном мотиком пустом пола је Расинског поља прекопала, уместо да се школовала. Пред таквима ови, које мрзи да буду писмени, треба да се запитају, јер су имали све услове, па су опет имали паметнија посла. Фудбал за време часова српског, на пример.

Мишљења сам, мада то није демократски, да децу треба селектирати после четвртог основне и одредити им меру школовања и амбиције. Прво, да се државни ресурси не троше на лењивце и башмебриговиће и друго, још важније, да се будалама ускрати право на школовање, које им ствара привид да нису будале, јер им даје неки мршави сертификат, неку дипломицу, којом машу и доказују да су само делимични кретени.

Штета је, међутим, кад паметан, уман човек, запостави образовање и писменост, а штета није само његова, већ је штета и за друштво. Свако место које је паметан и способан испустио због лењости, старе српске бољке, испунио је неки ован који је учио још мање, али му је амбиција била већа.

Зато скрећем пажњу мојим пријатељима са Фејсбука, а знам да ће се препознати, да велику грешку праве што потценјују писменост и формално знање и школовање. Знам их бар десетак који врло добро капирају политику и који имају озбиљан аналитичарски таленат, али кад се мисао изнесе грбаво и неписмено, она девалвира саму идеју, која је, у основи, тачна.

(Пре неки дан је један, иначе бистар тип, читав трактат написао о погибији војводе Вука Танкосића на Груништу; потпуно је побркао војводу Вука, иначе по имену Војина Поповића и Воју Танкосића и, иако је прича била потпуно коректна у политичком смислу, ово бркање је оставило утисак крајњег дунстераја, који је компромитовао и иначе тачну садржину приче).

Или, што би рекли кафански људи: није све у вицу, има нешто и у томе како се прича.