Када би Срби били упола истрајни у свом поштовању чињеница и натуралистичком мишљењу као што су истрајни у својим заблудама, не бисмо морали да бринемо за будућност. Ипак, мишљење је болно индивидуално, однос према чињеницама исто тако, а заблуде имају трули задах колективитета, групног размишљања, удруженог злочиначког подухвата у повећавању квантума глупости у Србаља.
Чак се и умном човеку деси да потпадне под чар много пута поновљене глупости, јер, из неког непознатог разлога, склони смо да верујемо да више мозгова лакше долази до правилног закључка, него један. У ствари је обрнуто: замислимо песму коју би писао неки колектив, у коме би били и ђубретар, и академик, и лекар, и улична курва. Исто тако, не види се како би колективитет решио математички задатак, или написао писмени задатак из српског, или чак срБског језика. Све творевине духа су веома индивидуалне и само некритичко препричавање их ставља у погон као народну мудрост. То пружа огромну моћ медијима да пласирају шта хоће, јер тако свака глупост провучена кроз њих, као и кроз гомиле некритичких могова, постаје народна мудрост.
Огроман је број сорабских заблуда о политици, али хајде да набројимо бар неке:
- Међународно право је ту да заштити Сорабе и осталу ситну тевабију од јаких и опасних. Занимљиво је да скоро да нема чобанина који би овакву глупост прогутао, а грађанери гутају да нема даље. Поставка је проста: постоје неке Уједињене нације, које воде рачуна о равнотежи снага и о правди и праву у свету. У стварности, међутим, постоје само Уједињене нације, које Америка плаћа више него сви други заједно и – има ли наивности краја – она све то плаћа да би сви били равноправни и да би свачије право било заштићено. Поред тога, УН имају и сталне чланице Савета безбедности, које воде рачуна да се право и правда деле веома штедро и то само моћнима, а за сиротињу оно што претекне. Да сам сваки пут ставио динар у касицу кад сам чуо да Резолуција 1244 чува Косово у саставу Србије, сад бих могао да купим Београд на води. Просто: видим како је Рез.1244 сачувала Косово, па се дивим мудрости оних који мисле да се ради само о тренутном застоју међународног права, док се промени уље, па ће да проради. Колико времена ће бити поребно да се швати да је та резолуција мртво слово на папиру? Ако Србија не чува Косово, нема те резолуције која ће га сачувати. Чекање да један папир заврши оно за шта ми немамо тестисе, показује сво опадање српског, а нарочито срБског народа.. Можда и најважније: сви акти међународног права су у тумачењима, а не у слову акта. Тумачи онај који је најјачи. У свом интересу. Треба ли много памети да се то разуме? Колико треба да будеш весео, па да мислиш да ће Амери да плаћају 50% трошкова УН, Србија 0,2% и да ће правда радити фифти-фифти? Да се прво намири Сорабија, а за Амере шта претекне?
- Руси и Кинези ће ускоро поразити Запад. Викиншка култура доминира светом и то неће скоро престати. И Кинез, и Рус, и Папуанац гледа да, ако може, имитира Запад: да се облачи као они, да дрнда телефоне поваздан, да слуша музику Запада, пије Кока-колу, једе Мекдоналдс помије и трпа пластику у аутомат. Нисам видео неке многе Енглезе, или Немце, па ни Амере, да носе прегаче, кимоно, или руску рубашку, а нешто сумњам и да масовно гледају „трећесветске“ филмове. Мултиполарни свет је оптичка варка. Људи су га толико дуго и страсно желели, да им се, на крају, причнио, а кад су га индуковали из сопственог мозга, почели су да га до детаља описују. Бујна машта може свашта. Србе, зато што су небески народ, чињенице никад не узнемиравају. Земље БРИКС-а, Евроазијска унија и остале утваре привлаче нас као лептира сијалица. Нека је измишљотина, али блажи патриотске боли народа најстаријег.
- Идеја да ће нас Запад, кад се поправимо и отарасимо комунистичког баласта, те азијатске културне матрице, примити у срећну и равноправну заједницу белих људи, веома је симпатична, али се никада остварити неће. Викинзи неће престати да пљачкају и малтретирају свакога ко је слабији. Гледано из Лондона, коме је Ирац мало утекао од животиње, Србин је мало мање од животиње и нема онога што може да уради да га Енглез прими за брата и партнера. Ту древна срБска дисциплина, увлачење у дупе, не даје реззултат као на унутрашњем плану. Још мање помаже идиотска матрица другосрбијанаца да ћемо, усвајајући западне вредности и људска права, омилити Викинзима. Они само за корист знају и ако од нас имају користи, овде слободно може а буде џамахирија. Хорда идиотизованих другосрбијанаца позива Јевропу да обрати пажњу како се овде крше закони, како су медији под терором власти и тиме показују да су паметни као амеба: Запад одлично, боље од њих самих, зна шта се овде дешава, само што му то одговара, па пушта. Ако смо нечим збунили Викинге, то је број дупеувлакача, који стоје у реду да им служе издајући интересе своје отаџбине.
- „Има неко ко о томе брине“! Кад бинСр овери да се у држави, или цркви, дешава неко непочинство, а дешава се свакодневно, он убеђено каже: “Има ко о томе брине“, или „Има ко прима плату да мисли о томе“! Заправо – нема. Очекивање да они који праве срања та срања претварају у мед сасвим је инфантилног порекла. За узраст од 3 до 6 година. Наравно, нема ни једног срања које једно добро чудо не можеда реши, само што је, у Србаља, то чудо обично нека велика погибија, по могућству погибија за интересе неког другог, а не сопствене. Бог, Русија, иконе које плачу, православни цар су врло живе слике српског спасења у сликама које се формирају у пренадраженим мозговима. Два пута прекадиш и Косово се врати у састав Сорабије. Плус Резолуција 1244. Тако ни мали Перица не мисли, од кад је порастао.
О нама, Срби моји, не мисли нико и никог није брига за наше јаде: ни цркву, ни Бога, ни цара Путина, ни расплакане и мироточиве иконе: сами смо као никада у историји. Немамо вође, немамо жреце, немамо интелигенцију која није најамничка, немамо ауторитет који би будале ставио ван снаге, разговора и утицаја, немамо ни идеје (ми чекамо да неко изнесе идеју, па да јој се противимо), нити људе да изнесу на леђима такве идеје. Дивимо се лоповима, поквареност сматрамо за сналажљивост, а половина нас гута медијске помије, јер нам памет не достиже преко тога. Оно мало памети што је остало у Сораба, хорде агресивних медиокртета и будалетина терају у алкохол, у унутрашњи егзиил, или у иностранство. Убице сваке рационалне и корисне мисли харају Србијом и то не са нивоа власти, већ са нивоа глупости, која се надгорњила памети. Будале и њихов утицај су последња пунонадежна чињеница нашег живота. Све може да нестане, будале ће бити с нама.
Уопште, велики број деструктивних Сораба, људи који нису способни да граде, али руше шта додирну је нешто са чиме ћемо морати да живимо све док не нађемо начин да њихов утицај историјски учинимо ништавним. Будала мора да зна да је будала и то не треба крити, да се не увреди. Деструктивац такође мора да зна да ми знамо да је рушитељ. Ако немамо петљу за револуцију, за преокрет судбине и историје, ваљда имамо бар ову малу храброст да штеточинама кажемо да знамо да су штеточине.
Насловна – „Срби у свемиру“, Милић од Мачве
