Једног дана ће Александар Вучић причати и причати, све док птице не попадају са небеса и кртице не угину у кртичњацима. Остатак флоре и фауне осушиће се док Вучићеви полтрони препричавају и тумаче његове мисли, цитате и бројке. Кад им се придода и Ана Брнабић, па крене у приче без почетка, краја, средине и смисла, убиће и последње ганглије у Србији.
Кад једног дана оду са места на којима изгледа као да имају власт, И-Ку (IQ) од 120 ће у Србаља бити редак као поларна мандарина.
Но, то неће бити само заслуга наших компрадора, већ је растанак с памећу давно и озбиљно припремљен. Само омекшали мозгови, који су жртвовали И-Ку рђавим идеологијама, могли су да се поклоне петооктобарцима, да од Цеце и Недића направе срБске мајке, да верују Коштуници, да следе Вука Драшковића, да верују у антикомунистичке бајке и да робују задругама и паровима, било оним који се тако зову, било оним који се зову медијима, који су слабо прикривени риалитији.
Пошто никако нисмо изградили елиту, јер имамо невероватну жељу и вољу да удавимо све што је утекло од медиокритета, да све упросечимо, да се на оно што није просечно посеремо…дакле, због недостатка елите, ми своје вође не изграђујемо и не одгајамо, већ извикујемо на улици.
Од малих ногу се овде учи како обарати ауоритет и како се клањати моћи. Од аутритативних људи немамо баш ништа, а од моћних добијамо вајдицу, у замену за покорност. Код нас је мудрац не онај ко нешто зна, или мисли, већ ко понавља баналне фразе. У десетинама српских (још више „срБских“) кућа сам видео ону бескрајно плитку и тривијалну сентенцу: Боже, благослови онога ко у овај дом улази… или ону другу: Господе, дај ми снаге да прихватим оно што не могу да изменим… Сви, уосталом, знате те површне фразе, и ви сте их се нагледали. Овде, чим тројица кажу да је неко мудрац, или да је нешто мудрост, четврти то прихвата без укључивања мозга. Без критичког расуђивања, глупост се несметано шири.
Пре дан или два, причитах следећи текст: Истраживање светске интелигенције
Наравно, тих истраживања данас има као ‘ладне воде и највећи део не задовољава ни методолошки, нити је валидно, но, у овом истраживању има логике. Било који орган, ако се не употребљава, брзо атрофира. Ко лежи месец дана, мора опет да учи да хода. Срби, одавно, од кад су престали да буду сељаци, мозак не тренирају и овакви резултати су веома вероватни. За Задругу, Парове, Фарму и говоре Вучића и Брнабићеве, И-Ку изнад 90 и није потребан. Само би сметао, заправо.
Нација је затупела, јер јој памет служи за довијање, а не за размишљање. Свака нестереотипна, озбиљнија мисао, изазива мозак медиокритета на противљење; свака чињеница, која преграђује средњака од света маште, изазива иритацију, баш као и први кораци онога ко је лежао месец дана.
Политика је, у милој нам и напаћеној отаџбини, савршено уважила медиокритета; даје му што је овом потребно: нешто пара за рђав паризер, или летовање на кредит у Црној Гори, на помоћном лежају; даје му одмаралице за мозак, које се деле преко медија и даје му визију будућности у којој ће жиивети боље, али не зато што је сам бољи, или вреднији, већ зато што је послушнији и управљивији.
Ни једна утопија се није никада остварила, свака антиутопија је постала стварност.
Када Вучић, ово не износим као кртику, већ као пример како треба са идиотима разговарати, каже да ћемо ми у Кину слати свињске папке, а оданде ће нам се враћати летећи аутомобили, медиокритет не налази у томе ништа што би узнемирило, поколебало, или макар поставило упитник изнад онога ко овако рђаву бајку прича. Напротив: у машти већ види свиње-ампутирце и слуша грмљавину аутомобила изнад крова. Они, који аплаудирају говорнику, али му не верују, нису медиокритети, него грамзивци и сецикесе.
Да се вратим на прву реченицу: Вучић ће причати и причати, сушити лишће, терати медведе на зимски сан у јулу, али – оно што је најважније – причаће док постоји ухо које ће га слушати и мозак који ће веровати бајкама, које ни браћа Грим, у копродукцији са Андерсеном и Шехерезадом, не би могли да смисле. Простије: док је ушију, биће и уста.
Народ се, уопште узев, толико растао с мозгом, да Вучића неће угрозити и једна чињеница овог света: ни сиромаштво, ни опште опадање, ни одлазак Косова… опасност му прети само од некога ко би умео и могао да прича још бесмисленије ствари, на још патетичнији начин. Срби су, до пре четврт века, могли да подигну респектабилну војску, данас – само респектабилну војску будала. Наши деретићевци, равноземљаши, поштоваоци Протокола сионских мудраца и масонерије, антикомунисти и „није то баш тако“ контраши, победили би све војске будала на овом свету и постали бисмо планетарни господари бесмисла.
Да парафразирам наслов романа Џона Апдајка „Run, rabbit, run“ (Трчи, зеко, трчи) у српској варијанти: „Talk, rabbit, talk“ (Причај, зеко, причај). Вучић мора да прича стално, сваки дан, више пута дневно, јутром и вечери, недељом и празником, јер – ако заћути – пропричаће неко други и маса, маса која још само из кичме мисли, почеће да се клања новом цезару. Живети се не мора, причати се мора.
