Има сигурно десет година како пишем новогодишње текстове о збивањима у години која долази, јер сматрам да циљ политичке анализе није да се (само) објасне протекли догађаји, већ да се предвиде они који ће се збити. Имам пуну свест о томе да просечан Сораб највише воли необјективну, односно пристрасну анализу, чија тачност нема никаквог значаја. Политички програми у нас имају задатак да забаве публику, којој знање и чињенице ионако не значе ништа.
Но, за разлику од Сораба, Срби не хају за рептилијанце, народе најстарије, за масоне, Билдерберг, „Беч-Берлин“ и слична срања, већ покушавају да, као зрели људи, предвиде догађаје, како би пронашли оријентацију у времену и да биолошком трајању нађу смисао. Сораб је безисторичан, туп, заробљен у уском кругу тема, које могу да се шире по броју, а да се никад не продубе. Њихово живљење је једно бесмислено тамо-амо, које се не може никако довести у ред, најпре због ограничења у интелигенцији, чији недостатак доводи до једне врсте пренадражености у емотивном животу, који се драматично надгорњава памети. За вођење политике је инстинкт важан колико и памет, али за разумевање је потребна памет и то на нивоу IQ 120+. Све испод тога је недовољно. У томе лежи тајна невероватних и упорних промашаја српских политичких аналитичара, међу којима има и оних који никад ништа погодили нису, чак и кад су шансе за погодак биле 50:50. Бацање новчића на „писмо-глава“, дало би им бољи резултат, него памет којом располажу.
Но, хајде да видимо шта ће бити основне теме у наредној години.
На унутрашње-политичком плану, две ће теме доминирати: Косово и економија. При том, Косово је тема која има само пропагандну и манипулативну вредност, јер је оно, у стварности, одавно престало да буде важно. Иако је изгубљено одавно, оно ће овде, у Србији, наставити да буде предмет такмичења у патриотизму и позиционирања патриота ближе буџету. Ни највећи родољуби, а то су код нас редовно они који су најгрлатији, не мисле да се стварно боре за Косово, јер је његова реинтеграција мање вероватна него да су Сораби пореклом са Сиријуса Б, али у тој вербалној борби може да се закачи неко посланичко место. Такође, ни комбинација са влашћу, која има неуротичну потребу да управља свим патриотским опцијама, није недостижна. Праве продаје националних интереса без патриота, нема. Они се рађају са баркодом на дупету и зато ће их Вучић користити до потпуног физичког и моралног слома.
Може, међутим, а ја мислим да ће тако бити, да се догоди да се ове године коначно пресече чвор и да Косово у току ове године уђе у УН, или бар да добро припеми позицију за то. Српско јавно мњење је, међутим, тако добро препарирано, да би и улазак Косова у УН био само повод за додатно кукумавчење и још оштрију борбу за „светиње“, за „наш народ“ и за „Косовски завет“. За паметне ће то бити борба за очување трговачких веза, за очување руте наркотика, за неумрле косовске додатке и дупле плате, а за будале ће то бити празник патриотизма. Вучић, у суштини, не ризикује ништа, јер ће бескрвна борба за Косово потрајати све док траје наш мршав IQ. Наш патриотизам се храни тиме што је бесплатан и што није опасан по здравље и живот.
За Србе би било најбоље да се не исцрпљују у оживљавању леша. Косово је отишло и вратити се неће. Нас и не плаши његов стварни, него формални одлазак, јер је исцрпљивање у формалностима, у грчевитом хватању за међународно право и у небеској правди, карактеристично за поражене народе и то само за оне који не умеју да котролишу штету, него је само продубљују.
Оцена економије у 2023-ој је немогућа за промашити. Постоје две групе фактора који утичу на наш економско-привредни живот: једни су везани за општу ситуацију у свету, са великим тржиштима, са кретањима цена на нивоу планете и ти фактори су подложни променама, али не и сасвим непредвидиви; други фактори, који су много предвидљивији и константа су у Србији, тичу се нашег колонијалног статуса, због кога се наш рад и наша добра константно преливају нашим белим господарима и чиме је наш стандард трајно лимитиран; томе треба додати и хронично гладну и халапљиву политичку елиту, која не пљачка, него пустоши. Са оним променљивим факторима бисмо се некако и носили, али са овим сталним, не можемо никако, тако да је сасвим сигурно да ћемо и даље крварити и да ће наша куповна моћ опадати. Повратак ММФ-а значи да ћемо морати више да штедимо, што у пракси значи да ћемо осиромашити као црквени мишеви. Бећарска економија се заснивала на јевтиним и лаким кредитима, а тај забавни парк се управо затвара.
Укратко: инфлација ће нешто ослабити, цене ће расти изнад ње, јер Вучић и екипа њуше велики лични екстрапрофит из скока цена, али најгоре је што ће куповна моћ драматично пасти због немогућности да се добија лака лова из иностранства, која је, за дуги низ година, покривала разлику између нашег рада и стандарда којим живимо, а који далеко надмашује тај рад. Имамо најмање 2 300 000 паразита (пензионера, јавних службеника, службеника локалних самоуправа итд.) и не више од 300 000 радника у реалном сектору, од чега половина ради у страним предузећима, која профит задржавају за себе и не преливају га у буџет. Таква ситуација је неодржива уколико се успори задуживање.
Хоће ли бити избора – ових или оних – потпуно је свеједно и то не би тебало да буде предмет политичке анализе. Као и тема Косова, и избори су занимација за доконе и напаљене, занимација са банално предвидивим исходом. Опозиција ће, и ове године, изокола подржавати власт. Она је тако и форматирана, односно састављена је од разних варојанти ДС-а, за које је сасвим сигурна да никад неће бити конкурентни за власт, јер их Срби, па и Сораби, памте као Проклету Јерину и, ма колико се пресвлачили или прегруписавали, домет ће им бити кратак. Што се тиче патриотске опозиције, како она сама себи тепа, она је преварна прича и у њој нема једног поштеног човека. Било како било, промена на политичкој сцени неће бити.
Србија нема право, као колонија, да води спољну политику, тако да се ни тиме не треба умарати. Можда би могла да буде интерсантна на нивоу куриозитета: обратите пажњу кога ће Вучић у Америци подржати за председнка и тачно знате да баш тај неће бити.
Што се рата у Украјини тиче, склон сам да верујем да ће Путин, у операцији спасавања вољеног себе, перманентно моблисати ново топовско месо и то мање са идејом да победи, а више да не изгуби. У српском поимању света, Русија је нека врста словенске, православне Дембелије, у којај влада љубав, правда и истина уз, подразумевано, највиши теничко-технолошки ниво у свету. Руско је говно мед, а потоцима у Сибиру тече топла вода. Но, стварност је немилосрдна: ово је свет Викинга и он ће то бити за још бар два века.
У Русији је корупција појела војску, индустрију и привреду и она је, данас, брутална, азијска деспотија која, истовремено, мрзи и имитира Запад. Запад има новац (и свој, и туђ, а и руски), има моћ, има флоту, има дипломатију и државне организације, за којима словенски народи касне једно три века. Можда је Бајден сенилни старац, али првих хиљаду људи испод Бајдена су далеко јача екипа, него првих хиљаду људи испод Путина. Само је питање времена кад ће Русија бити исцрпљена ратом, без обзира како јој на бојишту буде ишло. Нове и нове мобилизације ће све више и више коштати, ново оружје ће коштати, а лова ће пресушивати. Кад Русија довољно ослаби, почеће Запад да јој отвара проблеме у Азији, у разним Таџикистанима, Туркменистанима и осталим „станима“ и на крају ће утерати Русију у кошмар грађанског рата, после кога ће наша Мајчица потонути у потпуну безисторичност. Нови договор између Кине и Америке може лако да буде пресуда за Русију. Кина је изгубила овај бескрвни рат са Америма, јер је њена привредна активност смањена, у конфликту је са Индијом, једним актом Запад може да се одрекне кинеске робе (преко 90% робе Кина извози на Запад) и такав положај, у коме се сада нашла, не оставља јој много избора. Украјина није ту да победи Русију, мада би и то могло да се деси, већ да је исцрпи. Русија је, у време Регана, у миру изгубила економски рат са Америком, а уз конфликт у Украјини ствари ће се одвијати брже.
Што би народ рекао: Не бојте се, добро бити неће.
