Ово неће бити ни једноставан, ни лак текст.
Имам, као традиционалиста, непрекидну потребу да се ругам нововерцима и новопатриотама и врло мало воље да их разумем, односно да објективно представим њихов положај и да сагледам њихов вредносни систем.
Неуротична честитања празника на друштвеним мрежама су ми, у почетку, била смешна поготову она честитања у којима се Бадњи дан дели на јутро, подне и вече, а после ми се, богами, смучило. Изгледало је, све то скупа, као нека врста православне Олимпијаде у честитању, као надметање ко је већи и бољи верник.
Грађанизовани представни свет модерног нововерца је плитак као клозетска шоља: неукусне, кичерајске сличице, на којима пише „Христос се роди“, уз обавезно „Мир вам Божји“[1], на мрежама су обавезно награђиване плусићима који, ваљда, треба да представљају крстове. Општи кич и нападно верско грудобусање директно су супротни духу хришћанства, разумели га као обичај у српском народу, или као Христово учење, пре него што га је црква искривила за своје злоћудне потребе. Несрећа је, међутим, што модеран, грађанизован верник, никакву представу нема ни о обичајној вери, нити о Христовим речима, већ је комплетно наслоњен на цркву; без ње, он не би ни знао шта је.
Грађанизација[2] значи, увек и свуда, превредновање старих вредности. Грађанин је увек нов, безусловно модеран, екстровертан у својој грађанштини. Све што није са њим постало, он дубоко презире и сматра ретроградним, а читаву историју свог народа гледа или романтичарски (томе нагињу они који за себе мисле да су патриоти), или као на једну велику грешку и забуну (то су другосрбијанци).
Идеали демократије[3] су, у очима грађанина, победили обичаје, традицију, племенске култове, па чак и биологију. Разум је гонич историје и тако ће остати до Судњег дана.[4] И вера има бити, у складу са грађанским начелима, доживљена као ствар разума и организације. Хришћанство је доказано – о њему су сведочили Свети оци, црква је живи споменик вере. Ко у ово сумња[5], у складу са најбољом грађанском традицијом, без обзира да ли се ради о капитализму, комунизму или фашизму, биће прогоњен и малтретиран.
Идеја да се може одлучивати без гласања, да се може организовати држава без парламентаризма, да се може веровати без цркве, сасвим је далеко од грађанина, јер је у њему форма далеко надмашила суштину. Он је сав у појавностима, плитак је и површан, а адаптибилност и медикритетство држи за највише врлине.
Грађанин је – то је најважнија његова особина – слободан; слободан од наслеђа, од традиције и обичаја, од прадедовске вере, па чак и од социјалне присмотре; тако су грађани „ослободили“ и право, које више нема никакве везе са правдом, већ само са одговарајућим процедуром, привреду, која је, у грађанерским рукама, само друго име за пљачку, политику, која је утилитарна, односно има за циљ избегавање ма ког конфликта и, на крају, веру. Веру су ослободили тако што су је одвојили од обичаја,традиције иплеменских култова и васпоставили је као једну плитку цитатологију и неку врсту социјалне разбибриге.
Култура, морал, вредносни систем и религија, у рукама грађана се претварају не у продужетак традиције и обичаја, већ у њихову супротност. Тамо где је некад стајала тиха побожност, која није имала потребу да саму себе оглашава, сада стоји бучно и досадно грађанско грудобусање религијом. Права вера ћути, а она, која није сигурна у себе, непрестано се оглашава и галами. Грађанин је, и иначе, бучан и досадан као пијанац у кафани. Он мора стално да оглашава ко је и шта је и шта заступа, те је тако и са вером. Исто је и са грађанима који су декларисани атеисти[6] – неће пропустити прилику да вам то саопште. Био атеиста, или верник, грађанин је у томе бескрајно плитак, ритуалан и своја осећања обавезно испољава само у присуству публике. Њих вера не интересује као осећање, већ као средство за друштвено позиционирање.
Када Исус, кроз Јеванђеље по Матеју, говори о религиозности, он каже:
„И када се молиш Богу, не буди као лицемјери, који радо по синагогама и на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи. Заиста вам кажем: Примили су плату своју„.[7]
„А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе ријечи своје бити услишени„.[8]
Овакав однос према религији је непојаман за грађанина, јер је он сав у њеном показивању и вера без помпе је потпуно неразумљива за њега.
Оно силно шенлучење за празнике, честитање и пренемагање на друштвеним мрежама, показује сву испразност модерног човека и његове религиозности. Он своје верско уверење износи као што износи и политичко.[9] У питању је, дакле, само једна идеологија више, а не наслеђе прадедова.[10] Услед идеологизације долази до оног суманутог спајања српства и православља, па иде до крајњих баналности, као што је спајање српства и ћирилице: ко не пише ћирилицом, Србин није! Вера никад не би била тако искључива, али идеологија то обавезно јесте.
Осим ових грађанерских „окречених гробова“ ( „Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемјери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лијепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте„)[11], постоји још једна, не мала, група грађанера нижег ранга. То су они који су нешто ниже интелигенције, или су се одали алкохолу и дрогама. Некада су то само усамљеници, који траже друштво. Сви они, скупа, производе невероватну количину верских парола и ставова и то на тако ниском нивоу, да су и улични графити озбиљна наука за њих. У питању је чиста размена адреналина и ништа више. Просто: интернет је будали, први пут у историји, дао могућност да се покаже изван круга породице и комшија и будала то, наравно, не пропушта. Ради се о несрећницима који су на интернету православни и национални лавови, а у стварном животу мишеви. Све су у животу промашили, само су нацију погодили, јер је сувише велика да се омаши.
Сви заједно, и они „окречени“, и ови, „неокречени“ грађанери,[12] производе невероватну хистерију и забуну у јавном простору и, услед њихове буке, ни једно право питање не успева да се постави, камо ли да се реши. Из вере је ишчезао бог, а из политике елементарна памет.
Политика је, па и и црква, заједно са њом, отворила апетите свакој будали; некада су верска и политичка питања била препуштена некаквим ауторитетима, познаваоцима, а данас, ко гледа Марјана Ристичевића и Зорана Бабића, на пример, неминовно долази до закључка да би и он могао да се бави политиком, јер види, ма како приглуп био, да су се оштро раздвојили раземевање политике и бављење њоме. Исто тако, онај ко гледа плитке теологе, бирократе вере, долази на замисао да је грехота да се и сам не упусти у теолошка разматрања.
Ефекат повећавања глупости у јавном простору је незаустављив, док је опамећивање безизгледно. Добар је пример ситуација са Косовом – неко се сети да избаци паролу: Косово је Србија! Други не оклева, не дрема, већ додаје: Косово је срце Србије! Трећи соли: Косово је глава Лазарева! И сви задовољни: разменили су адреналин и потврдили једни другима да су патриоти. Шта једном патриоти и треба више од пароле?
Онај, ко би у тој екипи, поменуо да Косово, заправо, више није Србија, био би изложен линчу, иако је то очигледна чињеница. Није патриотски тако говорити! На питања, као што су: да ли смо спремни да, ако је Косово српско, плаћамо једно пола милиона дечијих додатака, да у бирачки списак унесемо милион Шиптара[13], да доле држимо скуп војно-полицијски апарат, уобичајени одговор гласи: Косово је срце Србије, срце Србије, срце Србије…!
Уместо озбиљне дебате и плана како да се вратимо на Косово, ми проглашавамо да са њега нисмо ни отишли. Толико о патриотској озбиљности.
Исто се понашамо и кад је религија у питању: вера дедова је обавезивала, јер је била неодвојива од моралног и вредносног система[14], док данашња вера нема ама баш никакве везе ни са моралом, ни са вредносним системом. То је нека врста друштвене обавезе, саморекламирања и празнословља.[15]
Неоправославци и неопатриоти, што је мање-више исти корпус слабог људског материјала, додатно је обрађен шарлатанизацијом (причама о ХААРП-у, Србима народу најстаријем, кемтрејлсима, масонима, равноземљашким будалаштинама), на коју се другосрбијанци не примају уопште. Шарлатанизација је пројекат смишљен искључиво за неопатриоте и неоправославце.
При том, ова шарлатанизована гомила врши притисак на све око себе да јој се призна да је од злата, а не од бакра, као што јесте. Тражи се, чак, да ова булумента буде изузета од критике, јер је, ето, ипак боља од оних који владају. Не да није боља, него је гора и то много. Озбиљно се плашим ситуације у којој би неки равноземљаш водио Србију, или министарство просвете водио неки Деретићев поклоник.
На крају, добро је додати и ово: у додиру са новцем, „неоси“ се, буквално, распадају. Пошто су сва њихова уверења, веркса или политичка свеједно, лажна, а новац је стваран, уопште се не поставља питање ко ће битку добити. Новац са лакоћом тријумфује над слабокрвним „неосима“ и претвара их у атеисте и еврофанатике. Управо кроз додир са стварношћу, а стварност наше епохе је да је Мамон бог свих богова, успоставља се атеизам и то не као нестанак верске праксе, или верске приче[16], већ као пад метафизике, услед одвајања од обичаја и традиције, односно од онога што су нам дедови предали.
[1] Ово фразирање представља коначну и трајну победу цркве над хришћанством. „Мир вам Божји“ је искључиво црквена фраза, која нема никакве везе са обичајима и традицијом и нико је није ни изговарао док се на телевизији и друштвеним мрежама није појавила. Од онда, постала је обавезна, јер је нека врста атеста за модерног православца. Црква је, преко кича и бесмислених фраза, преко буке и испразне дијалектике, са недотупавним, грађанизованим верником као оружјем, дефинитивно истиснула Христа и његово учење, те је себе поставила на место Бога.
[2] Овде је треба разликовати од урбанизације.
[3] Никада се довољно пута не може поновити уџбеничка дефиниција: демократија је политички облик диктатуре новца.
[4] Грађанизовани примерак врсте и не примећује да је демократија мртва, а да никада, ни једног јединог дана, није тријумфовала над традицијом, обичајима и биологијом. Тиме што их је порекла, није их укинула, само је смањила број снажних духова у заједници.
[5] Ко сумња, уосталом, у било коју демократску и грађанску догму.
[6] Грађанин је, по природи својој, атеиста и само је питање личног укуса и социјалног миљеа да ли ће то признати, или ће се претварати да је верник.
[7] Мат. 6:5
[8] Мат. 6:7
[9] Да би вера могла имати неки дубљи и унутрашњи садржај, грађанину никада кроз главу није прошло; то је став, то су уверења, то су „набрекла прса“, али никада без представе за друге.
[10] Недавно, једна од безбројних патриотских организација (у земљи без патриотизма), издала је саопштење и коме каже: „Председник Србије је у бити атеиста који је у потпуности прихватио протестантску филозофију Вебера. Зато му је православна идеологија и страна и одбојна“. О томе се овде ради: православна идеологија. Удубите се у звук речи. При том, ови и нису неки мудраци, јер не умеју да сакрију сопствени доживљај вере као идеологије..
[11] Мат. 6:27
[12] При чему они први користе ове друге на исти начин на који сељак користи будак.
[13] Са свим последицама које би то донело. Прва би била да се без албанских партија не би могла формирати власт, као у Македонији, до тога да би, чак и у тим условима, Шиптари бушкали да се отцепе. Живели бисмо „Дан мрмота“, односно стално понављање исте приче.
[14] Уопште не улазећи у то да ли је та вера била претежно хришћанска, или претежно паганска
[15] Анри Барби је приповедао да је српско друштво примитивно, али бескрајно сложено. Да може да види ово данашње, вероватно би рекао да је примитивније, али бескрајно симплификовано.
[16] Напротив: и пракса, и прича нарастају..
Bio si mnogo u pravu kada si na početku rekao da ovaj tekst neće biti ni jednostavan ni lak. Pomodarstvo, rijalitizam u svim sferama života, neznanje proglašeno „ekspertstvom“ gde kao potvrda služi kupljena diploma i pohvala onih koji su izmislili „eksperststvo“, posebno za ekonomiju, kulturu, veru,…, nekultura i primitivizam, ofarbani alavošću kao obaveznom „referencom“, danas postaju sastavni deo naših jadnih i nikada u poslednjih 100g bednijih života. U takvim uslovima i oni drugi, u želji da ne zaostaju, nemajući vremena da proučavaju piramide vrednosti pučističkih i postpučističkih vlastonacionalkulturnodržaca, prate onu „siguricu“, „kud svi Turci tu i mali Srbin“, za svaki slučaj, da neki Veliki Srbin to pogrešno ne razume i ne zameri. Sve je banalizovano, a ako se uzme kao hipotetički okvir onoga što danas predstavlja VIP malo/građanštinu našeg društva, sa vrhunskim predstavnicima u raznim rijalitijima, onda je danas sve moguće, pa i da se klanjemo nečemu čemu smo se sinoć smejali. Da li se svemu tome treba čuditi i zbog toga stresirati, ako vidimo koliki je rijaliti u našem Parlamentu, u pravosuđu, u životima ogromnog broja građana koje država teroriše i reketira i onda te ubeđuje da je to doprinos „fiskalnoj konsolidaciji“, a da su krađe i utaje od milijardu evra mesečno samo „kolaterala“ tranzicije?
Od naroda se danas ne može očekivati neki veliki podvog i preobražaj. On je totalno isceđen i ubrzano tone u besmisao života. Ostaje mu zadnje uporište i milost Božija. Narod je postao zarobljenik sopstvenih zabluda koje su vekovima harale ovim prostorima. Narod prirodno očekuje odgovore na sve izrečene i učinjene zablude koje su proizvele ovolike patnje.Od koga očekivati odgovor? Od intelektualaca, od političara, od proroka ili sveštenstva?. Najpre od Boga i njegovih pastira.
Danas Srbija nema omeđenu državnu granicu koja je garant njene stabilnosti. Nema izgrađene moderne i funkcionalne institucije. Zaustavljen je ekonomski i kulturni razvoj. Kvalitet života, ogromnog broja građana je na ivici egzistencije. Sve to neumoljivo utiče na totalnu entropiju nacionalnog identitata.
U takvim okolnostima Srpska Pravoslavna Crkva, sa hiljadugodišnjim kontinualnim iskustvom “ćuti”, a narod bi, što je i prirodno, od nje trebalo da očekuje najviše.
Međutim u ovako teškom istorijskom trenutku po naciju Crkva bi po svojoj dubokoj ukorenjenosti u svesti naroda, kao najznačajnija institucija, morala da se oglasi jer po svom Božijem ustrojstvu vidi bolje,vidi dalje i trezvenije od drugih.
U ovom kritičnom trenutku Crkva mora progovoriti kud i kamo dalje.Tu narod ne bi mogao uložiti žalbu.
Međutim nameće se jedno slutno pitanje: Zašto Crkva ćuti? Ovakvo nespokojno ćutanje trese njene hiljdugodišnje temelje i ona očevidno polako gubi svoj dominantan polaožaj u svesti naroda brže nego u vreme titoizma.
Čega se to ona plaši?
Што се тиче ове кованице „Мир Божји“, мој ђед би је користио да честита Божић. Постоји и глагол „мирбожити се“ у значењу „честитати Божић“. Е сад, не знам од кога је и кад ђед то научио.
Но, мислим да је г.Миленковић исправно примијетио како се помпезно наглашава тај „мир Божји“ – грађанери су опсједнути душевним миром и спокојем, личним наравно. А народ може и да пропадне, само нека то чини у миру Божјем.
Таква је, чо`че, воља Његова. Како да не…
Као и обично хирушки прецизна анализа. Ово је уједно и коментар на претходни Миланов чланак, па је мало дужи. Један је рекао – исто су ми и верници и неверници. Тај такође рече да је у цраству ђавољем све именовано, а да иза имена никад ничег није било осим преваре. Ето и човек полако то разазнаје, то му је пут – излазак из ђавољег лавиринта. Такви ће овладати светом и махом ће заједно са ђаволом и Бога одбацити, као недовољно мудрог творца. Што нема везе са досадашњим атеизмом, који је као и црквени теизам, а и бројни други изми, махом плод ђавољих навођења на које су се људи, додуше својевољно, пецали лакше него сомови. Све ни ђ од ђавола не препознавајући.
Искрено речено сумњам да ће код таквих било какав традиционализам опстати у духу, нити раширени „нео“, нити неки реликтни „палео“, попут Милановог. А на историју ће пре гледати са презиром, него што ће се њоме бавити, или још невероватније, да би се њоме заважњивали. За то је уосталом потребно само мало искреније размислити, па схватити да је одувек била учитељица понављања, заправо смрти, а не живота. Шта је остало и од „највећих“ народа, а да се није одродило или окилавило, ако већ није и нестало? Уосталом да и Богу ниједан народ није посебно мио, нити било која множина, најбоље се може видети по Јеврејима, бар по даваним приликама и оном што је из тога уродило. Сви су само учила.
Зато се не треба заносити ни да ћемо ми, као народ, своју прилику – никад већу, која нам је пред носом, нити схватити, нити искористити. Нисмо ни мање, за које смо добро прокрварили. Нити смо је заслужили, нити је из наше памети, јер да јесте, не би се већ толико година надглупљивали. Али мудри појединци је могу бар делимично и схватити и искористити. Па да накратко и народ од тога има користи. Актуелним моћницима неће нанети штете, а колатералне користи може бити за све, ко колико и када и ако буде хтео да прими.
Првима, који виде да овакав систем не ваља, фали отвореност и храброст да се заложе за промену кроз опцију која још није испробана – демократску меритократију. Она је и функционална и логична, једини проблем је психолошки – то је нешто ново, чега се неко други досетио. Али од идеје до реализације свако може итекако својим знањем допринети. Осталима – народу – већини, фали жешћи проблем, од прилично великог у коме опстају уз већ повелики труд непризнавања. Ја типујем да ће га добити.
Sta je alternativa gradjanskom drustvu? Feudalni sistem? Mozda prvobitna zajednica? Lepo je pricati o nasim precima, ali cak i da, nekim cudom, sada nestane gradjansko drustvo, nemoguce je vratiti se u prethodni sistem, ma kako se on zvao. Mislim da „povratak na staro“ nije resenje. Morate imati nov model, nov koncept. Za novoverce je tacno sve sto je napisano. Srbi nikada nisu bili bogzna kako religiozni, niti ce ikada biti.
Читај старије текстове, па ће ти се понешто касти и o понуђеним решењима. Но, чему то, кад је слађе да се прво пљуцне, зар не? (:
Čega se Crkva plaši?
Svak se plaši onoga što može da izgubi, a može se izgubiti samo ono što imaš…logično…
Za 7 dana će biti 1.985 godina kako je sv Jovan izašao iz pustinje, došao u grad i rekao u lice caru Irodu za njegove izopačenosti… Zašto, kad je mogao da se posveti duhovnim pitanjima i molitvi u pustinji? Zašto baš on, kad je postojao neko pozvaniji u vidu Sinedriona (današnjeg Sinoda) sa Kajafom na čelu, koji je „mudro“ ćutao i balansirao?
Zato što je sv Jovan mogao da izgubi samo obraz, jer druge privilegije nije imao…
Sinedrion, pak, je mogao da izgubi sve privilegije, ali ne i obraz, jer ga nemaju…
Red je da ovaj srpski Sinedrion već jednom na delu pokaže obraz (privilegije vidimo na svakom koraku)….ili nek skinu veliki mozaik sv Jovana Krstitelja sa ulaza u Patrijaršiju, pa nek postave sliku Kajafe, poštenije bi bilo…
Dugo se u meni talozi sve ovo o cemu Milan sada pise. Isto tako mislim o,, cuvenim,, Kraisnicima. Sve se to desava pred mojim ocima. Ponekad mi se cini da sanjam, koliko je to van mojih shvatanja, da nemogu da ispustim krik , vapaj. Kuda sve to vodi. Naravno neko to vidi a neko zdusno i ucestvuje u svemu tome. Crkva je i pre i sada slicna. U opstoj degradaciji i ona je u tom opstem stanju, nju uostalom cine prosecni i malo obrazovani ljudi . Sada je crkva omasovljena. Crkvu su pre su cinili svestenici , koji su bili uvereni i zadojeni verom. Danas se smatra da je poziv svestenika kao i svaki drugi. Posvecenost tom pozivu nije vazna.Vazna je forma. Skinem mantiju i mogu da budem sta hocu, odnosno po potrebi sam sveto lice a moze da se bude i trgovacki putnik.
@Бранко Поповић,
Пишете- Првима, који виде да овакав систем не ваља, фали отвореност и храброст да се заложе за промену кроз опцију која још није испробана – демократску меритократију.
Последњи Ваш пасус отвара сасвим нову тему који би Милан кроз један добар и студиозан текст могао да стави грађанству као идеју на јавну расправу.
Мислим, Милане да имаш снаге, квалитете и велико искуство у области актуелизације нових погледа на живот.Све остале идеје и шансе су историјски потрошене и у будућности неприменљиве.
О меритократији мислим да сам овде нешто кометарисао али ево да се поновим јер сматрам да је ово тема и неки нови поглед на наше стање.
Појам меритократије- лидерство одабрано на основу интелектуалних критеријума и доказаног искуства у областима којима се баве.
Такав систем у којем су талентовани изабрани и добили би прилику за спровођење идеја и владањем.
Али ево једног дивног и поучног текста, једног озбиљног и одговорног интелектуалца, који трезвено размишља на ову тему.
https://nkatic.wordpress.com/2015/10/16/demokratija-i-meritokratija/
U pravu su i Milan i Nikola. Današnji srbi nisu srbi epohe naših otaca, a još manje prethodnih kolena. To važii kako za grad tako i za srpsko selo. R. Domanović, često spominjan na ovom radiju, ima pripovedaka u kojima opisuje propast zadrugarstva i žali za minulim vremenima.
Ako se već žele poredjenja treba imati u vidu da od predaka baštinimo kako mane tako i vrline. Uvek nekih u višku.
O preterivanjima u religijskim i drugim običajima svedoči još Dositej: „…knjige braćo a ne zvona i praporci“