Приметио сам, на први поглед, необичну ствар: што се више обистињују моје политичке прогнозе, то више себи непријатеља стварам. У суштини, нема ту неке необичности, већ је у питању „српски синдром“, завист и мржња према ономе ко нешто или зна боље, или нас разочарава у вери у нешто, а та вера нам замењује памет.
Када сам, пре пар месеци, насупрот одушевљеној гомили, говорио да Трамп није човек преокрета, већ експонент система, свашта се на моју главу сручило. У очима наивне гомиле, кремљолога, путинолога и плитких аналитичара, Трамп је био најбољи Путинов друг, још из детињства, те будући велики српски пријатељ.
Испоставило се, међутим, да то није тако. Моји другари, који су били одушевљени Трампом, нагло су захладнели према мени. Ћутали су неко време а, од јутрос, видим да ракетирање аеродрома у Сирији сада тумаче као слабост Трампа. У тој чудној српској оптици, слаб је онај ко ракетира, а јак онај ко је ракетиран, или је ракетирање храбро оћутао, као Русија.
Када је Путин, ономад, лежерно прешао преко протеривања 35 руских дипломата из Вашингтона, рекао сам да то није мудрост, него слабост и да ће се то Русији обити о главу. Тако је и било. Од та доба, Амери само привлаче трупе на границу Русије и, кад год могу и где год могу, понижавају ову некада моћну земљу. Наравно, сада би неки паметњаковић рекао да те трупе, које се довлаче, нису довољне да угрозе Русију. Оне и нису ту да угрозе Русију, већ су симбол надмоћи, стална провокација на коју нема одговора и порука Пољацима и Украјинцима да Русија није тако велика и моћна колико изгледа.
Сваким новим руским попуштањем, ја сам губио пријатеље кремљофиле. Уместо да буду љути на себе што су промашили и што не знају ништа, били су љути на мене. Вера је изнад чињеница и увек ће бити. Ипак, вера није нешто на чему се може темељити политичка анализа. Ми некако знамо, а ја немам појма одакле нам то знање долази, да „Рус, на крају, увек победи“. То да су Руси били два века под Златном хордом, да су их лупетали Швеђани и Турци, а у време великог руског цара, Николаја Романова, у чије је време, ако је веровати српским патриотама, Русија била, у индустријској производњи, далеко изнад потоњег Совјетског савеза, батине су пале и од Јапана, код Порт Артура.
Оба пута кад је Русија победила, онако, на крају, победила је у широким коалицијама, а не сама: против Наполеона је била читава Европа и Русија није сама добила ни једну битку против њега. Вермахт је сломљен у Русији, у то сумње нема, али уз огромну материјалну помоћ Америке.
После тога се десила и она несрећна епизода у Авганистану, као и први чеченски рат. Уосталом, Кавказ је нешто са чим Русија не може да се избори двеста година. Још је Толстој писао о сталном рату са кавкаским народима. Ако се не рачуна епизода у Осетији, последњи рат који је Русија добила самостално, сеже дубоко у 19. век, у доба освајања Крима.
Нема правог „срБског“ патриоте који не пусти у гаће од миља кад се помене цар Николај, српска мајка, који нас је, је ли, спасао 1915.-1916. тако што је запретио да ће Русија изаћи из рата, ако савезници не превезу бродовима српске трупе са албанске обале. О томе да нас је тај исти Николај кињио у уцењивао две године да Македонију препустимо Бугарима, прави срБски патриота или ен зна ништа, или неће да зна. Уцене су имале и практичну страну: обустављане су нам испоруке муниције и санитетског материјала. Исто тако, Николај нас је одлучно спречио да нападнемо Бугарску пре мобилизације 1915., што је довело до оног гадног ударца с леђа, који српска војска није могла да издржи, те је морала да бежи преко Албаније. Тек ту, кад је Срба било 250 000 мање, велики цар се смиловао на Србе.
Ово су, дакле, суве чињенице, али оне вређају сваког патриоту, јер он не живи од чињеница, него од снова.
Кад кажем да нема спонтаних демонстрација, да су оне проналазак политичких незналица, опет ми се пријатељи наљуте. Ништа нису научили деведесетих, па ни 5. октобра. Мисле да су, ето, ово прве спонтане демонстрације у Србији. Наручене су преко друштвених мрежа. Договорила се деца. Хајдучка крв, воли бунт и џумбус. Љуте ми се другови кад кажем да пет пара не дајем шта клинци мисле и да су јадна друштва у којима деца одлучују. Саветовао сам их да, кад су им деца тако паметна, дају тој деци породични буџет, нека уче родиеље како се газдује домаћинством. Не. Сви хоће да им деца уређују друштво, али да својим домаћинством газдују сами. Друштво је свачије, домаћинство је наше.
Када се цео овај циркус заврши или победом руље и довођењем неког новог ДОС-а на власт или, што је вероватније, гашењем протеста Вучићевом нагодбом са странцима, пријатељи ће још више захладнети према мени.
Одбијање да се виде чињенице, онакве какве јесу, хладне и неме, спречава српско друштво да напредује, јер стално понавља исте грешке. Робовање стреотипима фиксира поглед на свет и све у свету и доводи до тога да уверења, емоције и ставови буду господари разума. Одгајили смо априорни поглед на стварност, односно стварност мора или да се уклопи у наше жеље, или дођавола с њом. При том, просечан Србин није у стању да се одупре медијима ни колико дете, само је питање да ли ће га винкловати РТС и ПИНК, или патриотски портали на нету. Једног дана, ако буде памети, главна улица у престоници ће се звати „Улица жртава медијског терора“. Из дана у дан слушамо безброј пута поновљене фразе које не значе ништа: „Он“ ипак нешто ради, боље „Он“, него „жути“ или „Он“ је русофил и само чека прилику да то покаже, а са патриотске стране им се одбија: Деца су наше највеће богатство, зашто се не говори о Јасеновцу, докле ће многострадални срБски народ да трпи ове изроде…Све глупост до глупости, што и не чуди толико, колико чуди то што су понављачима фраза пуна срца док их изговарају, као да су управо открили тајну хијероглифа, а не баналне, сто пута прежвакане фразе.
Заговорник сам функционалистичког, односно натуралистичког погледа на политику и то највише због тога што сам приметио, чак и кроз своје покушаје и погрешке, да такав поглед пружа највише могућности да се проникне у будућност, што би требало да буде први циљ политичке анализе. Такав поглед подразумева потпуни, ако тако могу да кажем, излазак из себе, односно заборављање својих емоција, расположења и уверења, што је за огромну већину Срба немогућа мисија. Исто тако, идеологије и догма не играју никакву улогу у разматрању политике, јер се живот никад није прилагођавао догмама, него обрнуто. Живот, онакав какав јесте, а не какав треба да буде, предмет је политичке анализе. Политички хохштаплерај, то јест оно тако српско јајарење, које привидно анализира нешто, а испод привида гледа да нешто дограби, не рачунам у политичку анализу, овде говорим само о заблудама и немогућности да се изађе из себе.
Пример те врсте слепила је однос према омиљеном политичару, без обзира да ли је он партијски лидер, или лидер неке државе: да ли је нешто добро или лоше, успешно или неуспешне, не мери се према неком унапред одређеном критеријуму, већ према ономе што је „велики шеф“ рекао или урадио. Да је неко питао кремљофиле, пре америчког бомбардовања аеродрома у Сирији, шта Русија треба да уради у случају да Америка крене у директно малтретирање Асасових трупа, они би рекли да треба да одговори истом мером. Кад, међутим, Москва не уради ништа, онда то почиње да бива глорификовано као највећа државничка мудрост. Исти је случај и у домаћој политици: да је неко, пре две године, питао присталице Двери да ли су за то да се њихов лидер ослони на помоћ Чеде Јовановића, или Бориса Тадића, да би прешли цензус, већина би то одбила са индигнацијом. Пост фестум, кад се то већ деси, сви то тумаче мудрошћу. Људска је природа, дефинитивно, следбеничка и само мали број јединки, унутар врсте, има способност да размишља изван следбеничког менталитета.
Озбиљан човек мора, дакле, унапред да зна шта је исправно, а шта не, шта је добар обичај, шта није, а не да чека да му лидер то тумачи. Уколико се не ‘поштују чињенице, а следбеник и послушник не иду за њима, него за лидером, онда се формира врло чудан поглед на збивања, у коме се, Америка која се угурала на руске границе и бомбардује кога и како хоће, заправо повлачи, а Русија, која издаје саопшења тим поводом, заправо напредује. То што такво тумачење нема везе са реалношћу, правог следбеника никад није узнемирило. Он живи од вере и послушности, а не од чињеница.
Русија је процветала под санкцијама – општи је поклик сваког правог русомана, иако имају горко искуство са санкцијама и Србијом 90-тих. Знају како смо се добро проводили са платом од 5 марака. Један ми каже: захваљујући санкцијама, Русија сада производи пшенице више него што јој треба. Осим питања: зашто то није радила и пре санкција, мора се приметити да је пораст пољопривредне производње углавном знак да се нека земља деиндустријализује. Тона пшенице и тона аутомобила има различиту цену, али следбеник никад не размишља о томе.
Што је најинтересантније: већина оних који у Путину виде бога, па пију све његове приче, исте такве приче не пију кад их прича Александар Вучић, што значи да их, у првом случају руководи вера, а у другима чињенице.
Мени, и то да кажем, ничија вера не смета: свако може да ми пријави да верује у Путина, Русију, Вучића, Чеду Јовановића, или Зеку Надувенка и ја му ништа нећу замерити. Замерићу му само ако своју веру намеће као политичко мишљење, јер тиме малтретира друге као Јеховин сведок, који иде од врата до врата и наморава све друге да прихвате његову заблуду као истину. Заблуда се додатно повећава када се конкретан акт, примерице протеривање 35 руских дипломата из Вашингтона, или бомбардовање Американаца, изједначава са прилично млаким саопштењима Москве, па се онда у таквим саопштењима проналази велика мудрост, коју могу да пронађу само Срби и то баш они који се не разумеју у политику, али према њој имају вернички и следбенички однос.
Пошто је нама, Србима, све побркано, никако не разумемо да се на силу одговара силом, на саопштење саопштењем, а на принцип принципом, ми верујемо да силници овог света стрепе од конференција за медије противничке стране. Исто тако, још увек верујемо у спонтане демонстрације, фер изборе и у то да за стручњаке и поштене људе још има места у политици, односно да ће их олош пропустити у свој круг моћи.
Дакле, мање смо пострадали од других, колико од своје памети. Незналице, вернике у лидере и демократију, опсенаре и хохштаплере, као и руљу, треба држати далеко од одлучивања и учешћа у политици. Ако то не урадимо, ако сваки Србин може да се пита, онда нам је пропаст виђена. Тамо где будала и паметан размишљају и одлучују заједно, резултат није просек њихових знања и способности, већ је далеко ближи способностима и умећу будале.
Насловна – Рафаело Санти, „Атинска школа“
au….svaka cast.
Мени се чини да просјечан човјек треба да политику разумије, макар у најгрубљим цртама,да би могао да је „прати“ тј. да се у њој сналази, при чему не мора бити ни практични политичар (они тек не разумију, само воле лијепо да живе!) нити политиколог, баш као што би свако морао да нешто зна и очувању здравља и избјегавању болести иако није љекар.
Да би та знања стекао и примјењивао, човјек мора да задовољи неке услове.
Први би услов био да је одрастао, што подразумијева да живот посматра онаквим какав он јесте, а не какав би требало или ваљало да буде. У том смислу, одраслих људи међу нама нема много. Масовна инфантилизација, присутна у бар 3-4 генерације, онеспособила је већину Срба да се издигну изнад жеља и емоција и одузела им могућност да размишљају политички.
Други је услов да се човјек научи како да размишља политички, а то је нешто што је потребно урадити у процесу васпитања и образовања. У томе је улога политичких професионалаца незамјенљива. Зато и пажљиво пратим и подржавам рад Милана Миленковића. Алгоритам његовог начина размишљања је исправан, док су грешке и промашаји у његовој аналитици резултат погрешног „инпута“, најчешће усљед недостатка комплетних информација. На крају, гријеше и аналитичари најјачих обавјештајних агенција који имају много боље информацје на располагању него што их имамо ми, обични смртници.
Колико ми је познато, такав је начин размишљања о политици, о јасном разликовању критеријума политичког од критеријума естетског и критеријума етичког, демонстирао је покојни Драгош Калајић,с тим што ни он није успио да се ишчупа из типично интелектуалистичке идеологизованости.
Стога, заиста ми није јасан ментални склоп оних људи који Миленковића омрзну и према њему захладне због тога што им се НЕ ДОПАДА садржај његове анализе (или оних који би га ВОЉЕЛИ зато што им се поменуте анализе ДОПАДАЈУ), тим прије што је Милан Миленковић је понудио једини логичан критеријум којим се вреднује његова анализа, а то је: да ли је и колико погодио слијед догађаја. Ако добро погађа, значи да добро размишља и ту мени нема шта да се ДОПАДА или НЕ ДОПАДА, нити имам икакву потребу да знам какав је човјек Милан Миленковић и из каквих побуда чини то што чини.
Наш свакодневни живот је политика у којој се најчешће не водимо жељама, сновима и вјером већ чистом функционалношћу, критеријумом резулата, а не жеља или намјера. Ријетке су ситуације у којима се етички и естетки критеријум надгорњи политичком (тј.функционалном), нпр. ако вам неко ошамари родитеља, назове жену курвом или покуша да вам обљуби дијете, ви ћете га шчепати за гушу, макар вас послије тога лопатом скупљали са плочника или ћете можда куповати неукусан хљеб у даљој пекари у којој вас услужује локална Моника Белучи, а прескакати ближу у којој се пече врхунско тијесто, али га пред вас износи какав задригли бркајлија.
Уколико бисмо исти начин размишљања употребљавали у политици, ми бисмо већ понешто размјели и извјесно схватили колико не знамо па онда и сами престали да будемо дио руље која би да одлучује о нечему што не разумије.
Ne znam zbog čega tolike jadikovke i kuknjava. Stari filozofi su rekli da su nam prijatelji dragi, ali da nam je istina draža. Ko se bavi javnim intelektualnim poslom, prosvetiteljskim poslom, a to ste vi sebi odredili, mora da bude spreman na cenu gubitka prijatelja na redovnoj bazi. Uz to, od kako je sveta i veka, ko je govorio istinu, pio je otrove, bacan je u okove, spaljivan je na trgu, bio je optuživan za kvarenje mladeži itd. Dakle, što više vas mrze, to možda znači da ste sve bliži istini, a gubitak prijatelja je najmanje što može da vam se desi.
Međutim, vi ste meni potpuno nejasna ličnost, vidim neke velike protivrečnosti u vašem izlaganju, mada priznajem, pratim vas tek nekoliko meseci, ne znam, možda ste vi odavno odgovorili na moja pitanja. Naime, sa vama imam 2 problema:
– sa jedne strane govorite o tome kako analitičar mora da izbaci svoje vere i ubeđenja kada analizira svet. Zašto onda, malo, malo, pa ponovite vaše lično mišljenje da ste antikapitalista, šta bi Isus radio, itd. Šta je to koga briga šta vi lično mislite i kako to doprinosi vašoj političkoj analitici? Kada sam vas prvi put primetio i odlučio da vas pratim, veoma sam se prijatno iznenadio što ste jedan od retkih koji tako otvoreno kritikuje demokratiju, kler, rusofile, trampofile i to ne radi emotivno, već racionalno. Međutim, kad čujem vaše povremene izlive komunjarstva (po vašim ličnim rečima iz prethodnog teksta) potpuno se iznenadim i upitam se da li se i ovde radi o „muljarošu“, koji sa jedne strane priča da je hladan i racionalan i neideologizovan, a sa druge strane neprestano postavlja kukavičje jaje destruktivne ideologije u misli svoje publike. Možda grešim, ali pokušajte da pojasnite ili ponovite ako ste to uradili u prošlosti, a meni je promaklo.
– drugi problem sa vašim tezama koji mi stvara probleme logičke doslednosti je vaša vera u održivost, na duže staze, prosvećenog diktatora sa ili bez elite. Upravo vi koji ste školovani politikolog, koji poznajete istoriju, morate da znate da su sve civilizacije propale upravo zbog nerazumne vere u održivost takvog sistema i da su same urušile, a da su varvari trenutka samo razbijali ljušturu već mrtvog organizma unutra. A smrt je nastupila uvek zbog enormne arogancije vladara koji su mislili da mogu da budu bogovi, da mogu da vladaju tako kompleksnim mehanizmom koji se zove ljudsko društvo. Naravno da može neko na neko vreme, ali na kraju sve imperije su propale na sličan način. Zbog čega onda toliko insistiranje na negrađanskom vođi naroda koji uz elitu odlučuje o svemu? Zašto bi oni bili imuni na auto-korupciju koju svaka vlast izaziva kod svakog vladara? Samo zato što su negrađanski? Nije li to mitološko sagledavanje politike? Ne znam, možda ste vi toliko očajni zbog načina života Srba, pa nemate pretenzije da predložite neki stabilniji sistem, već, daj šta daš, za početak može i ovo pa ćemo videti. Samo, pazite se, vi ste u neku reku doktor, a kad doktor prepiše pogrešan recept, bolest krene u pravcu koji kasnije više ne može da se zaleči i pacijent umire. Ko vama garantuje da vaša elita neće raspojasano da gospodari kao Karađorđeve starešine nakon ustanka, koje je posle Miloš dovodio u red. To je toliko verovatno, skoro sigurno, jer vlast korumpria, a apsolutna vlast korumpira apsolutno. Možda je sve to povezano sa vašim ličnim verama, rekli ste da ste vernik, neki hibridno pagansko-pravoslavno-komunistički i možda vam to onemogućava da vidite gde bi vas odveli ti što žude za moći, ti koje tako često priželjkujete.
Okupacija stranaca jeste veliki problem, ali koja to nadljudska sila čini okupatora koji govori istim jezikom boljim od stranog? Ja sam u prethodnom komentaru ponudio anarhiju kao alternativu, koja za vas kao obrazovanog politikologa ne sme da znači haos i rasulo, već zamenu centralnog monopola sile nizom institucija koje imaju klijente, a ne sužnje kao svoje korisnike. Ako je vaš odgovor na ovu tezu prezriv podsmeh, jer je ljudska priroda takva da ne može ništa bez centralne vlasti, onda ste vi i religiozniji nego što priznajete, jer verujete da među nama ljudima mogu da postoje bogovi koji mogu da se bave beskonačno kompleksnim poslom uspešno i na duge staze. Jedino što mogu je da budu silni na neko vreme, ali ta sila je prvo na štetu sužanja, a onda na kraju i njih samih ili njihovih naslednika i svaka centralna vlast mora da vodi ka auto-destrukciji, kao što je uvek vodila, čak i kad nema spoljnjih neprijatelja.
Vaši komentari o Vučiću, Trampu, Putinu, deci bez pameti koja protestuje, izvrsni su, ali ne čini li vam se da je vaš predlog izlaska iz svega toga prilično neracionalan? Moje mišljenje, vi ste dobar analitičar, ali veoma loš sintetičar.
Mada, moram da priznam da ste me u par momenata prilično prijatno iznenadili kada ste rekli, šta bi to narod sprečilo da organizuje svoje zdravstvo, školstvo ili policju, da se sutra država povuče. Ili kada ste pomenuli da vam se sviđa ideja što Amerikanci biraju svoje sudije. Ne znam, to mi daje neku nadu da razmišljate i u drugim pravcima, a ne samo, o bezgrešnim vođama naroda.
marko,ja sam polupismen covek,ali milana odlicno razumem.ali tebe ne razumem.a takvih kao ti, je puna ova nasa napacena zemlja,da ne kazem kakvih….
Сад ће ови путиниоди и кремљофили да Вас оптуже за русофобију. Дирнули сте им у божанство.
Као што верници имају симбол вере, тако путиниоиди имају нешто што се зове Лукави план Путина. Шта год Путин да уради, колико год да скине гаће и понизи Русију, они ће наћи неко објашњење и рећи како је то део лукавог плана који ми, обични смртници, не разумемо.
Velika i žalosna istina, kod nas caruju neodgovornost, nepoštenje, nemoral, nepravda, neznanje,… što se „kompenzuje“ narcisoidnošću, sujetom, alavošću, servilnošću, snalažljivošću i odanošću partijskim interesima i njihovim vođama. Piramida vrednosti je u blatu i još okrenuta naglavačke. Koliki amaterizam i neznanje vladaju je dovoljna činjenica da neki slave svoju kreativnost i sposobnost time što na vešt način eskiviraju utajivače poreza, akciza, carina, koji sprovode sivu ekonomiju, rad na crno i agresivno pljačkaju „plen“/državu, posebno preko JP. Nema potrebe za daljom operacionalizacijom ove tvrdnje pored činjenice da nam pojedine državne resore vode najobičnije neznalice, nekompetentni i lica koja nisu ni znala o čemu se radi kada su zasedala u ministarske fotelje, što je jednako tome da nam transplantacije organa rade automehaničari koji su mnogo više transplantacija motora, menjač i drugih „organa“ raznih vozila uradili, pa ovomilenijumski „eksperti“ očekuju da mogu i operacije na ljudima da rade, ili da je dovoljno da su prošli pored nekog fakulteta, a ako su imali sreće pa pored više, kako bi mogli da vode razne resore i sele se iz fotelje u fotelju sa boljim pogledom na raju. Peti oktobar neki slave kao vrhunsko „demokratsko“ postignuće, a to je najobičnija plaćena kontrarevolucija i uvođenje države u ralje organizovane mafije na međudržavnom i državnom nivou uz legalizaciju svega dubokim ukorenjivanjem svekolikog organizovanog kriminala u pravosuđe. Na svetskoj političkoj sceni vladaju mega korporacije gde su na ćelu kolone vojnoindustrijskofinansijske i farmakološke, te je i uloga predsednika država domaćina istih limitirana opštim strateškim ciljevima dugoročno opredeljenim, pa je i Trampova „sloboda“ jednaka onoj kod male dece u dubku i „baštici“. Činjenica je da su agresivni krugovi, spremni za zaoštravanje odnosa sa Rusijom, ostaci Obamine i zaljubljenici Hilarine liderske pozicije, pokušali na samom početku da miniraju Trampa i usmere ga na ratnohuškačke i osvajačke vode, te su proterane ruske diplomate. Očekivao se recipročan odgovor Putina, ali, njegova reakcija je bila velemajstorska uz gutanje krupne knedle, što je dodatno frustriralo ratne jastrebove i nateralo ih da smišljaju nove podvale, posebno u Siriji koja što se Rusije tiče nesme pasti.
Duboke misli u plitkoj i mutnoj kolektivnoj svesti koja nas uvlači u kolaps.
Misli su duboke, ali podaci su malo plitki. Iako sam imam sklonost ka Rusiji mislim da su dosta gresili i da grese, ali sa druge strane njihovo imperijalno sozercanje koliko god autor to poricao je neosporno. Od 15-ak rusko – turskih sukoba, gotovo svi su okoncani u korist Rusije. Takodje, prvi put kada je pruska vojska porazena bilo je od strane Suvorova u Sedmogodisnjem ratu kada je umarsirao u Berlin i to sam, bez icije pomoci. Isti Suvorov koji je iz Rusije stigao do Alpa i pobedio francusku vojsku.. Ja verujem da autor ove podatke zna, ali da je u opsirnom tekstu samo povrsinski pomenuo neke stvari, sto mislim da nije dobro. Svaka analiza zahteva stogo poznavanje cinjenica i podataka. Rusija je kroz istoriju pokazala da ne zna dobro da vodi diplomatiju, ali da ratuje i spijunira itekako dobro zna. Svidjalo se to nekome ili ne, imeperije se stvaraju kroz pobede, ne kroz poraze (kao sto je ovde naznaceno). Ali u nacelu ideja teksta mi se svidja i u velikoj meri smatram da je autor u pravu barem sto se tice onog dela da svemu treba pristupati racionalno i sa kritickim umom.
Vaš citat – Rusija je kroz istoriju pokazala da ne zna dobro da vodi diplomatiju, ali da ratuje i spijunira itekako dobro zna.
Koliko dobro zna da ratije vodi se, kao i mi.
Mesto da nas ima ko engleza a njih ko kineza ono obratno.
Skupo plaćene zablude mitomanije.
Brutalno tacno, kremljofilija je bolest.
…pominje se naśa neodgovornost, čekanje da nam neko drugi odradi posao, slepo se divimo prema velikom gazdi, bilo da je on Putin, Tramp, Vučić ili poslodavac, verovatno iz razloga što verujemo da ćemo i mi jednoga dana biti u ulozi nekog gazde, bar na nivou portira, ako se već u sopstvenoj kući ništa ne pitamo…
Te osobine ukazuju da smo upali u čifčijski društveni odnos…čifčija je zavisni seljak-kmet u Srbiji 19.veka koji živi i radi na aginoj zemlji, od koga očekuje zaštitu i za to mu plaća trećinu…
Zašto bi neko i onda, a i danas bio čifčija?
Zato što je neuporedivo lakše živeti u prigradskim naseljima, svoje proizvode (preko age) prodavati dubrovačkim trgivcima, lepo se oblačiti, jednom rečju – biti gradjanin imperije,a neki od njih ako se poturče mogu i karijeru da izgrade…
Za razliku od njih, nečiji su preci živeli po nepristupačnim brdima, čukama i planinama, imali svoje parče zemlje i nešto stoke, bili vlasnici svoje sudbine, a jedva da su plaćali nešto poreza (dukat gidišnje-neuporedivo manje od čifčija).
Vremenom (a toga smo svesni i danas) osim aga i begova, natovare se na grbaču čifčija i čitluk sahibije, a na kraju i rasformirani janičari…
Nameta i globe sve više i više, a mogućnost napredovanja ispari kao magla…
Sve što čifčiji ostaje je ili da promeni gazdu (što danas pokušavamo selidbom u Beograd ili inostranstvo) ili da se preselimo u slobodnu planinsku Srbiju gde dobiješ zemlju dzabe i postaneš sam svoj aga (sa obavezom da taj agaluk braniš puškom)…kaže Miloš Veliki: „ako Turci hoće žita, nek uprte motiku na ledja, pa nek sami oru, od danas više nema čifčijskih odnosa“!
Blago sandžačkim Srbima iz 19.veka, oni su dobijali zemlju u Srbiji samo zati što su Srbi….
Eee, kamo sreće nama danas da imamo gde pobeći u Slobodu, sa nemanja na imanje…
Tu slobodu nam neće doneti ni Putin ni Tramp ni Merkel ni Erdogan, a ni Vucic ni Jankovic, kao ni onda sto nisu Car Alexandar, ni Jozef, ni sultan, ni nahijski oborknezovi…
Tek kad sami iz nemanja predjemo na imanje, tada će utihnutii robovska i čifčijska raspoloženja, tada će se druga pesma pevati…
Vaskrsenja ne biva bez smrti, dabogda umro čifčija u nama, da bi se rodio pravi Srbin kakvi su bili naši dedovi… Hristos Vaskrse! Pozdrav svima
…pominje se naśa neodgovornost, čekanje da nam neko drugi odradi posao, slepo se divimo prema velikom gazdi, bilo da je on Putin, Tramp, Vučić ili poslodavac, verovatno iz razloga što verujemo da ćemo i mi jednoga dana biti u ulozi nekog gazde, bar na nivou portira, ako se već u sopstvenoj kući ništa ne pitamo…
Te osobine ukazuju da smo upali u čifčijski društveni odnos…čifčija je zavisni seljak-kmet u Srbiji 19.veka koji živi i radi na aginoj zemlji, od koga očekuje zaštitu i za to mu plaća trećinu…
Zašto bi neko i onda, a i danas bio čifčija?
Zato što je neuporedivo lakše živeti u prigradskim naseljima, svoje proizvode (preko age) prodavati dubrovačkim trgivcima, lepo se oblačiti, jednom rečju – biti gradjanin imperije,a neki od njih ako se poturče mogu i karijeru da izgrade…
Za razliku od njih, nečiji su preci živeli po nepristupačnim brdima, čukama i planinama, imali svoje parče zemlje i nešto stoke, bili vlasnici svoje sudbine, a jedva da su plaćali nešto poreza (dukat gidišnje-neuporedivo manje od čifčija).
Vremenom (a toga smo svesni i danas) osim aga i begova, natovare se na grbaču čifčija i čitluk sahibije, a na kraju i rasformirani janičari…
Nameta i globe sve više i više, a mogućnost napredovanja ispari kao magla…
Sve što čifčiji ostaje je ili da promeni gazdu (što danas pokušavamo selidbom u Beograd ili inostranstvo) ili da se preselimo u slobodnu planinsku Srbiju gde dobiješ zemlju dzabe i postaneš sam svoj aga (sa obavezom da taj agaluk braniš puškom)…kaže Miloš Veliki: „ako Turci hoće žita, nek uprte motiku na ledja, pa nek sami oru, od danas više nema čifčijskih odnosa“!
Blago sandžačkim Srbima iz 19.veka, oni su dobijali zemlju u Srbiji samo zato što su Srbi….
Eee, kamo sreće nama danas da imamo gde pobeći u Slobodu, sa nemanja na imanje…
Tu slobodu nam neće doneti ni Putin ni Tramp ni Merkel ni Erdogan, a ni Vucic ni Jankovic, kao ni onda sto nisu Car Alexandar, ni Jozef, ni sultan, ni nahijski oborknezovi…
Tek kad sami iz nemanja predjemo na imanje, tada će utihnutii robovska i čifčijska raspoloženja, tada će se druga pesma pevati…
Vaskrsenja ne biva bez smrti, dabogda umro čifčija u nama, da bi se rodio pravi Srbin kakvi su bili naši dedovi… Hristos Vaskrse! Pozdrav svima
Закључак чланка:
Незналице, вернике у лидере и демократију, опсенаре и хохштаплере, као и руљу, треба држати далеко од одлучивања и учешћа у политици. Ако то не урадимо, ако сваки Србин може да се пита, онда нам је пропаст виђена. Тамо где будала и паметан размишљају и одлучују заједно…….“
Видим низ проблема с тим односом:
* С обзиром да све незналице и руља верују да припадају паметнима, како да паметнији себе одреде и међусобно се препознају? Дипломама? Уличним триковима? Или кружном логиком: „паметни смо јер смо паметни, и тачка!“, што би било самопоражавајуће.
* У тексту „Како сам постао циник“ ти си, Милане, указао како си неке од највећих лекција о политици стекао не од књига и на факултету већ од ситних криминалаца, порочних људи на улицама и по кафанама.
* Памет и морал / етика нису пропорционални распоређени. Владавина паметних не мора бити и владавина поштених људи који пазе на интересе својег народа.
* Паметна особа у једној групи ситуација може бити глупа у другим, чак и у сопственој струци.
* Када би руљу и незналице држали подаље од политике док њоме владају паметни, ови први би били охрабрени да владаоце још више обожавају као богове. Створила би се једна лоша динамика.
* Пратим литературу у природним наукама. Не прође ни пар недеља а да не се не открије да је нешто што сам учио у школи било погрешно: открије се нови изузетак од закона, правила и класификација који су били сматрани темељним.
Све се то објављује јавно, систематски, без страсти и много трвења. Понекад откриће старе основне погрешке доводи до сарадње међу неистомишљеницима да би се новим истраживањем утврдила права истина.
Где тога има у политичкој науци?
Добија се утисак да је полиикологија надри-наука.
* У прилог тој тези су и неке од опаски у чланку о савременом свету и историји које говоре о једном … офрље односу према истини.
„Руси били два века под Златном хордом“:
Руси су у то време имали своје вазалне државе које су Златној хорди само плаћале таксе.
„Не разумемо да се на силу одговара силом“
Учитељи џијуџицуа, џудоа и аикида говоре другачије. Зар знање тих паметних људи одбити?
„Русија није тако велика и моћна колико изгледа.“
Бизмарк је говорио супротно. То је било давно, додуше.
Позивам читаоце да потраже данашњи чланак Андреја Мартионова на унз.ком о правој руској снази.
На крају, мислим да је посао паметних да делују, говоре и мисле паметно_тачка_
Бити стоик. Приличи времену.
Komentarisanje i pisanje bitno za definisanje svog životnog stava i pomaganje drugima da ga definišu. Pokušavam biti stiok i pisati stoički na http://www.stoik.rs . Na malo stvari se može uticati ( na vlast slabo) pa se na njih treba koncentrisati. Stoička škola je razvijala, gajila prvenstveno vrline( prepoznajući i potiskujući poroke). Zato mislim da je biti stoik imperativ opstanka. A na vlast je gledala kao nešto što kvari ljudskost u čovjeku, zato je treba izbjegavati. Procjenjujući koliko je ko velik i jak ( RF,SAD,EU…) zaboravljamo da smo svi ( mi ljudi) jednaki ( i vrlo sličnih stavova). Treba naći zajednički cilj, do kojeg će svako doći svojim putem. Milanov tekst je dragocjen putokaz.
„Manje smo postradali od drugih…“ je kamen temeljac vlastitog preobražaja. Ključ opstanka je u sposobnosti mjenjanja prvo sebe pa zatim i onog oko nas.
Muka je sa ovakvim narodom velika kao sa decom koja još nisu razumski sazrela. Biću surovo jasan: rusi su nesposobni i sa njima nešto nije uredu jednako kao i sa srbima. Suviše iracionalnog. Osim toga, baš ih briga za nas, jer koliko vidim nije ih mnogo briga i za njih. To što bi mi voleli da je drugačije ima koren u zaludnom pravoslavlju. I njih i nas je to upropastilo. Ljuubav prema verskoj ideologiji vodi u slepilo za stvarnost. Vera nema nikakve veze sa istinom, ali je to nemoguće objasniti narodu čiji ptrijarh neprekidno tera svoj narod da veruje, veruje, veruje. Da luduje, luduje, luduje.
Poruka je: idite kroz maglu što više, budite iracionalni što više, i trpite nas na svojoj grbači što duže. Ginite i stradajte braneći verku ideologiju koja je tvorevina uma, koja je perpetum mobilna saborna paranoja.
Milane Legendo,
ja sada momentalno sedim i razmisljam, mada uglavnom samo sedim…
slusam tvoje emisije i nema potrebe da razmisljam
jer ti to cinis za sve nas…
Mi matori smo beznadezni slucajevi, jer nama je Tito jos u glavi, a ove mlade i nadobudne ne mozemo sve ni popamtiti,
a gvozdenom metlom bi se trebalo mnogo toga pocistiti najpre u svom sopstvenom dvoristu pa onda ici dalje …
Gledam Ivana Pernara, Zivi Zid, i vidim da ima neovisnih mladih ljudi koji govore ono sto im je na srcu… a takvih jos nisam pronasao u Beogradu…
Ako ti znas nekoga javi mi da i ja slusam sta mladi ljudi misle,,,
thank you