Милан Миленковић: Утицај забране абортуса у САД на емотивни живот либераша у Србији

Ових дана, иако Србија не потпада под америчке законе, развила се жива дебата око тога да ли абортус спада у основна људска и женска права, при чему су људскоправаши напросто повантрзали. Као и увек – без потребе, јер код нас је абортус још увек легалан и уопште ми није јасно зашто се српски либераши боре за право слободног абортуса у Сједињеним државама? Претпостављам да је, као и увек, у питању вишак активизма, а мањак мозга.

Хајде овако: да би се абортус легализовао, као код нас, мора се заобићи квалификација убиства, које закон брани. Више некажњено, због нарастујућих права животиња, ни кера не можете, а убијете некажњено, али дете, ето, смете. Читава даља аргуменатација се своди на објашњење да се, у ствари, не убија дете, него заметак, фетус, а не човек, или његово младунче. Фетус је, кажу либераши, само скуп ћелија које се деле и немају ни свест, ни личност те, дакле, нису људи. Са том аргументацијом бисте могли некажњено, онако, еугенички, да убијете свакога ко има IQ испод 30, ма колико година имао, јер ни он нема свест, нити личност.

Поред тога, можда неке ћелије које се деле немају свест, нити личност, али оне имају потенцијал за свест и личност. Човек читавог живота мења и личност, и свест: најпре их развија, па их онда, у старости, деструира. Како ћемо измерити количину свести и личности која је поребна да би неко живео, а неко умро? Оне прве две ћелије, које се спајају приликом зачећа, у себи носе све оне особине које ће човек имати док је жив

Дакле, граница се поставља путем закона, а биолошки аргументи служе само као танко оправдање, чија тачност није ни важна, колико тек да га има, да се прикрију либерашка расположења и да им се да научни и биолошки привид. Из небића не може да настане биће и мислим да је то сваком чобанину јасно, а либерашу ни једном. Пошто се прича креће у равни закона, о којима одлучују неке коњине, које немају никаквог појма о меритуму, о бити неког закона, већ само дижу руке како партија нареди, ви бисте, без много муке, ако се то испостави као друштвено прихватљива ствар, као у Немачкој уочи II светског рата, могли законски да ликвидирате све који не поседују ниво свести који закон прописује да бисте били сматрани човеком. Тај ниво свести је веома варијабилан и не зависи ни од чега, него од политичке воље, која није најбољи судија у питањима биологије. Колико је законодавац заправво незаинтресован за меритум, колико аљкао ради то што ради, говори и то што дете у утроби мајке можете убити легално, а за убиство кера вам следи две године затвора, иако је прилично јасно да кер неће развити нити људску свест, нити личност.

Чак и када би све либерашке претпоставке о томе кад заметак постаје дете, кад човек, кад личност – укључујући и ону идиотску о томе да он тек чином рођења постаје човек, а дотле га је слободно убити – ни једна биолошка претпоставка не држи воду, јер – понављам – из небића не може да постане биће. Избор је – како год га вртели – увек исти: или убиство, или живот. Либераш непогрешиво стаје на страну смрти, односно убиства, јер деструктивност коју носи у себи, хоће да види и око себе.

У групу разлога за прекид трудноће спадају и разне болести мајке, или плода, па чак и силовање. То су, међутим, изузеци, на којима не може да се гради правило. О томе су, у СФРЈ, одлучивале комисије и то веома рестриктивно.

Етички проблем са абортусом је веома сложен, али може да се упрости, да се сведе на следеће: ако мајка олако пристаје да ликвидира своје дете, само зато што га закон третира као небиће, односно фетус, онда је потребно редефинисање појма мајке и мајчинства.

У неким традиционалним временима, кад су либераши добијали двај’еспет по дупету за своја трабуњања, жене су абортирале, код разних баба, које су се извештиле за то, али не прво, него седмо, осмо или девето дете. Оправдање је и ту мршаво, али данас жене абортирају прво, друго и треће дете, јер је сексуална револуција довела дотле да је удаја „на стомак“ постала готово једини начин да се дође до брака. Ако успе – брак, а ако не успе – абортус. Прича о случајним, пролазним партнерима, са којима се изводи хенки-пенки, а не води се рачуна о контрацепцији, су приче за малу децу. Баш се са случајним партнерима пази. Те приче: Ето, закачило ми се у случајном сусрету са мушкарцем који ми ништа није значио – то су приче за оног последњег у низу, за мужа. Од његове оштроумности и животног искуства зависи да ли ће у то поверовати, или не. Тај са којим се „закачило“ је значио, али се измигољио, па је тако постао безначајан и неважан. Да је хтео да се жени, његова сестра би постала поносна тетка једне дивне бебе и он би био драги и вољени муж.

Сексуална револуција, сељачка интерпретација америчке и западноевропске сексуалне револуције, довела је до веселог и неспутаног тандарења по хаусторима и по задњим седиштима аутомобила али, кад су почели да расту стомаци, ситуација се уозбиљавала: родитељи сексуалне револуционарке су звали револуционара, који им је оплодио чедо, и питали га какве су му намере? Ту су многи постали контрареволуционари, односно дигли су руке од револуције и оженили се и удали, а оне револуционарке, које нису успевале да искораче у контрареволуцију, ишле су из абортуса у абортус. Лично познајем једну која је имала преко 20 абортуса и, да се за сексуалне револуционарке рачунају неке заслуге, она би добила споменицу.

Абортус је вечан; било га је и биће га, јер је потреба жене да трудноћом контролише везу и мушкарца биолошка задатост. Мушкарци, посебно синови наших брда и долова, који се у жене разумеју као и у поправке аутомобила који им стално цркавају, заиста гутају оне приче о планирању породице, праву жене на то да одлучује о свом телу, заиста верују у то да контрацепција ради у око 50% случајева, да су трудноће сасвим случајне, последица страсти такорећи. Ако је неко мамлаз, то је мушкарац који познаје једну жену, пре које је имао пар стрнџања у неком стогу сена. Жена, наиме, не тражи српског мачо мена, него оца за своју децу. Својим женама можемо да будемо и лепи, и паметни, и снажни, али им то није прво; прво је да ли смо биолошки прихватљиви као очеви за њихову децу. Какви год да смо, од својих жена ћемо чути да смо најлепши, најпаметнији, да смо змајевоти у сексу, да нам је она ствар ко у бика, да је само нас чекала цела века, али све то није важно, важно је само како смо биолошки прочитани.

То не значи да и жене не греше, односно да од разних отпадака људских не праве очеве своје деце. Биологија би налагала да само алфа примерци иду у приплод, али људско друштво је тако саздано да нека мора да се задовољи и бета и гама примерцима. Истина је и да многи очеви, бета и гама квалитета, гаје децу неких алфи, мислећи да су њихова. Жене добро знају да деца не добијају наследне особине Мерцедеса и пентхауса, него оца, па се удају за власнике добара, а децу им праве они са биолошким предностима. Ако се може веровати истраживањима, у Србији то иде до трећину све деце.

Дешава се и да жена дочека позне године, да мало поседи, што се каже, накрца тридесетак година, избори се сузе и сад се већ удаје за оно што у двадесетој ни погледала не би. Већ је неуспешно пробала да закачи неколицину грађана, неке и трудноћом и, кад није успела, онда скок погледом на бета и гама примерке, који умеју да буду бољи одгајивачи деце од алфа примерака, јер су кротки, послушни жени, захвални на вагини која им се даје суботом, вредни, радни, док алфа стално њушка где је нова женка и ветропираст је и несталан по природи својој. Добар за прављење, лош за одгајање деце.

Опет, бета и гама су редовно либераши и заточници једнакости. То је и нормално, јер једнакост и жели само онај ко је ниже на лествици. И једнакост по приходима би желела само сиротиња. Зла коб нижих примерака јесте у томе што друштво вуку у осредњост и вештачки егалитаризам, јер се у тој жабокречини боље осећају. Они одбијају да је неједнакост биолошка категорија и баш зато немилице силују биологију утварним људскоправашким концептима. Биологија им узвраћа уништавањем друштва, које не може да опстане на либерашким концептима и распада се. У царству људских права, деца нам већ мумлају, не знају ни да говоре, а ускоро ће и лајати, ако се не пробудимо из либерашких мокрих снова.

Дакле, жене знају, па им нема потребе ни објашњавати, али за бета мушкарце је добро рећи: абортус није толико право жене, колико планско одбијање да се користе контрацептивна средства, којих има изобилно и сасвим су доступна. Зашто жене не користе контрацпетивна средства? Лакше им је да абортирају? Како да не. Једва чекају. Трудноћа је средство, а не само стање, то је оно што либерашки мушкарци у црном не разумеју.

Абортус је неизоставно атак на живот, а тек после тога можемо да се цењкамо шта је живот уопште, кад настаје, да ли је фетус дете, да ли је дете личност, да ли се има или нема право да се убије итд. Шта год да убијате, убијате нешто живо, а то дефинитивно није ротквица, или зелена салата. Пошто закон, какав год режим на власти био, не може да легализује убиство, он изналази бургије, по којима, ето, фетус није човек, па га је дозвољено ликвидирати. По томе што различити правни системи и различити лекари, а о слободним мислиоцима сељачке провенијенције да не говорим, у различитом тренутку препознају прелазак фетуса међу људе, показује да је у питању обично људскоправашко цењкање и да не постоји природна, него само договорена граница на којој вас правни систем препознаје као персону. Лекари као лекари – убили би вас и у тридесетој години живота, само ако им закон то дозвољава. Њихова савест је одређена процедуром и протоколима, а личну само ретки међу њима поседују.

У основи, кад се прича очисти од либерашке (моје тело – моја ствар) аргументације, ствари и нису компликоване: абортус јесте убиство, а то шта се убија је само питање правне природе, никако биолошке. То да фетус није развијен па, према томе, није човек нема никакву озбиљну доказну снагу, јер по тој логици можете да убијате и децу од 12 година, јер се још нису развила у комплетне, одрасле јединке. То је ствар договора, а не биологије. Има чак сељачких стрнџова који мисле да се дете постаје чином рођења, а живот добија легитимитет тек кад прође кроз вагинални канал. Постанак живота и правно постојање може да побрка само будала, или крти либераш.

Приметили сте да нисам користио теолошке аргументе против абортуса, јер они не користе аргументе, него само мантрају да је живот божји дар и да нико нема права да узме оно што Бог да. Такав ниво аргументације је бесмислен и попови треба да се држе далеко од одлучивања о ма чему у друштву. Но, проблем абортуса је у томе што су се дефиниције и права на њега дочепале жентураче које ни до секса не могу да догурају, зато што су габори неопевани, па своју мржњу на привлачне жене, које лако долазе до секса, изливају и на тај начин што им желе вечну неплодност. За абортус оптирају и мушкарци који то нису, бар не изразито, и који нису баш неки нарочити опрашивачи. Мушкарци, који нису вагиномученици, углавном ће бити против абортуса, док ће жене, мислим на оне које су здраве и праве, пожељне за мушкарце, углавном лобовати етичка и правна питања и обратити пажњу на она функционална: може ли се из секса, или трудноће, да се уђе у неку везу или брак. То што жене често и радо расправљају о моралу, не треба да завара никог: оне расправљају увек о туђем моралу, никад о свом.

Иако имам чак двојицу пријатеља гинеколога који одбијају да раде прекиде трудноће, јер се то коси са њиховим моралним начелима, савршено сам свестан да су они изузетак и да је Хипократова заклетва спрдња, коју нико никад није мислио да поштује.

На крају: право на абортус није достигнуто људско право, које је настало са демократијом и еманципацијом жена – то мисле само рурални филосоофи и полуинтелектуалци – право на абортус постоји од Сумера, можда и пре њих, само је питање када је и колико пута кроз историју кодификовано. Ништа ви, људскоправаши, нисте смислили, нити достигли, само сте галамили и гњавили људе око себе. Слободан абортус није тековина неке културе, напретка или модерности, него је укидање легалног абортуса тековина, о чему нас учи одлука Врховног суда САД, „мајке свих људских права и тврђаве демократије“. Узбуна у Сорабији је и настала зато што је ова одлука разоткрила да је абортус, пре и изнад свега, законско питање, а не нешто што припада жени на основу пола, или пуког постојања; нелегалност абортуса, макар као могућност, открило је да он може да буде и убиство, ако тако одлучи суд, или законодавац. Сада легалитет отпада као аргумент, јер чим нешто може и не мора бити легално, то престаје да буде апсолут, мора се тражити ванправни аргумент, а збиља га није лако наћи.

Насловна – Франциско Гоја, „Сатурн једе своју децу“, 1819–1823