Гледам данас у „Српском телеграфу“, новини која изгледа као да је заједничко издање болнице Лаза Лазеревић и психијатријске установе у Ковину, како се – овде цитирам – „у Америци отимају за храну, а код нас нема чега нема“!
Осим што нема везе са истином, занимљиво је колико се наративи омраженог и за све окривљеног комунизма и данас провлаче кроз медије и јавно мњење. Америка, од кад ја знам за себе, а памтим више од пола века, константно пропада и гладује, Русија је мајчица, има најбоље оружје на свету, ми смо несврстани и неутрални, а председник са Дедиња води суверену и независну политику. Руља, коју од милоште зовемо архаичним именом „народ“, слепо верује у наративе који јој сервирају таблоиди и медији уопште. Кажу да у популацији постоји око пет посто тежих душевних болесника, које збрињавају Јутјуб канали, на којима врца од патриотизма, равноземљаша, ждерача сунчевих зрака, масона, рептила, и тако даље…
Већ и врло површно размишљање би одвело до простог питања: зашто се сваког, а и овог дана, хиљаде људи из целог света бори да добије усељеничку визу за Сједињене државе? Ваљда да би осетили чари глади, уместо да се населе у Вучићеву Србију и, док Амери чепркају по контејнерима, овде златним виљушкама боц-боц прасетину и рујно пиво из кристалних, дијамантима опточених пехара? Шта је то у нашој ситости и преливању силоса што одбија слободне народе света да овде потраже срећу са 500 јура плате, уместо да се злопате са 3000 долара? Таква мисао, ваљда због своје сложености, до наших квантних мозгова не допире.
Нама је, као небеском народу, довољна једна паштета на четврт леба дневно, само ако знамо да Амер има пола паштете. Наша прекоплотарска, на брзину одсељачена, па још брже грађанизована душа не живи од онога што има, него од онога што други нема. Доста нам је да други гладује, да ми будемо сити.
Но, иако нема чега немамо, ми се, да бисмо задовољили своје надасве православно и метафизичко биће, препоручујемо за руску губернију и радо прасеЋину мењамо за чорбу од купуса и репе. Важно нам је да Америка гладује, али још важније да Русија добија, но – не од глагола „добити“, него од глагола „добијати“, који означава ничим омеђени временски оквир, у коме силе добра имају победити силе зла, оличене у нацистичком режиму Зеленског. Пошто је Зеленски недоступан за кажњавање, уживаћемо у патњама украјинске деце, која су доступна за руско иживљавање у име правде и слободе. Као што нас засићује туђа глад, тако нас развесељава туђа патња. Нека патимо и ми, али нека неко пати више.
Амери се отимају за хлеб, Немци изгибоше за зејтин, Енглези дупе дају за паштету, али….у нашим сновима. У стварности, ми смо ти који се, као звери, отимамо за хлеб који се дели бесплатно, за пиле из Лидла, па чак и за непотребне саднице јапанске трешње. Небески народ напада све што је бесплатно или јевтино. Ваља угодити духовности, али ни буљу не треба заборавити.
Да смо људи, па да помогнемо Америци, да не гладује, да одломимо од свог изобиља, па да дотуримо дебелом Амеру. Да помогнемо брата Руса, да се пријавимо у добровољце, уместо што само навијамо и добијамо ерекцију на спаљене градове и села.
П.С. Ово на слици нису Амери који се отимају за храну, него небески Сораби. Тужни смо и комични у својим самообманама.
Насловна фотографија – Хијеронимус Бош – „Алегорија Прождрљивости и Пожуде“ (детаљ)
