Милан Миленковић: Актер и карактер

Како изборна кампања улази у завршницу, тако се, на друштвеним мрежама и на медијима уопште, заоштрава борба између страначких активиста и симпатизера различитих странака. Колико разумем оне активисте који имају вајду од страначког ангажмана, толико не успевам да схватим празноглаве симпатизере, веома сличне оном певцу који је мислио да сунце излази зато што он кукуриче. Фонд глупости, дефинитивно, спада у обновљиве изворе енергије и уопште се не секирам да ће бити потрошен кад нафте нестане.

Манихејска, црно-бела слика света, достиже свој крешчендо: ми смо добри – ви сте лоши; ми смо поштени – ви сте лопови; ми смо патриоти – ви сте издајници. Много би ближе истини било када би се рекло: ви сте дали дупе више-ми мање; ви сте издајници – ми ћемо то тек бити; ви сте лоши момци – ми вам завидимо. Но, за разлику од стомака, глава не крчи кад је празна.

Очигледно је следеће: онај ко дела, није савестан; савестан је онај што гледа са стране. Чак и када се поштен човек да увући у политику, онај, дакле, који је до јуче био савестан, сама природа партијског деловања почиње да нагриза његово поштење. Црно-бела слика се претвара у сто нијанси сиве и актер почиње да схвата да се ради само о степену мурдарлука, а никако о борби између царства светла и царства таме. Има два избора: да изађе одмах и да се више никад не окрене, или да остане и да свој растанак са савешћу и поштењем почне да рационализује: јесмо и ми правили грешке, али смо бољи од њих; па шта ако је мој лидер диктатор, и други су; нису ни сви код нас сјајни, али код оних су сви лопови. На концу, актер ни не примети кад је постао исти као они против којих се бори. Субјективно, он и даље верује да је морална громада у односу на политичке противнике али, авај!, сад неко други стоји са стране, гледа и приговара. Актер нема избора, него да посматрачу постави ноторно српско питање: ко те плаћа да нас блатиш, колико си добио, за кога радиш? Јер, онај ко је дао дупе, више не може да појми да има оних који дупе не дају.

Касније, кад наш актер извиси у унутарпартијској подели карата, кад не добије што је мислио да му припада, дистанцира се од партије, закука да је он одмах видео да ту нису чиста посла и сели се у посматраче. Поново постаје савестан. Колико је некад бранио своју партију, толико је сада напада. Правдао је крупна срања, док му се сада од сваке жуте флекице привиђа гованце. Прави се невешт: у заједничким, партијским крађама, преварама и муљањима, он није учествовао. Ништа га нису питали, необавештен је као Коштуница.

Актер постаје рањив; ем је извисио за плен, ем му је сујета повређена. Израдше га лопови, све бивша браћа и пријатељи, јатаци, све до крчмарице младе. Одједном, таман кад је опет постао савестан и моралан, појави се лице са непристојном понудом: за нешто пара, даће му се прилика да јавно, не само у кафани, већ на медијима, блати дојучерашње компањоне. Савест опет прхне као химен на матурској вечери и бивши актер постаје будући актер. Наравно, не ради он то због пара -далеко било- а и нису неке паре, поштено говорећи, него брани истину и правду. Дужан је да народу открије истину о неваљалцима са којима је зимовао, зимовао, благо остављао. Слатка је освета, а ако има и нешто пара, још је слађа.

Наравно, кад олуја прође ( у српском случају – избори), актер више није потребан ономе ко га је ангажовао за напад на дојучерашње пријaтеље. Новац се потроши (а и није био неки новац), актер поново испада из игре и постаје поново савестан. Сад уједа не само јатаке и крчмарице младе, већ и онога ко му је дао лову, јер је очекивао да ангажман није једнократан. Лако је поштеног човека израдити – вајка се по кафанама и пред родбином.

Актер, мало по мало, запада у душевну кризу. Могао би нешто и да ради, да се негде запосли, ама неће му се да се, пред крај радног века, запошљава као приправник у некој фирми. Живот је потрошио у борби за Србију, за „нашу“ ствар, није стигао да ради и да пуни радну књижицу, а за патриотизам – што је небеска неправда – пензије нема. Већ је изгубио сваку наду да ће му Путин дати пензију што га је хвалио по скуповима и митинзима. Схвата да од оне политике, о којој је маштао, нема ништа и почиње да се изнајмљује на дан и на комад. Успоставља тарифу: хваљење властодршца – 500 евра; напад на бившу браћу – 100 евра на сат; промоција патриотске литературе – 100 евра плус вечера, плус остатак од вечере у салвету, за мачке.

Тако се, у Србији, гомила фонд „бивших“ људи, који веома наликују спортистима који играју сваке сезоне за други клуб и које други спортиси зову „легионарима“. Потреба да се остане у политици и да се живи од ње, довела је до једне врсте душевне хиенопластике, односно способности да се, после сваког политичког секса, објави нова невиност. Такви мученици, временом, постају, у сопственим очима, морални стожери друштва, „бичеви“ српске политике, они који су увек говорили истину и били на страни правде, али зликовци, они „други“ су се мењали и кварили, гуркали га у страну и нису му дали прилику да покаже шта све уме и зна. Да је показао шта уме и зна – да се проституише за вечеру и неки динар – то му ни напамет не пада.

Србијом, данас, тумарају стотине оваквих људи, колатералних жртава погубне комбинације велике амбиције, осредње моралности и рђавог познавања политике. Данас, уочи ових избора, дочекале су све такве мукице да их властодржац извади из нафталина, да их још једном употреби, било на страни власти, или неке умишљене опозиције, да и они, за хонорар, рекну неку, да се још једном јаве, да још једном своје име виде на изборној листи и да, још једном, заблистају на екрану. Цена им је, међутим, сваки пут све мања, јер им све мање људи верује, па им је употребна вредност све мања.

На крају, остаје утеха да ће им, на гробу, писати:

„Овде лежи…….непоколебљиви борац за српство“.

Погледајте страначке спотове: некадашње иконе нације стоје у реду да одају почаст властодршцу, да похвале његову визију и енергију. Да ли би прошли полиграф?

Наравоученије: