Миле Милошевић: Случај Србија

Ако се распад жели препознати и зауставити, онда се не може ограничити само на спољњу политику, већ и на унутрашњу
Како је већ поодавно сваки догађај већ по себи за Србију превише, учвршћујући, повећавајући, или само потврђујући свеколики процес распадања, тако је и са ослобађајућом пресудом Шешељу. Превише је иако нас је ослободила хунске клетве о вођењу освајачког рата зарад пљачке и силовања. Далеко од тога да је српски народ био принуђен да се у грађанском рату брани једнако и на западу као и на југу од наших непријатеља и њихових савезника, који су им омогућили победу, прогон милон Срба, губитак западних територија и окупацију Старе Србије. Коначно је у Хагу напрсла та политичка митологија, према којој нисмо историјски народ. И то не може бити промењено, ма шта се касније дешавало. Али све то у Србији повод је за малограђанске реакције, које мешају историју, поштовање и пристојност.

Проблем је што је и даље у Србији распад једина препознатљива мера. А распад брише учешће културе стварности, дајући јој само меру воље и моћи. Притом, култура очигледно није само сентиментално лепо писање, него је управо ум у сложеном односу свести и јавности – циљева и вредности. Без ње ћемо се и даље организовати само око минимума у мрежама интереса како би се зауставило даље распадање, ма колико и то било пихтијасто. Јер распад се коначно мора зауставити као услов целине националне културе. Али какофонични безумни дискурс показује да без иједног културног сингиларитета нисмо ни имали могућност, осим тих привида самозаваравајућих уобразиља, махом приватних.

БЕЗ КУЋА, ДРЖАВЕ И ВРТОВА

Такви можемо преостати само као периферија светског система, за коју је резервисан искључиво кратак, лош и насилан живот. Где свако новоотворено радно место јесте само оно у области високо интензивног рада, које не повлачи ни јачање домаћих подизвођача, нити раст потрошње, још мање нова радна места у образовању, у науци. Уместо тога, 60 одсто нас преживљава, а 40 одсто живи у сиромаштву или на граници, као резервна армија. Коначно можемо животарити у светском друштву као самовољне, индивидуализоване масе расположења, за које је култура забава, без сопствених кућа, без државе и вртова.

Март и април, кад се природа буди, јесу дани који нас подсећају на наш заједнички живот у историји и, нажалост, у разарању и убијању Србије. Историја нас искушава многобројним злочинима наших непријатеља. Дајући им право да оргијају у тим месецима, сањајући коначна решења над нама. Таман онако како су навикли да чине над колонијалним народима, јер их не признају у историјске, па самим тим ни исте себи. У халуцинацијама о историјској изузетности – којој је Хегел дао облик али мислећи против уобразиља моћи, а не за њих – тако да не чуди саркастична опаска Кошорке да су сви Европејци у суштини неки хегелијанци, али они за које искључиво туђи народи нису довољно добри за самосталан живот, те имају сва право да им загорчавају животе. Да их уништавају, а да они немају право да се бране.

Од тога је и састављена наша историје у све три агресије на Србију у прошлом веку, управо од тог елемента. Изнова су показивали своје право да на не признају српске интересе и њихову одрживост. Изнова су одрицали право Србији да се бори за своје интересе, док су увек изнова за себе задржавали и користили право на одвратна удруживања, укључујући турске главосече, шиптарске терористе, нацистичке фаланге усташа и коначно 19 нечасних најважнијих држава у НАТО, бомбардујући месецима градове, села, индустрију, возове, мостове, цивиле касетним бомбама уз коришћење уранијумске муниције, не мислећи какву будућност може имати тако разорена Србија и било ко у њој. Разрање је настављено и у миру, поред осталог у сталним захтевима да се припадници и отпадници Србије, Балкана чак и људског рода међу собом изједначе, што није пропустио ни британски принц у својој посети, доносећи ту формулу мира, која од нас захтева нови заборав и нове отпаднике.

И овај март и април откривају да наши односи са Западом и Турцима јесу обележени конфликтом, а не сарадњом. Немогуће је мешати пријатеље, попут Русије, и овакве непријатеље, колико год да пропагандисти то покушавају. Тако је конфликт, а не сарадња средиште наше политичке ситуације, пресликавајући је на наше укључивање у светски систем и његово светско друштво. Дакле, није ту реч о некој спољњој чињеници наводних међународних односа са Русима, која је промењива, него о унутрашњој, о из праксе присвојеном праву да се Србија оријашки разара и по њој бестијално убија, како се то чини са колонијама, а не историјским народима.

ПОНОВО ПРОНАЂЕНА КУЛТУРА

Зато данас нема фактора који би деловао по себи релаксирајуће на позицију Србије у односу на аглосаксонски светски систем. То постоји само у уобразиљи наших отпадника, носилаца оног нашег познатог да се попусти и откупи, што изнова враћа осећај дезоријентације, новог срљања у падајућој спирали, јер откуп није био довољан, као што никад неће ни бити, на шта нас подсећа 11 Папиних споразума о уништењу Србије из далеких дана Стефанa Душана.

Утолико је увек изнова опасно дословно разумевање политичких толковања са нашим „пријатељима“, који су нам искључиво непријатељи и са којима је само и искључиво могуће тек понекад преговарати. Без очекивања да би они трајно могли одустати и променити своје намере, јер Србима припада искључиво судбина неисторијских домородаца (то се не односи само на нас већ и на Русију, Кину). И данашњу ситуацију Србије ваља тако оценити, али и као прилику у својеврсном џепу.. Ако наставимо приближавање светском систему (ЕУ је само лепше име пакета за овај регион; Кошорка тврди да нема никакве Европе да би било ЕУ), следују нам отпадништво, распад и беда. Ако пак покушамо релаксацију кроз убрзано удаљавање, може се само очекивати осветољубивост, од еконосмких, политичких и пропагандних субверзија, до подбуњивања отпадника и најгоре руље из окружења (вероватније је да се неће отворено војно интервенисати, него ће се користит створена зависност Србије од њих, и нагомилане слабости српског друштва).

Сликовито, као у џепу какве просте параболе: свака отворена акција Србије у једном или другом правцу одмах ће да изазове двострук одговор. Зато је Србији преостало само мукотрпно тражење политике на оси симетрије у односу на светски систем, која се лажно представља као спољње балансирање. И то је модел живота Србије у светском систему, као и многих других и много већих држава које не припадају центру светског система.

Лутање Срба се, нажалост, изнова понавља иако први пут не без политике коју је Коштуница изградио војном неутралношћу, Уставом, почетком отварања ка Русији. Али још увек нема разумевања за повезаност спољнополитичке и унутарполитичке димензије, да је та спрега крута и да, ако се распадање стварно жели друштвено, политички препознати и зауставити, онда се не може ограничити само на спољњу политику и организовање друштва личних интереса.

Мора се поново пронаћи култура у Срба. То политика само по себи не може, чак и кад коначно реализује некакву мрежну организацију српског друштва после ових избора и тако макар рашчисти са генераторима распада. Посебно зато што јој прети да она постане највећи такав генератор већ у првом следећем тренутку.

Написао Миле Милошевић
Текст преузет са сајта Нови Стандард