Миле Милошевић: Страх од аутентичног

Често помињемо будућност по угледу на ону Конфучијеву – ко на будућност не мисли, брзо ће се срести са проблемима. Али стално се изнова међу нама понављају исте мисли са истим грешкама, чији резултати су рђави. Тек делимично се носимо са проблемом, самим тим подстичемо његов раст, док будућност постаје још неизвеснија и само лошија.

О наталитету као последњој теми расправљало је неколико странака у свом представљању на РТС. Одмах ваља приметити да наталитет као политичка тема свакако јесте par excellence неподељено питање будућности. И друго: у српском случају то су два круга питања, а не један иако сви знају да бела куга погађа најразвијене европске државе, па прираштај није само питање благостања ни за оне који још имају елементе уређења, јер не успевају да проблем реше ни за више од 30 година, колико се њим баве.

Одговора на то питање њихова култура више нема, то су „друштва смрти“. Самим тим, макар што се тиче тог изузетног питања, прикључење ЕУ само по себи не доноси никакав позитиван одговор. Никакав скок у „боље друштво“ неће имати никакав ефекат по будућност наталитета. Као што, са друге стране, искључиво техничко (економско – нормативно) поправљање неких ствари неће имати потребан и довољан утицај на то, него управо од нас прворазредно захтева аутентично разматрање оба круга проблема. Да сами нађемо одговор – управо оно за шта смо најмање спремни. (У емисији је било очигледно колико су идејно незреле присутне странаке да би уопште имале агенду за ову тему која би их препоручила вођењу јавне политике.

ОД МАГИЈСКОГ ДО ИНФАНТИЛНОГ

Чини се да је у ЕУ-дискурсу у Србији дошло тек до промене парадигме – од оне магијске да само дођемо у ЕУ и наћи ћемо се у Рају прешло се на инфантилну: само да поновимо њихове кораке „због нас“, ето нас у правно уређеном, демократском, и богатом друштву ако не већ у друштву благостања – кога свуда све мање има. Као да је реч о карти са закопаним благом. Притом се опет губи оно очигледно из вида: да већ сад постоје три ЕУ-разреда, чије се међусобне раселине не умањују (видите случај Грчке и Португала да не помињемо Пољску или Бугарску, јер нема никаве солидарности будући да никад није било нити ће бити европске нације).

Зашто онда не би било и четвртог и петог разреда по питању стандарда живота (благостања)? А баш то се догађа: права свуда опадају, док политички систем све посусталије одражава друштвени уговор. Као што је свака земља позвана да само за себе решава кључне проблеме, јер то сигурно неће учинити ЕУ бирократија искључиво у служби евроантлантских интеграција. Док светско-системска олигархија обавља коначну аквизицију европских држава кроз ТТИП, кад корпорације постају правно изједначене са истим тим државама пред некаквим приватним агенцијама – судовима. Док кроз нашу озбиљну штампу промичу тек као похвале лудости текстови у корист јачања ЕУ, трговине као и њеног ничим могућег осамостаљивања унутар англосаксонског светског система – то баш не може, посебно не кроз ЕУ као апарат, нема ни свој аутентични дискурс, који се искључиво намеће бирократски (јака админстрација, огромна, уништавајућа корупција, слаба демократизација, и још гори извештачени дискурс).

ЧЕТВРТА И ПЕТА ЕВРОПА

Уосталом, ако погледамо поделе у ЕУ према подели рада, структура је очувана таман онако каква је која земља била у тренутку свог прикључења. Тешко је препознати која је од 28 земаља неподељено добила прикључујући се и интегрално упечатљиво напредовала, а не тек по неком, и то пажљиво изабраном, аспекту. Биће да су се државе искључиво прилагођавале англосаксонском светском систему и светском друштву и да су се утолико нашла за њих унапред одређена места у подели рада, прихода, уобразиља, губећи аутентичност, културу и коначно моћ да одлучују и стварају своју будућност чак и кад је очигледно губе. Ко нешто тако још покушава биће исмејан, или, као у нашим приликама, суочен са медијским иживљавањима чим помене уз прикључење било какве „наше услове“. Како ми уопште можемо знати за некакве своје услове, па још и да их имамо, кад смо сви ми непоправљиво лоши. Наше је само да удовољавамо свим могућим захтевима и кад су они по себи лажни и поражавајући како за садашњицу тако без сумње и за будућност.

ЕУ дискурс је заправо одувек био дефицитаран јер Европа као модерни појам почива тек на мобилизацији пред спољњом претњом, пред Турцима и ничему више. Док је европски наратив и унутра и споља непомињуће крвожедно контраверзан ако се одбаци већ пропала мисија историјске изузетности, која је завршила у колонијалним неподобштинама. Тако да европски народи немају кохезиони моменат осим неубедљиве претње Русима. И, док само провинцијално отпаднички умови прихватају митологију о европском прогресу, међу европским интелектуалцима овај је у свему другом одавно завршио, осим у технолошкој модернизацији. Нажалост, такво опште место остаје чудесна слепа мрља у нашој политичкој јавности, а, нажалост, и другима, штитећи актере од сваке аутентичности, па да своје захтеве испостављају на основу сопственог талента. Па да онда говоримо о оваквом либерализму воља и њиховом удруживању у моћ, а не о њиховом отпадничком сврставању уз светски систем и то што личи на уобразиљу светског друштва, које не моће да реши ни један наш стварни проблем (у којој је то области живота Србија напредовала у последњих 25 година). Ради се управо о захтеву за ослобађање од страха од аутентичности, уместо да се следе сабласти ЕУ.