Милинко Алексић: Тако је то, браћо моја…

Дође понеки дан, а поглавито зимски, кад осетиш да празнина из душе се помаља, и сваки предстојећи дан нема ама баш ни светлости, ни страха, већ одмиче тамо ка равнодушју. Можда је то знак да се миримо са оним окрајком живота којег смо још увек кобајаги господари. 

Тако је то, моја браћо Срби, кад се из прелепе ливаде не види лик деде прадеде, кад се из нахереног кућерка не види бар марама бабе прабабе, или, пак, кад се на сеоском раскршћу не види бик, пас, залутала мачка, можда и онај комшија из далека који је тако лепо причао, а ми га, претворени у уво, слушали, да кад се свега сетимо, браћо моја, можемо само горко заплакати зато што више нисмо у души Срби.

Живан црн, Арапин му није раван. Живео је једва до четрдесете. „Нишку Драву без филтера“ запали ујутру, и с цигарете на цигарету пали. Шибица му више није требала. Кад мало више попије, знало се „одмакни се море“, говорио је Живан.

Животије као да је имао десет живота. Пао са ораса, и то туђег. Ломио ногу док је скак’о са штале, овог пута своје. Добио брух док је сајлао трупце код крвопилца Глигорија. Уштукнуо руку док се руковао са Живорадом из Косовине. И да не причам више… Ако је за вајду – доста је.

Жарко – код њега се знало, бреме ограњака једна цигарета „кумановске Драве“. Није се поносио снагом, али да је био пргав – био је.

Желимир – плав мантил. Трговац школован, нема вересије, нема пива без амбалаже. Као да је мало и загуљен био, уживао је кад ти не да нешто, па то била и артијана кеса.

Желидраг – е, он се давно отиснуо преко брда, стигао до мора. До разних морских и речних шлепова и на њима је и остао – где и када нико више неће сазнати, па ни он сам.

Живко је имао румене образе, а пегаве руке. Јак, шамар није ударао, само те пригњечи и то ти буде преко главе, дрма те после нешто од врата до потиљка.

Живица – био је однекуд, а одакле – не зна се. Живица је, име му каже, живуцкао помало, а после кад дођоше дивљи и истераше питоме. Прикључи се тој клапи халапљиваца да живи живот. Накратко, уби га глад која се у очима огледала.

Живорад , ово име је берићет за људски род, ко нађе да Живорад није човек на месту, као добричина, као кућеван и дружеван, тај је за муштулук. Сваки Живорад је златан човек.

Седи стари Симеон, па му није више јасно да ли је пред кућом, на басамакама, или наслоњен главом на дирек који држи надстрешницу. Главa му некако дође округла, а неки клин се забија од леве слепоoчнице према дубини ока. И бол који га трезни као да му прича шта је било са његовим животом, или изгледа као да је било.

Види неке људе, познати му, а далеки… Трбоња у чакширама старинског кроја који вуче на сукнено, Ђеровић носи панталоне француског кроја; касније је прихватила тај заобљени крој од колена према пети и српска војска за униформу.

Негде види мајку покиданих ђердана и изгребана лица, опет оца, преполовљеног човека огрнутог са два капута. Па му није јасно ко је био тај који се у кући питао, а ко слушао, кад снага нијe код обоје расподељена на равне части, већ је претезала на страну мајке.

Баба Радмила зајахала коња Врањца, ставила га испред себе, њега, малог Симeона.. Коњ неоседлан и никако да га заулари ситним ланцем који се час у улар метне, а час распе све до земље.

Поред врата у штали за волове провлачи се и пази да га во Бороња, свеже поткован, не звекне  о брвна задњом ногом.

Кобила Мица памти његове несташлуке и онако, припета конопцем, за колац, јурну према њему, љута и ћудљива  после чупање длаке поред плећке, гриве и репа и кађење уз оштар мирис упаљене кочети и лоја.

Испод свињске башче види погрбљену мајку, у то време седамнаестогодишњу девојку, носећу кажу са њим Симеоном, како тражи струкове празилика који су презимили, да нешто пржено поједе, сецкан празилук на масти. Мора. Друго нема. Дошао Бранисав из Трнаве по рату, паре за продато имању мужу јој Ђеру. Нема ни за њега, а камоли за њу и њих укућане честита залогаја.

Негде према небу види како се саде мали крстасти борови, и оца Ђера како надзорише. Хтео би и Симеон у Столовак да гледа како саднице потањају у земљу, црну понегде жуту, отац му не дозвољава, каже, мали си као миш, мој Симеоне.

Трoши време Симеон, а да не примећује смену годишњих доба, наилазе смрти и учесталe су свадбе и рођења. Као да је све то на пушкомет од Симеона, не дотиче га. Пада низ путеве стрме који не доносе бољитак већ искушења која човека полако одмичу од снаге, сигурности, човека домаћина који кућу гради и породицу ствара.

И сад кад више није ни на басамакама, и броји дане колико му је остало да изађе пред кућу, Симоеон схвата да онај који подноси сваку муку и недаћу има наде у живот благодатни на овом свету, ко се нада у онај други, умивени сапунима розе боје, свет раја и духа, посрнуо је већ на рођењу. Па сад Симеон више није сигуран да ли да заплаче, или легне на врх вршка Вртељке и тамо бео и снежав заспи бар једном без бодље у срцу, у недодирнутој и чистој белини.

Данас ми паде, што се каже, на памет, Љубиша Новитовић звани Тењкиста, или краће Љубиша са Косе. Коса је било брдо на којем је живео. Припадао селу Добри До, општина придворичка, начелство Ивањица. Широк темељан, онизак , јак као црна земља… Кажу – један од најбољих косача, испружи руке и косу само окреће око себе , нико му до гривне није стигао. Тај исти Љубиша је на опкладу појео без хлеба десет љутих паприка, које више нико не гаји, „пупаваца“, зелене боје зеља, шире од феферона, а од њих дебље; јели су их лети уз вариво косачи и пластиоци. Опклада је била пуна торба од кострети „пупаваца“. Љубиша је свих десет појео, а да није ни засузио, ни неку љутину осетио. Свој земни живот Љубиша Новитовић је завршио, под буквом, која се запалила и сабила га у земљу док се грејао поред ватре. Једино му је она могла доћи главе, живи инсан никако.

Размишљам о ноћи у којој, на Пријеком Брду, изговорах у себи и наглас, по ко зна који пут, Исусову молитву. Што се више трудих онострано је бежало од мене више и више. У тој ноћи обасјаној месечином, једино осетих како ми пред лицем лепршају, у мирису клеке, коса и груди девојке која ме прескакала на песку будванске плаже. Није ми не реч упутила, само су ме модре очи топле и бадемасте као тајна привлачиле и позивале. Па сад овако стар и занемео, више и не видим и једино суза што из ока лије каже ми, била је то девојка достојна и Пријеког Брда и клеке што се зрела у кожу прелива, и вуче ме на храстов пањ да се с њим изједначим.

У Ивањици први снег паде 26. новембра текуће године, и отада, бар код мене, кућа брвнара је надомак реке Моравице, два или три дана капаху стрехе, иначе беше мразно и снежна прашина из студени се по трави лепила. Оној коју нисам довољно покосио већ и даље зими пркоси. Усахли људи, људи са маном и нестварни у мисаоним токовима, или боље речено, с буком у глави током раног устајања као ја, воле понекад и овај привид самоће, а самоће јесте, и појачану бригу око паса, и то о три у штенарама: Окици, Гарченцету  и Жукици (медведићу). И враголасто, и несихнронизовано трчкарање Белченцета, моје садруге у кући и спавању на прастаром каучу, све са ћебадима којима се покривамо, а она их изгризла веома веома видно. Па потребу да намирим три зечице: сиву, шарену и црну, те очистим кавезе и донесем купус, сено и слично. Све је то траг домаћинства, траг куће и блага о којем се брине, дошао и из ране маладости, али и из српског сеоског и планинског искона. И морам признати да сам тад миран, не гризе ме пропуштено, не јечи у мени душа зато што је бездетна, не осећам се понижен зато што сам убог, и не жалим за местом у друштву, како се каже, или пре намеће. Све у свему дани ће отећи, пашћу ја са болничког балкона док будем птице небеске хранио, али и овај снег и моје обавезе нису за подсмех, живот је то добар и убого божјачки.

Човек који намерно или случајно бездетан, а није оправдао то своје искакање од људи и традиције и божје накане, свешће се на гомилу лажи, на претерану осетљивост која се граничи са паником, на име, углед, лично здравље... Ко није гледао те главице у формирању, пратио и памтио милион гримаса на лицу бебе, свешће се на старца на углачаном леду, који бира пут, а лед га оковао, и кад падне прући се и поломи кук, ногу, руку, било шта, служиће за подсмех, а не сажаљење, јер њега нико не зове тата и лице му се до те мере смежурало да изазива страх, а не поштовање, које свака старост носи. Ко се није играо, трчао, возио се на тротинету и бацао каменчиће низ воду са дечијим смехом, тај нема сећања, она се тање, бришу и нестају… Остаје само гушење, убрзан пулс и стварност која се у пакао претвара. Никога, драги пријатељи, не именујем, нити причу ширим, о себи пишем и себе шамарам, да се зло ником и никада не деси, зло звано саможив и бездетан.

О, моја смрти под трешњом црницом у Луци Младомира Алексића,

ти ћеш ми причати ко је све косио ту питому ливаду на којој први откос пада негде после Трећих Тројица.

Казаћеш ми потанко о Миодрагу Богићевићу званом Лапша…

Иде испред тебе, или мене носи конопац на вилама, а кошуља од претеног платна поцепана испод плећки.

Казаћеш ми где су косци и пластиоци ручавали, док се из плетене корпе вадио хлеб, смок и вариво.

Познаћу те по софрама испод спомена Обрада Богићевића, ткане софре од конопље и ред име се знао,

Дражова, Вукојичина, Љубинкова, Милојева, Савова, Милошева и тако редом до задњег Станића.

Немој ме више у тешким ноћима позивати, моја Луко, ево сам ти кренуо и приетжем гуњ и опанке...

Аутор насловне фотографије – Александра Миленковић