ОДА ВЕШАЛИМА
Што сте црна као крст?
И масна ко месарска врата?
Та сенка вам личи на мач чврст,
а скупља сте од злата.
Што се кријете у робијашки врт
и цветате иза зида?
Још нас има што волимо смрт
и на вама висити – од стида.
Што не би пошла на врхунце,
ко краљеви и вође?
Силнија сте но јарко Сунце,
нек вам се клања ко прође.
Та грлили смо горе од вас
и носили на олтаре.
Па кад Исус не спасе нас,
ваше ће руке старе.
Та ви сте сваком народу донели
понос, и спас, и радост.
Та к вама су ишли који су хтели
част на свету, и младост.
Па што би дошла тако тајно
и погнула своју главу?
Хоћемо да вас дочекамо сјајно
са песмом у вашу славу.
Лепше се вама по небу шета,
по земљи има блата.
Чвршће грлите но невеста заклета
око млада врата.
Па кад је срце лудо тако
да више воли поштење
и све за чим је свет толико плако
но помије и корење.
Што би се крила у робијашки врт
и цветала иза зида?
Још нас има што волимо смрт
и на вама висити – од стида.
Што сте црна као крст?
И масна ко месарска врата?
Та сенка вам личи на мач чврст,
а скупља сте од злата.
Коментари уз „Оду вешалима“
Читалац је можда стекао утисак да је К.und К. регимента бр. 29 само кукала и јадиковала и да се никад није бунила. Читалац се вара. Иако је дисциплина у аустријској војсци, особито у стајаћој војсци, била ужасна, као у француској Легији странаца, већ је у Бечкереку, у гарнизону, долазило до инсубординација.
Затвори су били, већ крајем 1914, пуни мародера, а саботажа је, у аустријској војсци, нарочито у славенским пуковима, била општа.
Пред полазак на бојиште, ми смо имали у Бечкереку два сензационална доживљаја.
Први је био бомбардовање Бечкерека, француским (?) аеропланима, који су бомбардовали ексерима. Ти ексери били су, у ствари, минијатурна челична копља, која су, по закону теже, падала убрзано и заривала се дубоко.
Ствар је била једна фантастична киша.
Безопасна.
Други је био: вежба бојним мецима.
Водови су имали да напредују, уз ватру резерве, и да се привикну фијукању метака изнад и поред глава.
Ствар је била много опаснија.
Први пут је један редов дигао кундак на официра, мени наочиглед, код Злочова. Двадесет и девета је марширала, али је на њу почела да пада и сенка вешала. Аустрија је, међутим, и код куће вешала, а међу обешенима било је и мојих познаника и рођака. (Милош Дрндарски, у селу Плочица. Син професора Јовоновића, за кога ми се преудала стрина, у Новом Саду.)
Кад би се припремало вагонирање маршбатаљона, саботажа би се појачала. Поред свих казни, било је пуцања самом себи у ногу, у руку, и инфицирања болестима. Венеричним.
Један румунски пук, из Арада, увео је моду трахом.
Трахом је страшна, прилепчива очна болест, пореклом из Египта, која је међу сиротињом у Подунављу, у оно време, била јако раширена. Инфицирајући се трахомом, аустријски пешак надао се да ће сигурно изостати из формација које су слате на бојишта.
У исти мах се излагао опасности да ослепи на оба ока.
Аустрија је и ту болест сматрала као симулирање мародера, и слала је на бојишта и инфицирана одељења. У један вод „трахомаша“, уз церекање мајора Јанаушека, распоређен сам био и ја.
Страх од смрти пролази брзо, после битака, али, кад се сетим трахома, мене, и после толико година, подилази језа.
Чини ми се да ми цури у загнојеним очима.
Лекари нашег пука вршили су саботажу, већ 1915, тако да је била скоро очигледна. Већини није било повратка, били су на бојишту, без одсуства, од почетка, па им није више било стало ни до чега. У згодном тренутку пунили су болнице, са превијалишта. Радило се по оном нашем: гледамо се немо, ал’ се разумемо.
Др Думић, из Меленаца.
Сима Алексић, из Новог Сада.
Чапа Радованчев, из Панчева.
Осталима не памтим имена.
Мене је спасао Шаца Петровић, лекар из Кикинде, кога сам знао и пре рата. При спасавању рањеника, под ватром, он се био тако прочуо, да је био одликован великом сребрном медаљом за храброст. Био је рањен у руку, али је радио и даље.
Кад ме је видео, после једног крвавог дана, како жваћем хлеб и седим на киши, на једном пању, рекао ми је да дођем на превијалиште, ма како. Њихова ће брига бити да ме даље шаљу.
Ја сам прво, изгубио шињел (то се кажњавало) и спавао на киши, мокар као из бунара, у нади да се разболим, али никад нисам био здравији него те јесени.
Затим сам, при ускакању у руски ров, ударен кундаком по носу (ја и данас мислим, случајно), у гужви која је настала при разоружању. Крв ми је, међутим, лопила тако да су ми груди биле натопљене крвљу. (У џепу блузе носио сам немачко издање Достојевског о Сибиру. Universal.)
На пола сата пре тога, ја сам још рапортирао Јанаушеку, па су му сад јавили да сам остао мртав у руском рову. Рањеници који су то вече однети у болницу однели су глас о мојој смрти далеко, тако да је до моје матере, у Иланчу, допро.
Међутим, кад је пао мрак, ја се појавих на превијалишту, и Петровић ме је нашао у сену, на тавану превијалишта, где ме је Радованчев био сместио. Лекари су доле радили, секли, превијали, и дању и ноћу.
Авлија је била пуна рањеника у блату. Срби би чучали крај свог земљака који је умирао. Румуни су плакали и праштали се, као да на туђ погреб иду. Мађари су псовали и болничаре, и лекаре, и божју мајку. А само су Руси, у великој гомили, у мраку, ћутали и пружали руку кад би болничар са фењером и чајем прошао.
Онај међу њима који би престао да пружа, жедан, руку, смирио би се, заувек, у блату.
Петровић је тврдио да ми ништа нарочито није у носу, а љутио се што немам бар температуру. Вели, не може то тако.
Па ипак, сутрадан, при општем прегледу, др Думић је пронашао да имам болесна плућа и толика је била дисциплина, у Аустрији, у војсци, да су и два млада лекара, Мађара, потврдила ту дијагнозу.
Отуда туберкулоза код јунака романа у Дневнику о Чарнојевићу.
На дивизијском превијалишту, сутрадан, пронашли су да ми није скрхана кост у носу, а да су ми плућа сасвим у реду. Кроз два три дана, имао сам да се вратим у пук, и јавим Јанаушеку.
Међутим, толики је био тих дана прилив рањеника на превијалиште, да сам убачен у један транспорт који се задржао тек у Бродију.
Одатле сам се јавио матери, преко телеграфа, у Иланчу.
Може се замислити моје запрепашћење кад сам, кроз три дана, позват у болничку канцеларију, где ми је саопштено да одлазим хитно у једну болницу у Бечу, у болницу манастира Кћери божанске љубави, где, веле, имам тетку, католичку калуђерицу.
Ја сам стајао у ставу мирно и мислио да сам полудео.
Међутим, све је то било у најлепшем реду. Све је то сиромах Буца удесио. Случај је највећи комедијант у свету.
Моја мати, као што је читалац видео, имала је брата у Бечу, који је желео да учим Експортну академију, а кад ја то нисам хтео, он ме је избацио. Међутим, кад је моја мати добила мој телеграм, она се, сирота, обратила брату, и он се омиловао. Молио је своју жену, Бечлику, да моли једну принцезу Виндишгрец. А моја ујна, Бечлика, сетила се сестричине моје матере, која је, заиста, била калуђерица у једном манастиру у Бечу.
О којој, да постоји на свету, ни појма нисам имао.
То је била једна госпођица Вујић, сестра од тетке моје матере, која је хтела да се уда, пре много година, у Панчеву. Али јој нису дали за оног кога је она хтела.
Она се онда била решила, као Офелија, да се дави, али се затим предомислила и решила да иде у манастир. А пошто српских женских манастира у то доба није било, и веру је променила. Отишла је у католички манастир у Сарајеву, а сад се налазила у Бечу.
За фамилију Вујић, у Панчеву, била је као и мртва.
Међутим, да ме преместе у Беч, требали су њу.
По једном параграфу у Аустрији, свака је породица имала теоријско право да свог болесника или рањеника премести у своје место становања. Међутим, у пракси, за тако што је требало као за све у Аустрији, протекције. Ствар су свршиле принцеза и калуђерица.
Појавих се, тако, новембра 1915, опет у Бечу, али не у свом пансиону него пред вратима једног женског манастира (Töchter der göttlichen Liebe), који је био манастир у приземљу, а на спрату болница. Дочекала ме је једна старица, калуђерица, са белим платном око главе, као нека холандска рибарка. Имала је бело куче ка крилу, које је лајало на мене, а око паса имала је бројанице од црних зрна.
Она ме пољуби у чело, а помилова по образу.
Рече ми да је и она била Вујић, као моја мати, из Панчева.
Ја онда помислих да је живот можда само једна комедија, Голдонија.
Био сам се, дакле, вратио, у Беч, опет, после годину дана, али то више није био онај Беч од пре годину дана. Није у њему било ни мог пансиона, ни Универзитета, ни мог Биримца, ни покварене, веселе, Маријете Лориол.
Носио сам апотеку лекара, преко дана, и учествовао у дочеку рањеника. У приземљу је било пуно белих љиљана, а на спрату – штака, и протеза. Оргуље су свирале под нама, а, можда, и над нама. У мом сећању се сад све то тумба.
Увече сам могао да идем код ујака, или у позоришта, и свуда, а кад бих се у зору појавио пред вратима манастира довољно би било да викнем „der Neffe“ („нећак“) и врата би се отворила.
У Галицији сам видео рат.
У Бечу: како се једно царство и једна престоница распадају.
Беч је, већ у јесен 1915, био једна огромна јавна кућа.
Усред рата, седео сам тако у театрима, пролазио на таласима валса, залазио у породице својих познаника и видео људску беду и људска срца. Корупција, проституција, меланхолија, свуда.
Свуд је на зиду била једна слика: једног старца, у униформи маршала, са бакенбартима као у белог зеца, коме се син убио, коме су жену убили, и који се сад молио Богу, за Аустрију:
Постојала су тада два Беча. Један: здрав, млад, који је одлазио на бојишта, да се врати у болнице, без руку, ногу или глава. А други: богат, крезубав, шкарт, забушант, који се парио код куће са остављеним женама. Једни су ишли у смрт – најбољи део становништва – а други – који су се богатили на рачун њихов – окретали су се још увек на музику валса. То је била селекција.
У будућим ратовима бар та неједнакост нестаће из еугенетике човечанства. Сви ће бити једнаки под бомбама.
Моја тетка, калуђерица, тражила је од мене у Бечу само једно. А то је, да недељом примам свету причест, као и остали пацијенти.
Кад сам ја протестовао да нисам католик, него православан, она ми је рекла да је сад рат, да је Бог један, и да би моје одбијање могло да се тумачи као демонстрација у цркви.
Ја онда пристадох да исплазим језик, на који ми је спуштана хостија. Ствар је била јако церемонијална. Мени, равна до Косова.
Читалац сад, можда, каже: све је то лепо, али какве то везе има са вешалима. Читалац ће видети, одмах, да има.
Наиме, моја мати није у Бечу имала само тог брата, и ту сестричину, него и брата од стрица, мајора Косту Вујића, који се тада налазио на положају ађутанта Врховног војног суда.
Тај Коста је, преко дана, био прави Кир Јања, али је увече долазио по мене, да ме извезе, у фијакеру са гуменим точковима. Ја сам у Бечу имао своја пређашња друштва, већином студената, и студенткиња, са Универзитета. Коста је имао своја друштва, разних Бечлија, и Бечлика, из свих класа, чак до ћерки хаусмајстора.
Око поноћи, онда, почео би да нам прича.
О онима који су осуђени на вешала.
Све до пролећа 1916, ја сам тако пролазио Бечом, као сенка, и ко зна докле бих био посматрао, тако, позадину рата, да није дошло до овога што се тада звало: посета са највишег места.
Принцезе, ерчерцози, цар, кад би правили посету болницама, имали су да виде, као у селима Потјомкина, само рањенике са медаљама. Оне који би се затекли без медаља избацили би, хитно, из болница у друге болнице, или у пук, или на бојишта.
Цар Карло је, доцније, имао обичај у таквим приликама да ухвати рањеника за медаљу, или за дугме блузе, па да пита: „Где сте то добили? Јесте ли учествовали у биткама?“
То исто. Понова. По неколико пута.
Мене је тетка, у таквој прилици, сакрила једном у болнице Салцбурга, затим у санаториј Графенхоф (St. Johann) на 800 м., а преко лета, у летовалиште Франца Јозефа, у бањи Ишл.
Имао сам времена да пишем, али ми није било до писања.
Међутим, у јесен 1916, ни та камуфлажа више није била могућа. Моја тетка, онда, да би ме спасла одласка на ратишта, удесила је да ме болница прогласи за привремено неспособног и пошаље на службу која није ратна. А не треба, ваљда, више ни да кажем да је сиромах Буца, комедијант, онда некако удесио да то буде тачно тамо где ме је Аустрија 4. августа 1914. ухапсила.
Упућен сам на службу, у Сегедин, у Дирекцију државних железница, која се налазила недалеко од Полиције, а прекопута парног купатила. У Дирекцији се налазила и, тајна, Команда војних транспората, која је управљала ратним саобраћајем са ратишта и на ратишта, на Балкану, и у Румунији. Не треба ни да додам да је служба била строго поверљива.
Читалац се можда сада пита како је било могуће да после свега што сам испричао мене упуте на такво место. Одговор на то је да је таква била Аустрија.
Њена Врховна команда (Armee–Oberkommando) имала је иницијале: А.О.К., што је значило врховну команду, на немачком.
Међутим, већ те јесени, сва аустријска војска, и официри и војници, имали су обичај да кажу да би то требало да значи: Све без главе. „Alles Ohne Kopf!“ А.О.К.
У тој команди ја сам био телефонист, у екипи експерта, високог, железничког чиновника, са титулом доктора права. Радило се, као у рудницима, на смену и дању и воћу. Два дана дању, трећи дан и дању и ноћу. Графикони су били у рукама официра, а тако исто и шифра, телеграми, формулари, контракције, потписи. И одговорност је била њихова. Међутим, после поноћи, официри би често отишли у своју собу да спавају, на црним, кожним, улубљеним диванима железничара.
Остављали би графиконе, формуларе, телеграме, са бланко потписима. То је од њихове стране било, можда, јако лакомислено, јер се је лако могло десити да се транспорти, преко телефона, рђаво диригују, упуте на пругу која је закрчена, или погрешно задрже на станици Сегедина. Могло је да дође до закашњења, а закашњења да буду врло непријатна, да не кажем фатална.
У сваком случају, за време мог боравка, у тој команди, присуствовао сам, каткад, врло непријатним сценама због погрешака. Долазило је и до истраге, било је и страховите дреке, преко телефона. Сваки би се дерао на свакога, и нико није хтео да саслуша мирно никога. На крају крајева, вук би појео магарца.
Сећам се, на пример, онога што се, док сам ја био тамо, десило два три пута Турцима.
Турска је у то време била почела да шаље трупе на аустријска и немачка бојишта, а те трупе су добијале, на три станице Сегедина, ритуалну муслиманску храну.
Да би се таква храна припремила, било је потребно да станица добије у телеграму, преко телефона, једну шифру. Ако би та шифра, случајно, изостала, Турке би у Сегедину сачекала чорба од чварака, а у вагоне би им се корпама убацивала сланина.
Дабогме, долазило је због тога до велике дерњаве међу савезницима, али погрешка, каткад, није могла да се поправи и Турци су настављали пут, без ритуалног ручка.
Ми смо тврдили да је шифра за ритуалну храну била дата.
Станица: да није била дата.
Сећам се да је долазило, док сам ја био тамо, и до озбиљнијих шала него са Турцима. Неколико пута немачка Команда на станици у Оршави урликала је преко телефона, тражећи неке транспорте, у задоцњењу. Ствар је била врло непријатна и сви смо били бледи као крпа. Сама наша Команда трудила се да ствар заташка. Нарочито је била драматична истрага око закашњења неких хаубица (ако ме сећање не вара, за време битке код Targu Jiu).
Та ствар се дуго дискутовала и после тога смењена је ова екипа писара и телефониста, као неспособна. А упућена у пукове и казне ради, на ратишта.
Та судбина није мимоишла тада ни писара који је радио са мном, ноћу, Кона, једног слабушавог Пештанца. Ни мене.
У зиму 1917, ја сам упућен из Сегедина у пук, а ваљда због тих хаубица у школу за резервног официра, у Острогон.
Био сам блед као крпа.
*
У Сегедину сам становао код једне старице која је у рату изгубила сина – јединца. Хусарског официра.
Кад бих се вратио увече из канцеларије, затекао бих је, често, како седи пред сликом на зиду, свога сина, или како стоји на прозору и гледа према станици, куда је војска била отишла.
Она је према мени била добра.
Ја сам према њој био пун поштовања.
У околини Сегедина има много ружа, које пиљарице доносе на трг Сегедина и продају, јевтино. Те пиљарице говоре дијалектом Сегедина, који и ја знам, мада нисам тамо рођен. Ја сам пријатељски разговарао са њима. Суштина њихове философије била је једна изрека, која је гласила: Некако ће већ бити, јер још никад није било тако, да некако није било! (Valahogy csak lesz, mert még sosem volt ugy hogy valahogy ne lett volna!)
Кад бих био слободан, ја сам време проводио на Тиси, у чамцима. Ни тај свет на води (A vizenjárók) нисам мрзео. Ја сам уживао у разговору са њима.
Али да је било могуће, ја бих тада радо био приредио и превртање возова који су се кретали на Балкан, или су долазили са Балкана.
У Сегедину нисам више био онај балавац из Беча. Био сам постао сув као хрт, са очима курјака.
Хранио сам се на станицама и скоро сваки дан сретао се са познаницима, земљацима, вршњацима, који су ишли на ратишта, или долазили са ратишта. Слушао сам о вешалима.
Аустрија је водила рат према нашем народу, као према зверовима, или стеницама. Није могла очекивати пардона. Освета ће увек бити оружје слабијега, а саботажа, ма каква, слатка. Архиве те Команде свакако постоје. Била би то интересантна лектира за неког лешинара наше литературе.
У Србији, стари људи морали су да устају и скидају капу окупаторским официрима, па и њиховим женама, и дрољама. У Крушевцу, једна млада учитељица, која није хтела да тако поздрави официра, била је батинана.
Поменута млада девојка из Шапца видела је своју разрушену кућу у аустријским новинама, а њеног старог оца, који је био талац, само су случајно мимоишла вешала.
Моја мржња на Аустрију била је тада постала толика, да бих муцао, при разговору о алејама вешала, која је Аустрија била у Србији подигла. А моје родољубље имало је, каткад, облик једног наслеђеног породичног лудила.
Све што сам радио у оно доба, радили су и моји вршњаци, и више од тога. Све су то зрна песка у мору патње нашег народа. А сем тога, и да сам о томе рекао више, нико ми данас не би веровао. Хтео сам само да кажем да ову песму, ове патетичне стихове, нисам исисао из прста.
Ја сам био решио да штампам своје песме, усред рата, у часопису Друштва хрватских књижевника, у Савременику, и послао сам био прве песме ове врсте уреднику тога часописа, Јулију Бенешићу, кога нисам знао и који је мислио, у почетку, да је моје име нека врста псеудонима.
Пред одлазак из Сегедина, ја сам му писао ко сам, а он ми је писао чудна, романтична писма, а обавестио ме је и о томе да цензура понешто брише у мојим песмама.
У овој песми брисала је реч Вешалима, у наслову, а све остало оставила. Таква је, у Аустрији, била цензура литерарних часописа. Као што рекох, кад би цензура нешто брисала, Бенешић би то давао музичару Коњовићу, своме пријатељу, да допева.
Лично сам Бенешића видео тек при мом одласку у Италију, у његовој канцеларији, на Гричу. Кад сам ушао код њега, у ратној опреми аустријског официра, за тренутак ућутао је.
Вели, то што пишем неке „родољубиве“ песме у униформи аустријског официра, то ми још не даје право да уобразим ишта. То је радио и Прерадовић, у униформи аустријског генерала.
Али да пишем и штампам такве песме, под пуним својим потписом, за време рата, е то му се већ допада.
Одмах затим одвео ме је код „Три гаврана“, да једемо ракове, које је јео са уживањем гурмана. А позвао је био и Луначека, уредника Обзора. Ако ме сећање не вара, Луначек је тада писао неку огромну романчину о Загребу, коју никако није успевао да заврши. А био је заборавио како почиње.
После рата, и код нас било је људи, па и књижевника, који су тражили чак и од Народне скупштине да им се урачуна дупло у године каријере, и за пензију, време када су се, како рекоше, излагали опасностима због свог родољубља.
Будући лешинари наше литературе могу писати о мени што год хоће, али моје име не могу наћи међу таквима.
Милош Црњански
