Како је једна расправа о језику у Варошком суду 1926. инспирисала нашег сарадника да напише текст за „Политикин” пројекат „Сачувајмо српски језик”.
Око Београдског првостепеног суда, који чешће зову Варошким судом, слегао се силан свет. Могло би се рећи права опсада. Силина од професора, университетских наставника, свештеника, богослова, студената, ђака, новинара, дама, адвоката и свих врста знатижељника. Да је Варошки суд мало више, на Теразијама, то би већ биле озбиљне демонстрације, а не чисто филолошко суђење поводом Правописа господина доктора Александра Белића, професора Университета и секретара Српске краљевске академије. Скоро сви са којима је доктор Белић имао добрих службених додира дошли су ту да му се у муци нађу и да својим присуством још једном покажу своју приврженост. Али нашли су се ту и многи од оних којима се доктор Белић у разним приликама замерио, који су дошли да се нађу свештенику Милошу Анђелковићу, одважном критичару Правописа Белићевог.
Да би ушао у судницу, Станислав Винавер се вртео у пуним круговима, као нека велика спора чигра, увек с неким причајући и у причи лактајући се на свој начин – својим широким гестама стварајући око себе празан простор.
„Драго нам је да сте ту” – поздравио је Станислава професор Университета Миодраг Ибровац. „Прво, коме вама? А друго, шта ћете Ви овде?”„Нама са Университета, то прво. А друго, како, шта ћу ја овде?”„Видите ли да је ово велики семинар србиста, а Ви сте професор француског језика који се определио за методу да се у часу учења једног језика и његових закона морају заборавити знања других језика и њихових закона… Зар није тако, господине Ибровак?”– Винавер је намерно, на француски начин, изговарао слово ц као глас к, како се то у француском језику и чита, ако је на крају речи. „Јесте ли данас затворили Университет?” „Солидаришемо се са колегом Белићем.”„Тако би се и други са Вама солидарисали?”„Свакако.” „Видите ли шта сте пропустили? Могли смо и нас двојица да имамо овакво велико суђење.”
У Пантологији савремене српске пеленгирике, у делу матурских питања и одговора Винавер је исписао: „Каква је сличност између Троје и докторске тезе г. Ибровака? Обе су пале после десетогодишње одбране!” Професор Ибровац је у први час претио судом Винаверу, док није схватио да је, нашавши се у Пантологији, ушао у ред српских књижевних великана.
Кривопис др Белића
„На чијој сте Ви овде страни?” – Ибровац и Винавер су заједно ушли у судску дворану. Суђење је у њој увелико трајало. Дочитана је тужба академика Александра Белића против Милоша Анђелковића, свештеника, за дело клевете путем штампе, због књиге Кривопис г. др Белића. Тужитељ је остао при тужби и председавајући судског већа, господин Вукајловић, дао је реч туженом свештенику. Господин Милош Анђелковић се дигао иза велике хрпе књига, довољне за омању стручну библиотеку, и хрпе новина које је све донео на претрес, узео у руке већ исписану одбрану на око педесет страна и почео да је чита: „Господо судије. То је баш увреда и клевета да сам ја оклеветао и увредио господина Белића. Своју књижицу нисам написао ради господина доктора Белића, већ ради научне филолошке истине, ради нашег језика и правописа. Ја сам преко ’Политике’ био позвао доктора Белића на јавни диспут у дворници београдског Университета, међутим, господин доктор Белић је нашао за сходније да његов филолошки рад брани адвокат, него да се ствар расправи пред форумом научара филолога…”
„Нисам чуо да сте ми рекли – на чијој сте страни?” – поновио је питање Ибровац Винаверу. „На страни српског језика. Ако тамо буде академик Белић, бићу на његовој страни” – Станислав Винавер је бивао све гласнији и започињао своју полемику о језику, не обзирући се на место и прилике: „Језик је у кључању. Вулкан ради. Он није смирен, а камоли угашен. Чудеса израза су увек могућа…”
„По правописним правилима које је измислио господин доктор Белић групу речи са ’дс’ и ’дш’ треба, противно свим физиолошким и филолошким правилима нашег језика, писати са ’тс’ и ’тш’. Срби никад нису говорили: сутски и Охритско језеро, него судски и Охридско језеро. Овим кривописом накарађује се говорни и књижевни језик, без икаквог научног основа” – бранио се свештеник Милош Анђелковић од оптужбе да је клеветник и позивао се на Вука, Ђуру Даничића, Стојана Новаковића и Љубу Стојановића: „Доказ је и то што од Нови Сад, по доктору Белићу, требало би да буде новосатски, а новосатско време је време по новом сату…”„Ја мислим, и не само да мислим, а добро је да мислим, ја тврдим” – загревао се Станислав Винавер, „да је и Вук Караџић познат из Белићевих списа. Тамо је све о њему. Био је врло добар књижевник, знао је у танчине и граматику и синтаксу, а и правопис, шта се пише заједно, а шта растављено…”
Чињеница и пародија
„Ви све претварате у пародију” – покушавао је професор Ибровац да стиша Станислава Винавера. „Ја само разгрћем чињенице. А Ви – пародија! А можда је баш то пародија. Баш сам се мучио да је дефинишем” – Винавер се није дао стишати. „Још нас доктор Белић учи да пишемо: аждаха, кихати, кихавица, махрама, трухлети, мехлем, хендек, Хавала уместо Авала, па и хисторија уместо историја”, свештеник Милош Анђелковић је претпоставио примену ових правила: „Јер не морају само наши писци да зехају, имају кихавицу и бришу нос махрамом, већ треба да пију кахву и беру босилак. Не сме се брбљати него је допуштено само брблати. Али нека зеха и киха онај који прописује правила за зехање и кихање, а српски народ није никад зехао, кихао и брблао, па неће никад зехати, кихати и брблати…”У дворани је настао смех, који је једино све више надјачавао глас Станислава Винавера. „Ово је пародија!” – улетео је глас господина Живка Тадића, адвоката академика Александра Белића. „Пародија служи да истина буде тачна и прецизна!” – викао је Станислав Винавер: „А хумор је чини супериорном, непоткупљивом и убедљивом. Зато је хумор дар истине. Зато хумор боли колико истина.”Не знајући како да стиша угледну публику, председник судског већа одлучио се да стиша Станислава Винавера. „Ко је Вас, господине, овластио да се мешате у судску расправу?” – рекао је судија Вукајловић лупајући чекићем и гледајући у Винавера. „Одлично реторичко питање, господине председниче судског већа” – Винавер је схватио да је добио реч: „Оно ми омогућава да Вам узвратим питањем: Ко је Вас овластио да судите, а вероватно и пресуђујете, по питањима закона језика, који нису у Вашим параграфима?”„Господине, Ви себи дозвољавате исувише.”„Није то ништа према ономе што сте Ви себи дозволили. За законе језика у овој судници од Вашег судског већа овлашћенија је свака клупа у публици. Пред Вама је цвет нашег Университета, и наше Академије, такорећи национална ботаничка башта.”
У судници је био тајац. Судија је и поред тишине ударао чекићем. „Како Вас, господине судија, није срамота да ту седите? На почетку је требало да са неким замените место. Хоћете ли да ја одредим судско веће?” – праскао је Винавер. „Господине, напустите судницу!” – викао је судија Вукајловић. „После Вас, господине.” „Избаците господина из суднице!” – лупао је чекићем и звонио звоном председник судског већа. Винавера је пренеразила тишина у публици. На позив председника судије Вукајловића, Станиславу Винаверу су пришла два жандарма и узела га под руку. Винавер се није опирао.„Шта је, господо? Ћутите? О вашем језику се суди!” – Винавер је са запрепашћењем гледао у публику угледника: „Ја никад и нисам био у вашим правилима. Мој језик је увек био само под мојом памећу. Под њеном врховном командом!”
У Винаверу се јављао неки инат. Је ли то тај српски инат? Веровао је да јесте. Његов завичај је био у српском језику и он је био Србин по сопственом избору. Веровао је да му је и тај инат као карактерна особина дошао из језика. Он је био Србин колико је хтео, а хтео је у том језику највише.
Текст преузет са сајта листа „Политика“.
