САМОЋА
Тугу не можеш описати.
Она је поплава која носи све пред собом
подрива куће,
рије насипе,
ваља брегове.
Човек је премлаћено псето ником потребно.
Мрзим тугу.
Тугу не можеш изразити.
Она је пожар који тиња годинама
и букне,
очас плану шуме,
нестану градови.
Човек је васељенски леш који нико
не може познати.
Мрзим тугу.
Тугу не мођеш судити.
Она је увек камен о врату дављеника
занавек везан.
Смирај је само на дну
које се измерити не да.
Човек-пламен
враћа се у камен.
Мрзим тугу.
***
„Да би се за људе и за децу направио један бољи ред, који не би био дрворед, калуп, скамија, који
не би био мучење, потребно је да се направи дармар и да се те слике, дрвореди, калупи, скамије итд. људски разбуцају”.
Душан Матић
