Мементо
Ниједан дан без крви
Ниједан дан без сна
Последњи као и први
Ниједан дан без дна
На дну дана је ноћ
Ниједна без јутра
Ниједна без јаве
Данас као и сутра
Не пада снег да помори свет
Али га помор помори
Али га покор покори
Не пада свет да промени снег
Ни кишу ни ветар ни град
Некад као и сад
Не пада смрт да те буде страх
Од тамнице и од каме
Од зле вести – несанице
И од јутра – котарице
Пуне грожђа пуне гвожђа
Пуне сунца пуне таме
Не пада мрак да те сети на пад
На све што бије на све што мори
Не пада страх да те сети на јад
На све што боли на све што гори
Него да свака зверка
У страху у смрти у снегу
Покаже нам свој траг
Да ли је ђаво или је враг
У долини као на брегу
Свет и свест и дан и сан
Крв на снегу
Снег и пад и смрт и хлеб
Крв на хлебу
Рат и мир и брат и пир
Крв у вину
Ниједна ноћ а да те не сећа на дан
Ниједан сан без јаве
Ниједан дан без страве
Ниједна сестра без брата у крви
Ниједна која сме да не мрзи до краја
До последњег крвавог залогаја хлеба
До последњег крвавог залогаја рата
До последњег гутљаја освете
До прве ноћи без помора
До првог јутра без покора
И првог дана без дна
М. Ристић, новембар 1943.
Опште је познато да су Милош Црњански и Марко Ристић били огорчени противници и полемичари. Заправо, Ристић је прво био велики пријатељ Црњанског, потом његов још већи непријатељ, па ће га тако у есеју „Три мртва песника” чак и живог сахранити (у питању су писма и телеграми, измењаним међу њима док су били пријатељи, а које је Марко Ристић објавио у „Гласу Југославенске академије знаности у умјетности“, под насловом „Три мртва песника“. То су: Растко Петровић, Пол Елијар и Црњански. Од тројице, Црњански је једини још био жив)…
„Приликом дочека једне Нове године,“ рекао је Милош Црњански, када су му у једном каснијем разговору споменули „пријатеља“ Ристића, „док је Марко био верен за Шеву, сестру Ванета Бора, у истом друштву налазио се Растко Петровић, који је потајно волео Шеву. Кад се угасила светлост Растко искористи прилику и нагне се ка Шеви да је пољуби, ту, поред живог Марка… Растко је волео да се љубака и балави… Марко, сав поцрвенео од беса… никад му то није опростио и ту је мржњу пренео на његов суд о књижевном делу Растковом… Марко је једна ситна душа, настави Црњански. Објавио је нека моја писма за која нема овлашћења да тако чини. То је одвише ниско.“
Време је на крају показало ко је Црњански, а ко Ристић… и где је коме место..
Послушајте емисију, аутор и водитељ – Александра Миленковић.
