Један човек на прозору
Истрошио сам тело до последње ћелијице. По киши која га кваси, кваси, кваси, кваси га, па омекшава; у зависти, у злоћи, и под Сунцем, од Сунца сланог, гладног – проклети, о, о, гадни Свети Стефан! – што све прождере… на оплакнут песак оставља само камен и кост.
Оно, то тело шупље од сталних одлакшавања црева, од бескрајних давања; искидано од наглих буђења с криком, од Месечевих либрација, од плача из суседне собе, од космичких помрачења, од ње што је крај мене, од гмизаве косе, од – увек! – пожара у сну, од траве испод ноћи више од прашуме, и од њених лудих и грозних, од њених ужасно равномерних гравитација.
Ја сам похабао месо и ћутљиве кости, и мозак и памет, и косу, веђе и чело, и нос; и зубе-шкрбољке с пломбама и натруле, и опаљен језик; и усне, и чељуст, и гушу и гркљан од уједа пића рањаве и од вреле хране – болне, неизлечиве.
Износио сам, изморио сам ова рамена кишна, мишице меке, чланке што шкрипе, шаке које су толико пута у здрављењу с мржњом уједале та тела од самих руку, те туђе сунђер-руке, мокре, масне, руке неке згрчене што не знају да дају, које миле, које у руковању измиле, што богораде, што богу раде намирисане, што изгладнеле преклињу до земље и моле, те руке-дроље.
Изнурио сам – како је оно било? – те мишице које висе, и лактове и зглавке, и чланке, и шаке, опаке шаке које су зубима секле руке-крстове и руке-кокарде.
Руке изнемогле, руке стиснуте у џепу да се не би здравиле…
Руке, велике руке које су се здравиле!
Дао сам руке друговима у руковању.
Изгубио сам руке по њеном телу у миловању,
више их немам.
Ја сам их дао у давању, ја сам их одмахао у махању
О, крв је из њих у руковању у шаке другова истекла
О, ја их још имам само у мржњи
и – гнусно! − у спавању.
Руке које милост никада нису тражиле!
Износио сам руке што су толико јеле, јеле, пиле и пекле
што су толико звучале
и после руковања кратко, и задихано дисале
Руке, руке на хлебу, на трбуху, журне и јаке,
руке на сиси, и опаљене
руке огромних размера!
О руке што су се у буни први пут обнажиле
Руке Мајаковског које су, место кичицом и палетом,
улицама и трговима писале
Руке!
Милан Дединац, део поеме „Један човек на прозору“
Послушајте емисију, аутор и водитељ – Александра Миленковић.
