Стање и пројекција
Тренутне промјене у свијету најлакше је схатити и предвидјети ако се исправно схвати што би се десило да истих нема.
Тешко је предвидјети будућност али за разлику од оних који су заузети поправљењем историје и свакодневном забавом од оброка да оброка озбиљне земље, а и појединци, покушавају схватити тенденције у свијету и зависно од своје моћи утицати на њих или им се прилагодити.
Деценијама је прокламован „крај историје“ и сматрано да је и политички и економски човјечанство достигло коначан ниво развоја од којег је немогуће постићи бољи. Глобализација је слављена као средство које ће обогатити сиромашне а богате направити још богатијим. И вук сит и овце на броју. Демократија је прокламована као гарант да ће ова расподјела бити по све задовољавајућа, јер ко год остане гладан… може да гласа.
Већ неко вријеме, у пола гласа, признало се да није баш све тако како се сматрало али нико није објашњавао што и зашто није, а поготово што и како јесте другачије, у коначници и најбитније, нико није објашњавао ни куда ће свијет и како да иде.
Након никада до краја објашњене, али ни превазиђене економске кризе проглашене 2007/8 године постепено су се развијали догађаји, како на међународној сцени а такође и на унутрашњем плану у готово свакој држави, Арапско прољеће, наставак бесконачног рата против терора, руско „искакање“ из такозване „међународне заједнице“… Брегзит… али све је то било неповезано и нејасно, а онда је дошао… Доналд Трамп!
Наравно, не треба везивати процесе за једно име и ако се већина постојећих до сада добро „ухљебљених“ структура на глобалном нивоу труди представити ствари управо таквим. Суштина је да се схвати због чега се политичка појава као господин Доналд Трамп морала појавити и у Сједињеним Америчким Државама а и у свијету. Уз остало, обратите пажњу како се постепено идентична политичка идеја и пракса појављује на све више мјеста, за почетак у Италији.
Што је најбитније да се швати, ово што ради Донаалд Трамп, или макар покушава да уради, у многим земљама су и до сада радили, а да се тиме нису хвалили, а такође велико је питање да ли су многи који покушавају да имитирају дотичну реторику и праксу до краја свјесни што исте на самом дјелу значе и захтијевају.
Да сада занемаримо све друге, битно је схватити да господин Доналд Трамп одлично зна што и због чега ради, а мени дјелује да зна и како… колико се то због до садашњих уобичајених ставова и предрасуда некоме свиђа или не… то је друга ствар. Надам се да ћу у овом и у серији наредних текстова своју тврдњу успјети да објасним и докажем.
Да одмах појасним графикон. Г7 је група развијених земаља ( САД, В.Британија, Француска, Њемачка, Италија, Јапан и Канада), земље које су се сматрале ЗЛАТНОМ МИЛИЈАРДОМ и земље које су направиле систем који им је давао могућност да стварају вриједност, новац, из ничега и на тај начин продуже своју глобалну доминацију.
Е7 – представља групу земаља које се називају развијајућа тржишта и оне су играјући по правилима горе наведен групе негђе средином овог вијека што се тиче збира куповне моћи њиховог друштвеног производа превазишле исти збир групе Г7. У почетку релативно неповезано али веменом са све више све чврсшћих међусовних веза. Ради се о следећим земљама : Кини, Индији, Инодезији, Русији, Бразилу, Мексику и Турској.
Наравно да када се упореди број становника Г7 и Е7 диспропрција у стандарду је и даље огромна али перспективе су више него јасне. Ако је становник Г7 прије двадесет година имао готово 10 пута већу куповну моћ од просјека Е7 сада је та разлика само 4 пута. По пројекцији до 2040 година ова разлика би требала да буде само два пута већа када се гледа куповна моћ по становнику.
Да ли ће наведено значити да ће неки само напредовати или ће уједно неки и губити стандард на који су навикли процијените сами. Овоме треба додати и извући закључке и из следеће табеле.
Да одмах кажем своје мишљење да су овакве дугорочне прогнозе саме по себи бајке. Конкретну анализу је урадила ревизорска кућа PricewaterhouseCoopers (PwC) једна од највећих ако не и највећа и најугледнија на свијету. У 158 држава широм свијета има широк спектар активности а мислим да је најбоље напоменути да ова фирма услужује преко 80 процената од 500 највећих компанија на свијету да би се шватило, ко не зна, о каквој се фирми ради.
Што се података тиче, сви су званични од ММФ-а, како што се тиче друштвеног производа тако и процената привредног раста који су су пажљиво праћени и обрађени заједно са пројекцијом раста броја становништва. PwC годишње прави овакав извјештај и на његовој припреми ради готово стотињак еминентних стручњака, што год да то тренутно значило.
Па због чега кажем да је ово бајка?
Све ове пројекције су тачне ако се систем посматра статично и у оквиру постојећих правила и модела како трговина тако и глобалног монетарног поретка. Такође, како и сами аутори исправно примјећују, свака од ових пројекција подложна је политичким нестабилностима, како унутрашњим а тако и глобалним. И управо ту долазимо до терена на којем је лако наћи објашњења за тренутна догађања само ако се поставе права питања.
Уз ово, независно од политике постоји још једна, кључна мана, овакве прогнозе а то је следеће… за овакву пројекцију раста потрошачког стандарда од око 130 процената у наредних 30 година потребно је произвести 50 до 70 процената више енергије него се тренутно глобално производи. А ње толико нема… Наравно, ово нас опет враћа на терен политике. И то оне праве… и вруће.
Стога, понављам, ова пројекција, што због својих врлина што због својих мана, идеална је да се поставе кључна питања која су најчешће сама по себи одговори како на тренутну динамику глобалних збивања тако и на предвиђање будућих како у међународним односима а онда последично у структури односа унутар сваке појединачне земље зависно од њене позиције на глобалној „трпези“.
Тачни одговори типа КАКО и КАДА су веома тешки али је веома лако шватити ШТО је потребно и ШТО се мора зависно које и какве циљеве већ ко постави испред себе.
Суверенисти, или монетаристи и меркантилисти
Линија подјеле међу државама иде по питању да ли се суверенитет доживљава као средство за задуживање земље, или бескомпромисну борбу за што потпунију самодовољност.
Ако се пажљиво прати развој глобалног друштвеног производа може се лако уочити да се ранг листа по овом параметру полако поистовјећује са ранг листом држава поређаних по величини популације. Временом ће се ово само још више подударати.
У мирна и стабилна времена овај процес је скоро неминован што значи… да треба организовати нестабилности да би се диспропорције по питању распођеле глобалног богаства задржале у нечију корист. Чију? У овом моменту то је небитно, увијек ће се наћи неко и неки са таквим амбицијама.
Уколико би се развила оваква „нирвана“ свијет би се временом мање више поравнао што се тиче стандарда становништва. Да би се шватило како тренутно изгледа тај просјек опет ћу употријебити податке Међународног Монетарног Фонда.
Да наведемо пет држава које су прве изнад свјетског просјека друштвеног производа рачунатог по куповној моћи по глави становника. У поменутом развоју догађаја живот би изгледао, што се тиче стандарда и куповне моћи, као што изгледа у некој од навединих земља, изаберите за примјер сами коју већ хоћете.
Ово, да ли шаљиво да ли оптимистички, може да се посматра и као да су Црна Гора и Србија већ оствариле циљ глобализације и сада мирно и спокојно чекају да им се придруже остали. Ето… само да још уђемо у ЕУ а није неопходно ни то.
Међутим, питајте неког Американца да ли би волио да живи као што живи просјечан припадник у било којој од горе наведених земаља. Што би вам рекао и још битније што би урадио? Не знам што би и како он одговорио али сам сигуран да би радио оно што ради вјековима и сигурно ће радити док год то буде могао, поготово док се то господин Доналд Трамп пита, а то је да се свим силама и на све начине бори да задржи свој стандард који је 4 пута већи од свјетског просјека.
Такође, питајте Кинезе да ли су задовољани са оним што тренутно имају и да ли су срећни због тога што се статистички налазе у тачном просјеку глобалног стандарда? Можда би они због урођене скромности можда и рекли да може и овако али због чега да не буде боље? Поготово када већ постоје они којима је вишеструко боље? Ко не вјерује мени нека се само присјети закључака и планова са задњег конгреса КП Кине.
На крају текста налази се комплетан преглед на основу података за 2017 годину. Погледајте само које су земље изнад просјека.
Ако се изузме Русија и још пар земаља бившег СССР-а изнад просјека се налазе земље које су одавно или од скора „савезници“ Сједињених Америчких Држава. Турска је такође ту али управо због тога што је тако ниско треба схватити и зашто је окренула „плочу“.
Што се може још рећи за „ово“ изнад просјека… Па за почетак, ако се популација ових земаља, без ове „руске зоне“, сабере то у укупној глобалној популацији није ни 15 процената. Златна милијарда…
Што је још заједничко овим земљама? Па све оне задовољавају један од наредних критеријума… или их је од неког другог ослободила Америка, или их је Америка подржала у неком рату у којем су губили или су већ били банкротирали… или их је Америка ослободила од самих себе, то јесте неких њихових недемократских режима и увела им демократију.
Да ли вам је сада јасно због чега се упорно пропагирало да са демократијом долази бољи стандард?
Демократија се овђе пољављује само као средство да вас лакше држе на курсу монетаристи (они који контролишу новац поретка) и меркантилисти (они који контролишу производњу и трговину), а обзиром да су се временом они толико повезали данас је тешко направити разлику ко је од њих ко.
Додајте овдје потпуну контролу наратива која се примјењује развојем савремених средстава комуникације и зомбирану идеологизираност неолибералних локалних бирократија… ето како се просто управља Дизнилендом!
Да не оптерећујем текст са превише табела и прегледа, лако је наћи ко хоће, када погледате списак најзадуженијих нација такође ће на њему бити готово потпун састав Златне милијарде. Управо због препуштања меркантилистичко- монетаристичком блоку ( у даљем тексту МЕМО блок ) ове земље су одустале од економске, а кроз то и сваке друге стварне суверености, и потпуно се препустиле правилима потрошачког раја.
По цијену енормног дуга, неком другом приликом о томе коме, ове земље су оствариле одређени ниво стандарда и преузеле одређене улоге у глобалном систему. Неки производе одређене производе, неки служе за забаву, неки за прање пара и одређене активности из такозване сиве зоне… али све оне имају још нешто заједничко…
Све ове земље су апсолутно несамосталне и несамодовољне и САД их могу „угасити“ на „једно дугме“. Неке због њихове енергетске зависности, неке због њихове политичке или војне слабости да се одупру јачим сусједима (од којих су често Американци из стратешких разлога и „ослобађали“ и „даривали им слободу“). За контролу оваквих земаља Америци није чак ни потребно да ангажује своју огромну војску, довољно је да мало коригује курс долара, каматне стопе, цијене нафте… већ из неког разлога Штрумфови у овим земљама ће се брзо предомислити и шватити што им је радити.
У земљама конзумеристичке свијести није ни могуће прећи на концепт суверене економије јер је становништво већ толико навикло на „ благодети“ потрошачког раја којег МЕМО нуди да би покушај промјене парадигме одмах демократским путем био спријечен од стране „реформиста“ који би за прву прилику добили из МЕМО централе мало кредита и пар похвала. Како то иде касније… познато је. Суверен пут је скуп и даје резултате на дуги рок, много је изборних циклуса у међувремену… стога, боље је дужничко ропство.
Треба схватити да је овакав поредак постављен на основу „резултата“ задњег , за сада, свјетског рата или још прецизније након процеса који се називао деколонизација. Наравно, одмах по деколонизацији почела је прича о неоколонијализму а његова суштина је била управо у томе да се сви натјерају да прихвате монетарни и трговински поредак којег су побједници, или боље рећи побједник, поставили након рата.
На крају рата побједник је контролисао половину свјетског богатства. Сада је дошао на једну шестину. Да би се овај пад спријечио или успорио а по могућности и преокренуо… да ли вам је сада јасно због чега је морао да се појави Трамп и ради све ово за што га оптужују?
Да се вратимо на поменуту табелу са краја текста. Да погледамо које су земље тренутно испод просјека… и да видимо због чега задњих година чак и у условима „проглашене кризе“ оне имају високе стопе раста и због чега их пројекција из прошлог текста у будућности још више уздиже.
Овдје треба увијек имати у виду Кину јер је она суштински примјер и другима укључујући и неке са којима и нема баш најбоље односе. У склопу кинеског искуства и know hau-a постоји и нешто што се зове Тјенанмен, а о томе нека свако сам размисли.
Ове земље су или изашле разорене из рата или су се тек након њега формално ослободиле колонизатора. Услиједио је дуготрајан и мучан пут изградње властите државе, бројни изазови, диктатуре,ратови… лутања у свим могућим правцима, најчешће услијед „пријателсјких“ савјета са стране.
Такође се треба сјетити и како су нацртане границе у постколонијалном свијету и колико је то било или није случајно. Колико су направљене животне а колико беживотне заједнице? Како су дијељени народи тако да мањи дио остане тамо гдје су ресурси а већи тамо гдје нема ничега (само погледајте Африку или арапски свијет).
И поред свега наведеног временом се и у таквом постколонијалном свијету разбистрио одређени број држава и народа који су успјели у следећем:
- Успоставиле политичку самосталност макар то значило да ту улогу периодично одржава восјка.
- Приступиле изградњу комплетне економске структуре, а не само одређених привредних грана које су конкурентије на свјетском тржишту.
- Задуживале се умјерено и то само за развој привредних и војних потенцијала, а не за „корупцију народа“.
- Задржале властиту монетарну сувереност.
Ове земље су се развијале и захваљујући глобализацији али у упркос њој. Прихватале су оно што им је одговарало и минимално оно што им није одговарало, али се нису примиле на МЕМО идеологију… додуше некима од њих није ни нуђена уз остало јер их има превише да би имало смисла да их све „корумпирају“.
О сувереним економијама и самодовољности више у наредним текстовима. На овом мјесту још ово… овим земљама је јасно да морају ићи властитим путем умјесто „глобалним“, јер ће у тој варијанти увијек бити „доље“ и споро, ако уопште, напредовати. Оне користе величину, и ако скромне куповне моћи, свог тржишта и постепено развијају властиту привреду. Корак по корак… то што немате енергенте је једино што вам се може опростити, тако је Бог подијелио, све остало прије или касније морате сами направити… упркос томе што ће вас ови из МЕМО блока упорно убијеђивати да то купите од њих и чак вам давати кредите уколико немате новца, и за куповину а и за таштин рачун на неком егзотичном острву.
Да пробам да скратим… наравно да ова подјела није статична и у наредним текстовима ћу покушати да покажем и објасним динамику… што је битно схватити за све ово до сада…
Овај МЕМО поредак је дошао до краја, закуцао се у бесконачном пресипању дугова из шупљег у празно и обесмислио је сам себе. У оквиру њега нема више простора за објективан раст осим за онај који се књиговодствено формира. Или још прецизније…
Постоји простор за раст… и он је могућ на два два начина… или комбинацијом оба та начина. Управо то ради господин Доналд Трамп.
Први начин за раст у МЕМО поретку је да и даље расте, његова је логика „само је небо граница“. Али што је ово на самом ђелу требало да значи? Да Америка уђе у рат са неком од суверених земаља и у њему жестоко искрвари са врло упитним коначним резултатом (само се сјетите Ирака и Авганистана а ко није заборавио и Вијетнама) а све то да би њени „европски савезници“ могли угодније да уживају у Дизниленду којем им је она сама организовала? И узимају нове кредите да би платили старе дугове и камате и додали још мало за властите пензије?
Па није Америка због тога поставила овакав систем… отоврено је Доналд Трамп говорио у предизборној кампањи и Американци су га подржали. Нису се случајно „савезници“ хватали за главе када је он побиједио, ово је разлог због чега и ако је све правдано разним сулудим постмодернистичким изговорима.
Наравно да ће Америка покушавати да дестабилизује суверене економије широм свијета и уведе их у властити МЕМО поредак (који ће у међувремену реформисати да буде још више користан њој а не другима укључујући и „савезнике“).
Уводиће нове и нове санкције и царине, некима и неће јер ће се трудити да их усмјери против других, само погледајте како покушавају Индију окренути против Кине или Русије, али по мом мишљењу веома ријетко ће ићи на отворену ратну конфронтацију са оваквим земљама чак и када је у питању Иран. Једноставно, превише је ризично и скупо а постоји могућност да се ови суверени уз економско и монетарно повезивање и војно повежу, чак што више то се тренутно и дешава.
Други начин раста је много једноставнији и готово уопште није ризичан а своди се на то да се у оквиру Златне милијарде, постојећег МЕМО блока, редефинишу права и обавезе, оволико за одбрану, оволико за наше обвезнице а оволико нама гратис… да вас чувамо од Руса и ових са Сиријус Б… или од Ирана и Кинеза… ко се већ испрси.
Због тога сада не ваља НАФТА, трговина са ЕУ а упитан је и НАТО. Наравно да ништа од овога, из америчке перспективе, не ваља. Па све то може да донесе много више. Како ће се ово поскупљење одразити на Штрумпфове? Кога брига, ако могу и ако смију нека иду негђе друго… ако ће их ко тамо примити. Да ли неко збиља мисли да би Европљани или арапски шеици прошли много боље да падну у руке Руса или Кинеза?
Трампова стратегија је веома проста и управо због тога веома успјешна. Кокошке се лако дају подавити а са соколовима опрезно па када којег ухватимо. Чак што више, мислим да не гријешим, господин Трамп се у свему овоме понаша веома поштено и достојанствено.
Обратите пажњу како са поштовањем уважава лидере суверених држава, чак и када се свађа са њима па чак и вријеђа исте. Да ли се ради о лидерима Русије, Кине, Египта, Пакистана, Турске… чак и Сјеверне Кореје када јој пријети. Трамп је слободан човјек на челу слободне земље и цијени оне који се труде бити исти… то што су непријатељи… и то треба цијенити… треба имати одређене органе да се неко супростави нама. Како би рекла ова данашња дјеца … респект.
Још је очигледније како се Трамп односи према „савезницима“ из МЕМО блока. Очигледно је да више поштовања има за Стромy Даниелс ( ко не зна о чему се ради нека иде на Гоогле ) него за све њих заједно од Лондона до Париза и Берлина. И није ни чудо, њу ипак мора да поштује јер му је извукла паре, а ови се праве мртви и властитим народима причају глупости док он извлачи њима.
П.С. Из свега наведеног треба уз остало закључити колико су бесмислени сви популистички покрети у Европи који се труде да имитирају Трампову реторику… а обећавају и праксу. Једноставно, што приличи Јупитеру не приличи волу… и још мало што се тиче оних који су очекивали да ће „брат Трамп“ угасити Дизниленд и донети правду на Земљи… само ће улазница, сокови и храна бити скупљи а садржај вјероватно досаднији иначе… Дизниленд и даље ради!
Текстови пренети са следећих линкова:
– http://kosmopolitika.com/index.php/promisljanje-buduceg/126-rat-i-li-mir-i-stanje-i-projekcija
Насловна фотографија – Рат и мир, аутора jinzilla..