Од појаве нових, посткомунистичких Срба, уочљива је појава по којој овај текст носи наслов. Ко је бољи Србин, која су мерила која некога чине Србендом, а некога тек Српчићем? Ко је давалац атеста, односно ко је тај који меру српства одређује? Ко је овлашћени обер-Србин?
Суштина снобизма је, каже највећи српски социолог културе, Милош Илић, у имитацији и диференцијацији. Дакле, прво се имитира нешто што се не разуме (српство, православље, облик државног уређења) и то тако што се нема увид у живе узоре (јер је, због комунизма, настао дисконтинуитет у традицији и обичају), већ се следе папирни узори, књиге и извикани интелектуалци (готово сви, попут Данка Поповића, бивши оберкомунисти), или давно преживели, у политичком смислу, Љотић и Николај Велимировић. Све патриотске лекције су учене, дакле, без живог узора, без традиције и обичаја, те су зато мртворођенчад, скупа са онима који лекције држе.
Осредње школовани фићфирићи, провинцијски вуковци и деца комуниста су се дочепали србовања и безочно и бесрамно себе прогласили овлашћеним патриотама, од Драшковића и Шешеља, до ових данас.
Први снобови су, каже даље Милош Илић, настали после Француске буржоаске револуције, из реда слугу аристократије, који су, из затворених племићких кругова, изнели међу прост свет фине животне навике аристократије, која је, пре тога, била уредно побијена. Наравно, слуге су изнеле имитат, оно што се оком могло опазити, а да нису ни дотакли сву огромну симболику која је племство носила хиљаду година и са којом је оно срасло. Шта је аристократија значила сама себи, то слуга није могао ни да замисли. Исти процес се дешавао и овде, код стварања овлашћених патриота. Будући, као што рекох, предвојени од вере и нације, предвојени једном или две атеистичке и југословенске генерације, они су прибегли једином чему су могли – имитату.
Српски сељак је живот проводио немајући појма да је патриота, националиста и верник. То је био његов стил живљења, нешто чега уопште није био свестан и носио је то тихо и без оглашавања. Имитатори то нису могли, јер нису ни познавали оригинал. Нација и вера су почели да се формирају, концем осамдесетих, по моделу „како Мали Перица замишља“. Ко је гледао, у то доба, Шешеља и Драшковића како се крсте, како се театрално понашају у цркви, могао је да види да им то није пракса од младости, нити да је наслеђена од родитеља. Преглумљивање увек одаје имитатора.
Почетак деведесетих је донео то да је Шешељ почео да даје дефиницју доброг Србина. Услов да неко прође тест је био да је лоше обучен, крезуб, полуписмен или неписмен и да је био спреман да српство завали за радно место, или неку невелику суму.
После тог првог таласа псеудонационализма, дошао је други, концем деведесетих и почетком овом миленијума, кад су се појавили извесни омладински покрети, који су били, у почетку, изразито клерикалног опредељења. Све што је српско и православно, претворили су у гротеску.
Зла коб сваког скоројевића се састоји, осим, тога што је имитатор без разумевања, и у томе што се непрестано диференцира унутар екипе. Чим се оформи група, одмах се ствара „боља“ и „гора“ скупина. Боља је, рецимо, она која говори „србски“, она је, ајд’ да трапаво кажем, српскија од оне која говори само „српски“. Наравно, ово јевтино надгорањавање и такмичење за пол-позицију у србовљњу, неодољиво је за багру сваке врсте. Лаке победе, које се доказују једним словом, пожељније су него дуготрајно учење, скупљање знања и сл. Екипа, наравно, тежи да псотане још ужа: није довољно писати „србски“, већ је и ћирилица обавезна. Ко не пише ћирилицом, Србин није. Екипа постаје јож ужа, критеријуми све уврнутији. Онда се подразумева да се у цркву иде сваке недеље, да се причешћује, да се пости и да се, што је и најгоре, свима около досађу9је с тим. Ко не досађује, Србин није. Почињу једни другима да пребројавају причешћа, да уходе једни друге у среду и петак да виде да ли се пости или не и, уопште, одваја се један јож ужи круг скоројевића.
Жене у цркви ословљавају са „сестрице“, да би се нагласио асексуални моменат, иако им очи говоре да би покидали сестрице да ни перје од њих остало не би. Формира се читав један речник црквених и теолошких речи и израза, нека врста верског „Вујаклије“, који је приступачан само још ужој екипи. Метаноја, саборност, црквеност…не виеш од десетак таквих појмова, који се агресивним и досадним понављањем намећу околини. То је већ скрамица патриотско-православное екипе. Но, зла коб да се екипа мора и даље диференцирати и надгорњавати, тера их у додатна претеривања и преглумљивања, тако да, таман и да их десет остане, опет неко мора да се испостави као бољи од осталих. Нема сноба који ће се задовољити петим местом.
Цена свог тог снобизма, те клерикално-патриотске гротеске се испостави тек кад у целу причу уђе новац, а кад-тад уђе. Шешељ и Вук су одлично наплатили своје Србовање, они нови ни то не умеју. Са првим парама се заборавља све; купују се бесна кола, јуре швалерке, набацују се сатови и одела и све се враћа тамо одакле је и почело: као што су слуге француске аристократије имитирале своје господаре, тако су и ови имитирали веру и национализам, али их, као ни оне прве, то није учинило мање слугама новца и јевтине славе. Природни крај сваког имитата је у парама, оне га демскирају и дају му праву цену.
Ми смо усред тог процеса. Лажни и имитативни српски национализам и гротескно православље налазе се на низбрдици. С парама долазе пороци, с пороцима и службе које пороке документују и њима приморавају лица на сарадњу и претварају их у љигавце. Некима се то десило, некима ће се тек десити. Углавном, једних се дочепао Вучић, других стране службе и све иде оним током који је нужан за скоројевиће и снобове.
Добра ствар је баш та диференцијација, односно сабијање у све уже кругове, јер су тиме на паре напецане само вође и узан круг њихових сарадника. Већина разочараних присталица ће престати да преглумљује, вратиће се на нормалну, вековима утврђивану меру вере и национализма. Они имају шансу да својој деци пренесу нешто аутентично и стварно.
Храбро написан текст.
Дали ћемо се опасуљити?
Тешко, јер ово је епидемиолошка појава која је захватила најагресивније слојеве друштва.
Ко је крив? Зна се „просвећена интелиганција“.Запањује то да нико, а ма баш нико, не потеже јавну расаправу о овом проблему. Нико одговоран не указује на штетност овакве духовне климе по нацију.
Старе и историјски потврђене вредности смо срушили а нове нисмо изградили.
Разуме се, оно некадашње што није ваљало требало је остранити али оно што је ваљало требало је задржати.
Најуочљивљија појава је губитак смислености да се било шта позитивно може осмислити.
На видику нема визије како даље.
Iz nastalog djubrista moze jedenino da se rodi neki ,,Karadjordje,,.TDo tada ce se stvartni podloga na rusevinama starog i nije cudno da smo zaduhani i sopljivi da nam se manta u glavi da izmaglica ispred ociju nam seprividjaju svakave stvari … a razum nam se muti.i odluke nam nisu smislene.
100 правих попова би могли…чудо да направе.Морамо поново у тројке.
Na žalost, nikako da mi se sklope kockice, pa da pratim emisije uživo. Za sada sam u mogućnosti da slušam samo reprize.
Hvala Bogu da se ipak negde može čuti nekakav glas tazuma u ovoj bujici medijskog gliba kojim nas nemilosrdno zatrpavaju svakog dana. Slušajući do sada neke emisije, uključujući i ovu, u vašim rečenicama prepoznao sam skoro sve svoje stavove i poglede na svet i nemam mnogo toga da dodam. Neki od mojih omijlenih slogana su: „Da je lako biti normalan, onda bi to mogao svako“; „Ako se pomešaš sa pomijama, svinje će te pojesti“. A u vezi snobova nešto što sam čuo davnih dana od pokojne majke: „Što je prase šugavije, sve se više češe“.
Hvala Vam što postojite, što nazivate stvari i pojave pravim imenima i tako predstavljate svojevrsnu potvrdu ispravnosti mojih stavova, ubeđenja i promišljanja o mnogim pitanjima prošlosti i sadašnjosti. S’ poštovanjem, Borislav Novakov.
Najveći (najbolji) Srbi danas leže po našim(Ulemek, Jovanović), hrvatskim (Vasiljković)i evropskim tamnicama (Mladić, Karadžić) zato što su nas efikasno branili od zločinaca, osvajača i zato što su ih najgori (najmanji) srbi tamo poslali. Mi ostali smo u spektru nijansi sive boje. Gledajući kako junaci (kao i Spartak na krstu) trunu, trune cijelo Srpstvo. Neopatriote rastu iz te truleži. Najbolji lijek protiv njihovog smrada je ignorisanje i bojkot svih koji su nas doveli u ovu situaciju. Jalovi patriotizam je uvjek u službi okupatora.
Mladene pojma nemaš o čemu pričaš. Ako su gore pobrojani najveći Srbi crno nam se piše i ima još do dna mašala. Sa legijom, Vasiljkovićem i Jovanovićem nisam ratovao pa ne bih ni da komentarišem ali sa ovom dvojicom jesam pa ću reći koju. Karadžić je Srbin na način na koji ih je Milan upravo u ovom članku definisao. Prije rata doktor i kao nekakav pjesnik, iako nikad nikog nisam upoznao ko zna jednu njegovu pjesmu, sa vrlo mutnom prošlosću, kandidat sa Momom obrvilom za dugogodišnju robiju zbog krađe a ne srpstva…. . SDS nije osnovao on nego Dragan Grubač kao ogranak Kninskog SDSa, odbranu nije organizovao on nego se narod samoorganizovao pa tako ja imam još uvjek žive svjedoke da sam naoružan lovačkom puškom čuvao svoje selo 2 godine prije nego što se on uopšte pojavio u politici. Kad su stvari krenule naopako odjednom se pojavljuje niotkud preuzima stranku najblaže rečeno pod sumnjivim okolnostima i na grub način (vidi Srebrov i Koljević) i bal vampira počinje. Kako neko bez „leđa“ i totalni anonimus može tako brzo da preuzme stvari? Pa logično uz pomoć „službe“samo je pitanje naše ili strane. Korupciju ,kriminal….nije u RS donio MD nego je samo nastavio đe je Rašo stao a stvari su bile otišle toliko daleko da je glavni artiljerac u H korpusu bio SDSovac koji nije znao da mb 120mm nema čauru Na svu sreću stvari su izvukli koliko toliko školovani oficiri JNA.Kad je zavšio „posao“ završio je na mjestu od kog je bježao. Mladić je školski primjer oficira JNA. Prema neprovjerenoj priči WW2 je preživio jer su ga spasili Italijani a majku su mu četnici svezali za pletenice u kuću pa kuću upalili i spasila se kidanjem kose a on bradatog vojnika nije mogao smisliti. Bio je natprosječno hrabar, ne previše pametan i prilično pošten. Ne kažem da nije okretao glavu da ne vidi ali mislim da nijedan zločin nije napravio ili naredio. Takav je ostao do kraja što pokazuje kravata na suđenju a pošto po današnjim mjerilima Srbi ne mogu bit i komunisti…..
Njih su tamo poslali Srbi koje su oni izabrali jer se nisu bunili i dobro su slušali…. prvo njih a onda i njihove dušmane a kad spomeneš jalovi patriotizam pogledaš li se u ogledalo, mislim davno je Kočo reko „Meni kad nije valjalo uzimao sam pušku i borio se“
Можда би Шешељ и потрошио паре имиграната да Америка није нагазила кочницу на тај рачун у банци??? До испуњења обећања најбоље је тако, ма колико трајало!
@hercegovac,
Nemoj tako hercegovac na bližnjega svoga, Radovan je Doktor psihijtarije i veliki pjesnik. Ako nisi znao naš Radovan je dobitnik velike pjesničke nagrade Sergej Jasenjin.
Dragi moj hercegovac vidi se ne razumiješ vještinu vođenja politike. Nije se on odnekud pojavio, on se u tišini prpremao,moj hercegovac nije politika ono što svi znaju i što narod priča i vidi. Politiku kreiraju, odnosno stvaraju, oni što se ne pojavljuju niđe.
Kako bi se Radovan sad branio na onom Hagu i zastupao srpski obraz. Eno ga Radovan fala Bogu ponosan i dostojanstveno brani obraz i narod.
Nego hercegivac mene interesuje taj MB 120 mm kad ste gađali koje ste azimute i uglove birali. Koji su vam bili strateški ciljevi?
Ih hercegovac sad ga pretera 2 godine čuvo sam svoje selo sa lovačkom puškom. Pa šta ti je bre lovačka piška? Gde si ti mogao da se mjeriš sa snajperom?
Najbolji čuvari sela, objekta, prolaza, raskrsnica su ti snajperisti. Oni su ti oko bre sokolovo.