Највеће заблуде српске историје

СПЦ

Сви знамо, је ли, да је Српска православна црква увек била уз свој народ. Комунисти су нас, истина, учили да је то реакционарна и ретроградна институција и ми смо им, по нашем добром, старом обичају, веровали  кад нам ваља и колико нам ваља. Углавном нисмо. Али, стари преваранти, са српом и чекићем на застави и доларима у џепу и нису много грешили.

Кад год сам чуо фразу да је „наша црква увек била уз свој народ“, добијем осип. Да се разумемо, нисам атеиста, крштен сам у православној вери, идем у цркву, славим Божић, Васкрс и славу, али у неку нарочито патриотску улогу цркве никад нисам веровао. Ради се о следећем- патриотизам организације је нонсенс. Патриоти су појединци, а организација, ма која, је увек окренута себи и сопствени интерес јој је на првом месту. Патриотизам је ту сасвим факултативан. Увек ми је логичније и консеквентније изгледало обрнуто- да је народ више био уз цркву, него она уз њега. Народ без цркве се може и замислити (а и постоје такви народи, попут Ескима), али за цркву без народа још нико није чуо. Већ и стога је јасно ко је у том односу претежнији.

Несумњиво да су многи појединци, нарочито они на нижим положајима у црквеној организацији, показали високо родољубље, па и пострадали ради њега, али то увек остају строго лични чинови. Са истом аргументацијом би се могло рећи да је и удружење добровољних ватрогасаца увек било уз свој народ. Сама фраза је, дакле, нонсенс.

Друга очигледна глупост у овој пароли је и следеће: та црква јесте састављена од Срба. Уз кога би они, дакле, и могли бити? Уз Кинезе? Тешко. У основи, свака парола потказује паролаша, па и ова. У фрази да је црква увек била уз народ, крије се подсвесни осећај организације да је нешто издвојено из народа, те ће бити нешто „уз“ њега, а не он сам. Где је “уз“, ту је и „изнад“, јер ми није познато да је икад и једна организација мислила и осећала да је „испод“ заједнице. Унутрашњи осећај сваке организације је, превасходно, елитизам, свест, макар и лажна, о мисији, а какву би мисију имала група, која за себе сматра да је испод друштва? Истина, у корену сваке идеологије, па следствено томе и организације, је служба народу. У пракси, без изузетка, народ служи организацијама, ако никако другачије, оно што их издржава на грбачи. Никад црква није финансирала народ. Обрнуто се узима као нормално. Онај ко плаћа, у свести организације, никад није довољно паметан. Она му да памет, он њој новац и ствари се котрљају. Али, ароганцију цркве је надгорњила само грађанска идеологија.

Модерним, тајкунским речником речено, „улаз“ је у цркву приличан, а „излаз“ тежи нули. Срби су у цркву упумпали енормно благо, током векова, а од ње добили – благослов. Каритативна улога СПЦ је минорна. Србији свега недостаје, осим цркава. Има их за извоз, нарочито много на селима, где се 80% њих отвара само недељом, нема свештеника и ради од 7 до 9. Попови, а и многе владике живе, и живели су, далеко изнад стандарда свог народа, све бивајући „уз њега“. Па уз њега су се и обогатили, аман. Не би се од њега одвојили, ни кад би их народ мотком терао.

Црква наша насушна је, међутим, много приврженија свакој власти, него народу самом. И данас смо сведоци да црква без и најмањег протеста посматра растакање српског народа и државе. Њој је добро. Манастири пропадају, цркве такође, али конаци око њих су све лепши и већи. За претпоставити је да је тако било и раније, али црква је сама о себи, за дуге векове, остављала сведочанства и тешко је претпоставити да би ма шта осим идиле приказала. Остала су ретка сведочанства српских писаца из 19. века, који су жигосали понашање клера.

Посебно срамно су се понеле неке владике, попут Јована, митрополита загребачко-љубљанског који је, кад је у Загребу постало густо, збрисао брзином подмазане муње. Пастир је напустио стадо (а увек је црква била уз народ, сећате се?) и оставио једног попа. И? Десило му се нешто? Нипошто. И данас паметује.

Такође, пораст екуменског расположења унутар СПЦ је за сваку осуду. Црква, која из народа црпи огромне суме, не пита га да ли је расположен да се унијати и братими са својим најупорнијим и најкрволочнијим непријатељем – католичком црквом. Приватна политика владика прети да цркву сроза до краја. Јасно је да црква, за разлику од периода када је на њеном челу био покојни патријарх Герман, данас нема смер и јединствен став. Садашњи патријарх је сасвим испустио дизгине и свак ради шта хоће. Демократија је дубоко захватила цркву и не осећа се ауторитет, који ће преокренути ход „у ништа“. Црква тражи, на свом челу, администратора, а не испосника. Довођење „живог свеца“ на чело цркве је кобан потез, јер је таквима место у манастиру, а не на челу једне организације, која се, по унутрашњем устројству, ни најмање не разликује од политичке партије. Замислите патријарха Павла, једну неоспорно симпатичну особу, на челу ДС-а, или СРС-а; прогутали би га за петнаест дана. Исто су урадиле и владике.

Овде треба рећи још неколико речи о претходном патријарху, који је пуне 32 године успешно провлачио цркву између комунистичке Сциле и грађанско-демократске Харибде и свом наследнику на престолу оставио устројен и утегнут црквени организам. Вероватно је био принуђен да чини извесне компромисе са властима, али ко то није радио? Одвојила су се македонска и амерички огранак СПЦ и за то није крив комунизам, већ личне амбиције. Власт је то само користила, а не и производила. Прилком бомбастичног поновног уласка америчких расколника под „крило“ мајке-црква, све личне амбиције расколничких владика су морале бити задовољене. Да нису, испоставило би се да још није време за уједињење. Уместо да буду кажњени за раскол, награђени су. Таква мирења само штету доносе, али лепо звуче. Патријарх Герман је био оптуживан као криптокомуниста и „Удбин човек“, да је користио скуп аутомобил и телохранитеље. Мишљења сам да само није изводио јефтин популистички спектакл соло шетњи по граду. Лично сведчим да је био дубоко веран и да је, док је у снази био, увек службу лично вршио. На служењу је и пао и кук сломио. Једном сам, на недељној литургији у Саборној цркви, пребројао дванаесторо људи. Само у хору је било двадесетак певача. То је било, и то памтим, 1984. године. Годинама сам ишао на сваку недељну литургију и никада, али никада нисам видео никога од дежурних Срба, попут Матије Бећковића, Ђуретића и осталих. Нити и једног од садашњих политичара. Тада то није било опортуно, примале су се седмојулске и октобарске награде од мрског режима. Ишао сам и по другим црквама. Ни тамо их није било.

Иза патријарха Германа, остало је тврдо, национално језгро верништва, неосетљиво на компромисе и материјалну примаму. Приходи цркве и свештеника су били мањи, али стабилни и нису се повећавали удварањем верништву. Долазак нововерника, крајем осамдесетих, је већ опште место.

У основи, црква је увек била уз власт, а не уз народ. Тако је и данас. Једини пут када се црква мање-више конфронтирала са режимом, било је у време комунизма (ако занемаримо окупаторске режиме) и, парадоксално, највише се оптужује за шуровање са режимом баш у то време. Суштина је у овоме – осећај кривице што смо се, зарад ситних користи, одрекли цркве и обичаја, најлакше је било пребродити пројектовањем на цркву и Германа. Нисмо ишли у цркву, бајагим, јер је пактирала с комунистима. А ми нисмо?

Наша је црква, противно свим правилима и здравом разуму, за свеце проглашавала и братоубице и ослепљиваче синова, ако су били издашни. Прикривали су њихове неподопштине, лагали, писали саме апологије и, упопште, лагали да је то било непристојно.

Наравно, било би непристојно и нетачно рећи да црква није имала огромну историјску улогу. Једине две озбиљне и елитне организације, које је Србија успевала да створи кроз историју, јесу црква и официрски кор. Како је овде реч о цркви, додајмо и ово: у манастирима и богословијама, одгајао се, васпитавао, посебан тип „човека цркве“, добијала се висока просечност, што је максимум који се може истерати из сваког система васпитања. Огроман је број свештеника и монаха који су положили живот на олтар вере и нације. Проблем, који се увек постављао пред Србе и који тешко да ће икад бити решен, јесте напредовање у хијерархији у свакој организацији, од ватрогасног удружења, до цркве. Наиме, не постоји механизам који би обезбедио да талентовани и способни продру у врх, поред полтрона и оних чија је амбиција далеко изнад личних квалитета. Кад ситуација постане критична, али не мало, нег тек пред катастрофу, у врх продру најквалитетнији и трају само дотле док траје непосредна опасност. Кад прође, њих се истискује и на њихово место долазе најгори, који су, док је опасност трајала, у мишјој рупи били. То је наша зла коб и тешко да ће се то икад изменити, јер су корени таквог понашања, изгледа, задати у бићу српског народа.

Још и ово: будући да је свештенство уопште сталеж, оно је велико онолико колико је велики и први сталеж- племство. Нестанком племства, и свештенство је опало, нестанком једног сталежа, опао сталешки поглед на свет у целини. Сада се свештенство претвара у касту, окренуту себи самој и потпуно слепој за друштвена кретања. Некада се то покрива затварањем у догму, када црква прокламује да њен задатак и није да се меша у друштвена кретања, а некада се. Просто, црквени организам понаша аутистично, градећи се да проблем уопште не опсервира.  Догма, вековима полирана, претворила се у нешто веома налик Марксовој дијалектици, тако да се њоме, без муке, могу заступати сасвим опречни ставови, већ према потреби. Томе иде на руку и нагли пораст градског становништва које је, конституционално, атеистичко. На површини, изгледа као да се последњих петнаестак, двадесет година, осетио нагли пораст вереу српском народу, али то је само привид. Оно што се појавило, ишчезавањем видљивих облика комунизма, јесте интересовање за верска питања и ништа више. Црква се са тим носи рутинирано: новим верницима даје површно и неважно теолошко знање, а узима оно што јој је заиста важно- новац.

Испод површине свих ових збивања, јавља се, последњих деценија, нешто што црква не жели да види – метафизичка глад, она глад која се налази у последњим основама људског постојања и коју црква, окоштала и материјализму окренута, више није у стању да засити. У тај празан простор убациле су се секте, на које црква упорно фркће. Секте нуде осећајност, макар и лажну, у вери и то је тајна њиховог динамичног раста. Из цркве је осећајност ишчезла. Остао је само ритуал, вера није проосећана, већ само очима виђена. Прогнозирам да црква неће зауставити деловање секти, јер је апсолутно недовољно само критиковати неког, без да се понуди одговарајућа алтернатива.

Вратимо се на почетак.

Црква није увек била уз народ. Данас још и мање него раније. Народ јесте био уз цркву, али и то се мења. Градско становништво, дубоко огрезло у ултраматеријалистички поглед на свет и живот, није у стању да се издигне изнад имитације вере и полако ће губити интересовање за цркву. Онај ко је једном од вере отпао, отпашће опет и ту Бога нема. Вера је увек почивала на живом обичају, традицији, а они се уче у раном детињству, а не у зрелим годинама. Нешто мало истински верујућег народа остало је по селима и они сада носе цео терет православља у Србији. Црква је ступила на пут са кога повратка нема вољом организације. Промена може доћи само споља, под притиском догађаја.

Сећам се моје комшинице, старе госпође Шарлоте Руткаи, београдске Мађарице, која је сваке недеље ишла у цркву Криста Краља, у улици Пролетерских бригада, или Крунској, како се сада ваљда зове. Кад неке недеље не оде, због клизавице, или костобоље,  у понедељак је обавезно, у њен стан на Обилићевом венцу, долазио католички свештеник, да види како је и зашто је није било. Више пута смо скупа попили кафу и врло пристојно разговарали, иако нисам љубитељ католичанства, а ни поп није био обожавалац православља, а још мање православаца. С друге стране, наш поп ми никад није у кућу дошао да попијемо кафу, он је чист професионалац, фали му само чантра. Долази само кад има шта да наплати. Нисам због тога мање православац, нити нислим да је католичка црква у много бољем стању него православна, већ само указујем на то да је из цркве наше сасвим ишчезла пастирска компонента.

Од силних пара, које је кроз многе векове наша црква пропустила кроз руке, безначајан део је одвојен за сиротињу, болесне, за избеглице…нашој цркви не треба народ, већ само ктитори и приложници. Ретке су цркве на чијим зидовима не висе плоче са именима ктитора и великих приложника. Ишчезла је чак и последња трунка сећања да смо пред Богом сви једнаки и да је „…лакше деви проћи кроз иглене уши, него богаташу у царство небеско“… У раним вековима, неосетно су Исусове речи замењене причом о његовој појави, а на концу су и његова појава и његове речи, постали неважни пред грандиозним здањем цркве, која је одрекла сваку могућност да човек може допрети до Бога, а да се претходно не покори њеним прaвилима.

Две велике јереси, на које се окомила православна црква, су биле иконоборачка и исихастичка. Прва је тражила доследан монотеизам, одричући небеску хијерархију светаца и анђела, и резултирала је појавом ислама на ободу византијског царства. Друга је говорила да човек може пронаћи пут до Бога властитим напором, узорношћу и часним живљењем, мимо црквене организације. Цена за сузбијање ових јереси се није поставњала као питање: све је било на коцки. Обе су сузбијене. У првом случају, одустајање од чистог монотеизма, било је мотивисано христијанизацијом варвара, који га никад не би прихватили, да им није дозвољено да, под плаштом хришћанских светаца, сакрију своје древне богове. У другом, већ и сама помисао да би се Христова реч могла следити и без цркве, дражила је мозгове клера на огорчено противљење. Сузбијањем ове две јереси, православна црква убила је најбоље што је у свом крилу имала. Огроман метафизички потенцијал жртвован је да би се очувала власт цркве и њена посредничка улога између човека и бога. Данас она ту улогу има, само се не види чему?

У тесној вези са црквом, стоји и наша чувена и сваком приликом хваљена средњевековна књижевност. Треба храбрости да се каже да је она сва плагијаторска, осредња, чак веома осредња, без и мрве оригиналности и претставља тек просту суму набацаних придева у епитета. У основи, бескрајно је досадна и неинвентивна и добра је само као доказ да смо какву-такву писменост имали и у то доба. Ми? Тешко. У ствари, то је јадан доказ да је Србија имала нешто писмених људи, у проценту који тешко да је помена вредан.

Довољно је прочитати Слово љубве, или Јефимијину Похвалу кнезу Лазару, па да се добије осип. Конфузно набацивање епитета, неухватљива идеја, бескрајно понављање једне исте фразе…за то ни у средњој школи нема тројке. Дежурним љубитељима српске културе и њене историје, иде вода на уста већ при помену тих грандиозних дела, а о златним кашикама да и не говоримо. Фарса. Она заиста грандиозна култура, једина која је аутентична и само наша, она народна, са својим на традицију и обичаје ослоњеним творевинама, остала је сасвим скривена од њих. Изрецимо и ово – комплетна писана књижевност Срба, до Његоша, далеко је, бескрајно је слабијa од народне поезије. Наша епика и лирика су највиши удар наше културе и равна им нема. Настале су органски, из живота, а нису плод плагијата грчког, или латинског обрасца. Гетеу се она допала, а дежурним Србима, се допала она плагијаторска. Оно што нам се допада, више говори о нама самима, него о себи.