Читам, ових дана, прогнозе политичких аналитичара, који толкују шта ће нам се дешавати у следећој години. Каквих ту све слојевитих и мудрих размишљања има!? Како се слојевити сценарији развијају, какве се нијансе проналазе у будућности све мање Србије и све црње Црне Горе!?
Можда негде, у белом свету, политичка анализа може да буде и тешка, и слојевита, можда се негде одлучује о сложеним и тешким питањима, али овде, на овом парчету Балкана, нека велика памет за поглед у будућност није потребна. Можа постоји пет, или десет могућих сценарија, али се сви своде само на избор места на коме ћемо оставити падобран, пре него што скочимо у провалију.
Ствара се, помоћу политичке анализе и аналитичара илузија да се нека политика овде уопште води, те да наши политиканти, кобајагим, бирају којим ће путем кренути: ка мајчици Русији, или у правцу даљих НАТО и европских интеграција. Јавности се сервира прича да је Вучић, је ли, одиграо пар храбрих потеза против Американаца, те да би могао, ако они наставе даље да га цвеле, да се окрене од њих и да захвати транс-сибирски политички правац. Црна Гора је лишена чак и те опсене, јер је увела санкције Русији, од којих се ова дуго неће опоравити, и тиме јасно трасирала правац. Ми, у Србији, међутим, много више волимо мутну воду и стварање лажних алтернатива. Просто је укус публике такав: и Косоаво, и ЕУ; и Америка, и Русија; и права Црнаца у чланство у Кју-клукс клану. Све ове лажне алтернативе, које нам нуде аналитичари са јасала власти и странаца, имају циљ да прикрију ону једину алтернативу: или ћемо опстати ми, или ће опстати компрадорска екипа.
Више пута сам, овако, пред Нову годину, писао прогнозе и, будући да нисам на платном списку ни власти, ни опозиције, па не морам да цвркућем како ми се каже, радо ћу се, следећег 31. децембра, изложити критици читалаца ИН4С портала, уколико погрешим у данашњој анализи. Иначе мислим да је смисао политичке анализе да предвиди процесе и збивања, а не да чешља маглу.
- Већ помало досадна и истрошена прича о преласку са униполарног на биполарни, или мултиполарни свет, у коме ће Срби лакше пронаћи своје место, у највећој мери је опсена. То што негде постоје нове-старе силе, попут Русије и Кине, нама не значи ништа, јер смо, у некој подели света, гурнути у западну интересну сферу и то нам одређује судбину. Мултипорални свет почиње да личи на вишепартисјки систем: све је остало исто, само се број играча повећао. Стога, ваља очекивати да ће западни утицај на Балкану остати несумњив и следеће године и Русија неће доћи. Узалуд је зовемо и зазивамо. Осим козачких удружења и пар некаквих руских аналитичара, који ни тамо не значе ништа, нико из руске власти није рекао да уопште намеравају да икада дођу. То што ми изјаве типа: „Ја волим Србе“ чујемо као: „Ја волим Србе и долазим догодине“, наш је проблем, а не руски. Нада није темељ за било какву озбиљну политику.
- Дезинтеграциони процеси ће се наставити. Војводина, Рашка и Пчињска област ће почети да се тихо одвајају од Србије. Угљанин. Чанак и шиптарски политичари добијају све већи простор у медијима и креира се атмосфера из `91-е, која ће се користити да се питање черупања Србије интернационализује. Кад год смо то дозволили, рђаво смо се провели. Код Шиптара и у Рашкој области ће се користити етнички принцип у одређивању права народа на самоопредељење, а у Војводини ће се форсирати регионални принцип. Све време ће, у сва три случаја, бити позивано на владавину људских права и сваки покушај спречавања сецесије ће бити проглашаван кршењем истих. Овај процес ће се отворити следеће године, али ће трајати бар још три-четири године.
- У Црној Гори ће Мило остати на власти, док ће Вучић, по свој прилици, избоксовати још један четворогодишњи мандат. У рукама имају медије, имају инструменте присиле (које, истина, не смеју да користе без одобрења странаца), имају подршку западних сила и имају широк спектар подршке изнутра, од НВО сектора, до делова опозиције. Опозиција има, бар у Црној Гори, добру вољу да се копрца. У Србији ни толико. Те две групе бирача, они који немају довољно памети и они који немају довољно поштења, опстајаће у политичкој арени све док демократија не сиђе са историјске позорнице и свако ко мисли да се власти дочепа преко избора, мораће, осим што ће морати да странце пољуби тамо где сунце не сија, и да обради ове две групе и то сасвим некреативно: мораће да их лаже и да им обећава. Индикативан је пример капање из 2012-те, у Србији: док је, по митинзима, грмео да неће бити партијског запошљавања, на партијском нивоу Вучић је говорио да ће бити посла за све активисте СНС-а. То није симпатично, али показује како се власти, демократским путем, може дочепати само аморалним средствима. Мило је отишао још корак даље, јер му је Црна Гора, због габарита, ставила у изглед лакшу манипулацију.
- Еконосмко-привредна политика ће се наставити и сиромашићемо и даље. Статистика ће, скупа са медијима, све то шминкати, али од бабе девојку нико не направи. Куповна моћ ће опасти, број незапослених ће се повећавати, привредна активност ће се гасити. Једино ће инфлација бити подношљива, али то за обичног човека никаквог значаја нема. Социјала ће бити све тања, фондови за подмазивање иностраних шпекуланата и НВО сектора, све дебљи. За годину дана, ова, 2015-та, изгледаће нам као Дизниленд. Задуживаћемо се све више и вероватно ћемо достићи, у Србији, ниво задуживања од 3-400 000 000 долара месечно.
Нудим, ево, опкладу свакоме ко мисли да ће идуће године бити боље и да ће привреда оживети, да ће медији бити слободнији и да ће Запад олабавити омчу, а Руси доћи. Нека параметри буду:
- Куповна моћ плате оних који не раде у државној управи и јавним предузећима, већ у реалном сектору.
- Број незапослених (не број на Националној служби за (не)запошљавање, јер се то може штеловати, већ реалан број, који се добије кад се, од укупног броја становника, одбију пензионери, малолетници и запослени).
- Опипљива помоћ Русије опозицији, и отварање неког медија, који неће емитовати само културне садржаје.
Уместо уобичајених анализа „мож` да буде, ал` не мора да значи“, понудио сам опипљиву прогнозу, са свом опасношћу да се изложим критици, уколико се покаже да нисам у праву. Зато текст и завршавам, као што сам и почео: Не бојте се, добро бити неће.
Објављено
