Небојша Катић: На путу за срећну (колонијалну) будућност

Да ли је Србија тек на путу да постане колонија, или је на том путу тако далеко одмакла да повратак више није могућ? Да ли је Србија вољна жртва транзиционог колонијализма, или јој је он наметнут? Да ли су ово разумна питања, или је реч о антиглобалистичкој кукњави паметњаковића који не разумеју ни модерно време ни логику економских процеса?

Класични колонијализам је подразумевао запоседање и потпуну политичку и економску контролу туђих територија. Транзициони колонијализам је мање амбициозан. Сведен је на то да слабе државе користи као извор јефтине радне снаге и сировина, да контролише њихова тржишта и да онемогући њихов самостални развој.

За разлику од колонијализма који је наметан силом, уз отпоре и побуне, нови колонијализам се радосно призива. Државе моле, или чак клече и плаћају да колонизатори дођу. И државе које никада нису биле колоније, то данас постају.

Класична колонизација је била скупа, док су трошкови нове колонизације веома ниски. Радије се купују постојећа предузећа него што се отварају нова, а тржишта се добијају на поклон. Колонизатори не граде путеве, железнице или луке, као некада. Та врста скупих улагања се великодушно препушта домаћинима, па им се чак наручују и трасирају нови путни правци (нпр. Ниш – Приштина), или се интервенише како се нешто не би градило (нпр. „Јужни ток“).

Како би се процес колонизације одвијао без отпора, потребно је створити повољан интелектуални и идеолошки амбијент. Историјска искуства су ту од велике помоћи. Социјализам је, на пример, покушавао да „купи“ читав народ. Како је народа много, то је био прескуп подухват, а и народу је некако увек било мало.

Технике новог колонијализма су далеко јефтиније и убитачно су ефикасне – потребно је купити само неколико стотина људи који креирају политичку, интелектуалну и идеолошку климу. Онај ко контролише академски простор и медије, обликује и дебатни амбијент. А у тако контролисаном амбијенту, свака озбиљнија друштвена критика биће неутралисана или скренута на споредни колосек.

Посао академске елите је да објасни да нови колонијализам није облик бруталног потчињавања, те да је реч о модерним процесима који почивају на строго научним, економским законитостима. А од закона науке, било да је реч о физици или економији, не може се побећи. Ако живите очајно и на рубу егзистенције, економија учи да је то зато што ништа не вредите, о чему је тржиште донело свој суд. Ваш лош живот је у ствари последица лењости и непредузимљивости, како би то рекао један познати економски мислилац.

У центру економског система више није човек, већ једно сасвим ново биће – потрошач. Успешан систем зато мора радити у корист потрошача, макар то било на штету људи. То важи и онда када је потрошач сиромашан и убог, када бедно зарађује, или када је без посла. Битно је да потрошач има велики избор и када нема новца за трошење, и када робе може само гледати у излогу или на телевизији.

Кључне речи транзиционог колонијализма су: стране инвестиције, закони тржишта, конкуренција, профит, флексибилно тржиште рада, потрошачки избор, пословни амбијент, приватизација и реструктурирање итд. На другој страни су забрањене речи: планирање развоја, економски суверенитет, стратешке гране, енергетска сигурност, прехрамбена сигурност, егзистенцијална сигурност, солидарност, култура и сл.

Једном када се такав речник усвоји, све је на продају, а најбоље је када се продаје странцима. Политичари и економисти објашњавају да није битно ко је власник предузећа, нити ко располаже привредим ресурсима. Неће ваљда странци однети продајне ланце, руднике, аеродроме, оранице, електране, или телефонске централе – питају ови луцидни интелектуални титани. (Из овога логично следи да су у време „правог“ колонијализма рудници, земљиште или компаније нпр. одношени из колонија.) Може ли се интелигентније и убедљивије правдати продаја свега постојећег?

Да ли и у политичкој сфери постоји колонијално потчињавање? Некоме се може и то причинити. Али, када Шредер или Блер саветују владу, то никако није чин најцрњег понижавања нације и ругање жртвама из 1999. То није ни трагична слика државе која је изгубила свако самопоштовање. Не, то је манифестација мудрости, дубоког политичког увида и афирмација реалполитике каква није виђена још од времена кнеза Милоша. Србија је, нема сумње, на правом путу.