Neki su kao klinci jurcali da se upoznaju sa Milenom Dravić, a neki, poput mene, da se upoznaju sa Tustom. Pre neki dan je otišla Milena, a pre 6 godina nas je napustio i Tusta, frontmen jednog od najvećih pank-rok bendova sa ovih prostora.
Mi koji volimo, i koji se bavimo na ovaj, ili onaj način, muzikom, novinarstvom, filmom, glumom, pisanjem, bilo kojim vidom stvaranja, kao da smo postali popovi koji drže opela za ljude koji su vredeli, mi ih RIP-ujemo, a oni nas napuštaju. Jedan po jedan. A šta ćemo posle, kada umre i poslednji velikan, pa i njemu održimo slovo, i ne budemo više imali za koga da palimo sveće? Prepustiti se rijaliti mraku da nas proguta, glasati preko sms-a da Miki iz Kupinova nešto opali? Ili se potruditi da budući klinci imaju neku novu Milenu, ili nekog novog Tustu, za 21. vek, i tako pokažemo da nije sve izgubljeno? Hajde da probamo da gledamo malo unapred, a ove neosporno velike ljude, koji su nas pošteno zadužili, pustimo da počivaju u miru, jer su to zaista zaslužili.
Za početak, treba da pronađemo prekidač za svetlo, i podesimo ga sa “OFF“ na “ON“, jer u borbi za egzistenciju, zvanja, titule, jabuka telefone, lične komfore, lažni prestiž, koji zapravo – ne postoji, za sobom ostavljamo kulturno nasleđe budućim naraštajima, a ako im ga ostavimo u vidu silikonskih grudi, i usta koja nariču preko autotjuna – alal nam vera, svima. A upravo zbog borbe za egzistenciju smo i zaboravili na neke stvari koje su važnije, gledajući na duže staze. Jer nas, danas ima, a sutra možda ne. U razgovoru sa ljudima, često se diskutuvalo na ovu temu. Jedan prijatelj kaže da još samo ludaci i fanatici prate dešavanja na polju kulture, jer je većina ljudi u frci sa kintom, i u svoj toj frci izgube osećaj za sekundarne stvari, što je umetnost, nažalost i postala.
Drugi opet kaže da se umetnosti više ne posvećuje vreme, jer je postala “besplatna“, a danas, ako radiš nešto besplatno, ili za malo love, zvanično dobijaš titulu budale, za razliku od prošlih vremena, kada je bavljenje istim donosilo pristojnu zaradu.
Da bi se “dogodili“ važni umetnici, neophodno je i da društvo u kome osoba stvara bude relativno uređeno, da bi i sam pojedinac mogao normalno da se razvija i sazreva kao umetnik, što je bio slučaj sedamdesetih i osamdesetih godina, koje su, bez ikakve patetike i nostalgije (ne mogu biti nostalgičan, jer nisam živeo u tom vremenu) bile renesansne, po pitanju muzike, kniževnosti, novinarstva i filma, i tu ćemo se složiti svi. Takođe, da bi se “dogodili“ važni umetnici, neophodno je postojanje srednje klase, koja ovde već dobrih tridesetak godina, gotovo da i ne postoji. Neophodna je i razvijena kolektivna svest, koju mravi odavno imaju u većim količinima, od nas ljudi.
Da bi postao dobar muzičar, potrebne su ti nove žice. Da bi bio dobar glumac, potrebno je uložiti dosta vežbe. Da bi postao dobar pisac, neophodno je da imaš tastaturu, kompjuter i “Word“, na kom ćeš prekucavati nove stvari. A ništa od toga se ne pokreće na vazduh, ili na lepu reč. Neophodno je vreme, a vreme je novac. I u toj maratonskoj trci za novcem, osoba biva uskraćena za slobodu, a samim tim i kreativnost te osobe nikada ne dostiže zenit, već ostaje prosek. A znamo da je sloboda najvažnija stvar za nas ljude. Ili su nam isprali mozak, pa smo zaboravili?
Kada kažu da teška vremena donose istinsku umetnost, imaju pravo. Ali kada teška vremena pređu u nevremena, umetnik postaje marginalac. A upravo na toj margini, gledao sam gomilu kvalitetnih bendova kako se raspadaju, mnogo kul pisaca kako odustaje od pisanja, i glumaca koji se povlače u stranu, i odustaju jer: ,,Jebiga.“
To ,,Jebiga“, nas je možda koštalo nove Ekatarine Velike, novog Duška Radovića, nove Milene Dravić, nove Margite, novog Tuste, novog Pece Popovića, a da toga nismo ni svesni. Zaista ne bi bilo fer prema generacijama koje dolaze, da naša zaostavština njima bude Zorannah, Simonida Milojković i Zmaj od Šipova, koji kao mentol urliče na televiziji sa nacionalnom frekvencijom. Da li možemo nešto promeniti, ne znam, ali imamo pravo da to pokušamo, dok nas ne uguše škart, prosek i ispod-prosek.
Neki kažu da je odavno sve što je dobro odsvirano i napisano, ali ja ne bih mogao da se složim sa tim. Novi album benda Čovek Bez Sluha, će to demantuje na polju muzike, na keca. Već je demantovao sa singlovima koji su izašli. Vidojković i Šelić to konstantno demantuju na polju književnosti. U Novom Sadu postoji “O radio“, koji za muzičkog urednika ima jednog od najboljih poznavalaca muzike koje sam do sada sreo, a sreo sam ih zaista mnogo. Za mene je to više nego dovoljno da pomislim da nismo izgubili “rat.“
I da se vratimo na onaj prekidač, sa početka teksta. Upaljeno.
(Posvećeno svim drugarima na linijama prvog fronta, koji se i dalje hrabro bore protiv neukusa)
Tekst prenet sa portala Rockomotiva:
R.I.P urbana kulturo
