„А сада тријумфују малограђанин и шпекулант
који немају никакве идејне захтеве.“
Владимир Кантор
„Малограђанин не жели да промени постојећи свет,
него само да сe у њему што удобније смести.“
Расл Џекоби
Малограђанштина је симбол модерног времена; тековина грађанског друштва.
У савременом (техничком) свету готово сви живе малограђанским начином живота. Он је постао доминантан и присутан свуда без обзира на модел власти или облик политичког система, зато што су сви једнако, упркос формалним разликама, у суштини (свесно или несвесно) привржени малограђанским животним вредностима.
И поред различитих политичких ставова, све се своди на исто.
Делујући у складу са захтевима револуције капитала, одн. прогресивног развоја техничког система, практично сви теже истом циљу. Принуђени су да се крећу у истоветном смеру, у правцу глобалне униформности и потпуне корисничке зависности.
Модернизација друштва прогресивно укида аутономију, онеспособљава људе за заједништво и чини их зависним од посредничких институција.
Масовно прихватање буржујских вредности и малограђанског начина живота сведочи о томе да је капитализам, као основни садржај грађанског друштва, постао и стање људског духа.
Однос грађанског друштва и капитализма је однос садејства. У таквој спрези, развојем капитализма, јачањем капитал односа, грађанско друштво је постало малограђанско, а малогарађанско друштво не може бити другачије него капиталистичко, експлоататорско и потрошачко. Зато се супротстављање капитализму данас свело на протесте корисника услуга који, чак и у свом најснажнијем отпору систему (свеједно са којих идеолошких позиција), остају чврсто привржени малограђанском систему вредности.
Без обзира што заступају идеолошки различите програме и дају опречне политичке изјаве, сви су уједињени у жељи да живе на исти начин. Готово да више нема оних који имају потребу за нечим што би било битно другачије од овог у чему смо сада. Због тога неки нови начин живота који не би био малограђански није на видику, нити се може наћи у програмима политичких странака.
Онима који још увек искрено желе да живе другачије, не више овако, мора бити јасно да је то у оквиру постојећег (техничког) система немогуће. Отишли смо предалеко. Одавно смо прешли критичну границу и више ништа не можемо предузети што би нас спасло од постојеће „малограђанске ентропије“.
Левичарски активисти и критички интелектуалци, једнако као и службени (неолиберални) теоретичари, упркос разликама у политичким ставовима, свесно или несвесно, практично следе један исти, владајући малограђански принцип стварности. Све њих, без озира на формалне разлике, повезује иста амбиција, да се дочепају што вишег места у постојећој друштвеној хијерархији и са тих позиција неометано уживају у потрошњи. На тај начин је постигнут неопходни консензус, који одговара интересима режима, јер обезбеђује друштвени status quo.
У току хладног рата, многи су веровали да је могуће успоставити друштво које не би било буржоаско. Падом Берлинског зида, социјалистички и демократски свет се измешао у плићаку малограђанштине. Управо због те, отворене или прикривене (чак, несвесне), жудње која је била код свих присутна, ово поравнање је извршено тако лако. Малограђанштина, некада обележје једне друштвене класе, једног слоја, наводно само капиталистичког блока, захваљујући развоју потрошачког друштва и неодољивој привлачности конзумеризма, постала је свеопште стање духа, које је савршена подлога за финалну економску, политичку и религиозну глобализацију света
Сада више није могуће побећи од тога. Бити неконформиста данас делује неубедљиво. Таквав став више нема никакву тежину. У ситуацији све веће малограђанске деградације, код већине то изазива само подсмех.
Пре много година, Жак Елил је упозоравао: “Појединцу преостају две могућности: или да остане оно што јесте, а у том случају ће бити све неприлагођенији, неуротичнији и нефикаснији, губећи могућност да се издржава и на крају, без обзира на све његове таленте, биће одбачен као социјални отпад; или ће се прилагодити новом друштвеном механизму, који ће постати његов свет, а он обучен да живи само у масовном друштву. То подразумева огроман напор ‘психичке мутације’, јер индустријско друштво, подређујући све техници, захтева од својих грађана да буду све већи конформисти“.
Отприлике у исто време, Пазолини је писао о тријумфу буржоазије која је кроз процес модернизације, индустријализацијом и успешним пропагирањем конзумеризма, успела да све људе претвори у малограђане, тако да оно што је до тада била само једна друштвена класа, постане “свеопште људско стање”.
Убрзаном индустријализацијом и јачањем потрошачког душтва, после Другог светског рата, животни амбијент је измењен у толикој мери, да су се ствари промениле у корист малограђанских схватања. До тада се духовни хоризонт сељака и радника разликовао и они су желели другачију будућност. Са модернизацијом друштва све се изменило. Ову промену Пазолини је назвао “психолошком грађанизацијом“. То што је већина доживела као „напредак“, он је видео као „назадовање до извесне врсте варварства“. Са жаљењем је указивао на последице прогресивног ширења буржоаског духа: радници су постали малограђани и пролетаријат је нестао. Закључио је да су се пролетери грађанизовали, а буржуји пролетаризовали.
Малограђанска техно-култура, која је тако настала и била строго прагматична, није дозволила даљи људски развој, онакав какав је до тада постојао. Последица тога, закључио је Пазолини, било је „својеврсно сужавање (…) интелектуалних и моралних способности“.
И Пјер Бурдије је нешто касније, са супрoтних политичких позиција, уочио да број нових малограђана расте, а њих је дефинисао као „пролетере који су се умањили да би постали грађани“.
Много раније, у Новом средњевековљу, Николај Берђајев је закључио да је после Октобарске револуције дошло до суштинске промене, до сужавања људских интелектуалних и моралних способности, у тој мери да се до непрепознатљивости изменио и израз људских лица. Појавиле су се физиономије каквих раније није било. Настао је нови антрополошки тип човека, чији изглед више није био руски, него интернационалан. Ове очигледне физичке промене, Берђајев је приписао „национализацији и електрификација“, посебно „електрификацији“, која је била први корак у увођењу модерне технике у животе „широких народних маса“, у успостављању техничке цивилизације на простору Совјетског Савеза. Та нова интернационална физиономија, било је лице „новог руског буржуја са смислом за силу и власт“. Није се радило о настанку нове социјалне класе, него о појави сасвим новог антрополошког типа човека, „грађанина“, модерног, урбанизованог појединца „са смислом за технику, силу и власт“.
Берђајев је указао на спрегу између грађанизације и техниког прогреса, повезаност технике и силе, технике и власти.
Увек треба имати на уму да техника нема никакве везе, како се обично мисли, с побољшањем квалитета живота. Техника служи искључиво за то да се човек натера на послушност и успешно експлоатише. Људи ово трагично превиђају.
Берђајев је закључио да ће се уз помоћ технике, то што је постојало до тада нестати. Најпре „душа Русије“, а на крају и идеја комунизма. Закључио је и да је са Октобарском револуцијом Русија по први пут постала буржоаска земља без буржоазије, али са људима који су притајено привржени буржујским „вредностима“.
Само на први поглед изгледа необично што је у „првој радничкој земљи на свету“ Берђајев видео “земљу буржуја”. Социјализам није само успостављање „праведних друштвених односа“, него је и изградња модерног грађанског друштва. У Совјетском Савезу, у време „национализације и електрификације“, људи су се најпре ословаљавали са „грађанине“, а тек касније са „друже“.
Исту ствар, педесетак година касније (70’ година XX века), описује и Пазолини. Уочио је да млади у потпуности припадају малограђанском свету, који им је наметнут послератном индустријализацијом и конзумеризмом. Било му је несхватљиво да сиромашни сељаци и радници нису схватили колико су малограђани “одвратни” и да су се прилагодили оваквом људском типу, пристли да и они постану такви. Зато када Пазолини описује претварање радника и сиромашних сељака у модерне буржује, са жаљењем примећује да су њихови узори постали “малограђански идиоти и силеџије, које су људи у стара добра времена презирали и исмевали као одвратне ништарије“. Он се као и Берђајев фокусирао на њихове физиономије и уочио да су то истоветна, “енигматична, бледа и смркнута лица”, која одају „недостатак моралне тежине“, да су они „разапети између губитка старих вредности и усвајања нових; да немају никакву представу о својој правој функцији“, као и да „више нема разлике у погледу на свет и начину понашања, између буржуја и пролетера из радничких предграђа“. Пазолини тврди како су економски разлози навели сељаке и раднике да постану такви. Конзумеризам је уништио стари стварни свет и постојећи учинио потпуно нереалним. Претворио је праве људе у изветреле људске појаве.
Послератна индустријализација и наметање конзумеризма као искључиве животне филозофије, учинили су да постојећи свет постане варљив, јер „у њему више није био могућ избор између добра и зла“.
Берђајев, главни проблем види не на површини живота, у ономе што се (погрешно) назива „комунизам“, него на унутрашњој равни, у дубинским процесима који су се развијали и напредовали у Совјетском Савезу. Он је схватио да није ствар у бољшевизацији народа, него у грађанизацији, у све већем броју оних који се уклапају у тај нови антрополошки тип човека-грађанина. Показало се, сасвим у складу са оним што Берђајев тврдио, да су морално-карактерне последице совјетске власти биле ужасније од њених државних, правно-економских последица, зато што је и социјализам био облик грађанског друштва, технократског система, који је разарао духовни живот народа.
Модернизација, путем електрификације и индустријализације, закључио је Берђајев, деморалисала је руски народа и истовремено га је усмеравала ка „насладама живота“. Тај процес „материјализације и малодушности“ он је видео као много шири. Комунисти који су томе били изложени, ничим нису показали да то желе избећи. Ово је било сасвим у складу са духом времена, јер је технички прогрес обележје модереног доба. Последица идолопоклоничког односа према техници и грађанска жудња за животним задовољствима, довела је до тога да су људи олако пристајали на потрошачко ропство. Унутрашња слобода постала им је неважна. Одбацили су је у корист спољашњих добра и конзумеризма, уживања у чулним задовољствима.
Развојем техничког система, модернизацијом, завист и похлепа су постале одлучујуће покретачке снаге „друштвеног напретка“. Савремени грађански свет је испуњен завишћу и похлепом. Ови афекти, одређују правац кретања и домете „развоја“ савременог грађанског друштва. На њима је утемељен данашњи глобални технички систем, помоћу њих се репродукује и незадрживо напредује.
Због зависти и похлепе човек се свесно или несвесно одриче своје људскости и ставља у функцију технологије. Он постаје само привезак машине, ситни зупчаник, чип интегралног кола, пуко средство економског раста, без обзира на којем месту у друштвеној хијерархији се налази.
Ово савремено, крајње нехумано друштво, створила је машина. Данас живимо у нечовечним условима. Такав живот је бесмислен. У Пропасти запада, Шпенглер је исправно закључио да је машина дело ђавола. У есеју Човек и техника, пише: „Малограђани су се одушевљавали сваким дугметом које је стављало у погон неку направу, која је наводно штедела људски рад. Уместо праве религије прошлих времена, наступило је површно величање ‘тековина човечанства’, које су схватане искључиво као напредак технике, који штеди рад и забавља. О души се није говорило.“
У нашој (техничкој) цивилизацији, завист и похлепа су основни друштвени принципи и главни покретачи свеопште експлоатације. Данашњи владајући малограђански морализам, укорењен је у смртоносној хладноћи зависти и горућој деструкцији похлепе.
Савремено доба је време тријумфа малограђанина, урбанизованог идолопоклоника технике, науке и технологије, потрошача склоног најпримитивнијим облицима хедонизма, најнижим чулним задовољствима.
Историјска победа грађанског друштва, била је победа малограђанштине. Реч је о потпуном тријумфу сировог буржоаског духа који је уништио и стару буржоазију, духа који је успео да раднике и сељаке претвори у малограђане и конформисте, и који представља заметак из којег настаје „четврта класа“, последња врста људи, она руља која ће неминовно у следу ових догађаја запад довести до пропасти.
Малограђанске амбиције и ситничава буржујска очекивања безличне људске масе подлегле најприземнијим телесним поривима – за сада и ко зна још колико дуго – гарантује привилегованом слоју (појединцима и интересним групама) мирну (ко)егзистенцију, упркос све суровијој експлоатацији и свеопштој неправди.
И поред свих мука и несрећа, којима су свакодневно изложени и у ситуацији када притисак грађанског (демократског) друштва постаје све већи, готово сви негодују када се каже да је за то одговоран технички систем. Научени су да верују како ће све муке и несреће, па и оне које је он створио, уклонити неке друге, нове и напредније технике. То је типичан став савременог човека.
Садашњи владајућа слој се од масе народа разликује једино економски и политички. Он представља само друштвена елиту, не и културну. У сфери културе та разлика не постоји, као и у подређености систему моћи. Једнако су ситни у сфери културе, као и у механизму деловања техничког система.
Карл Маркс је веровао да ће техника људима донети слободу и створити услове у којима ће они до краја испољити своју људскост, а резултат техничког прогреса биће „очовечење човека“, и потпуно хуманизовање друштвених односа.
И други водећи мислиоци тог доба, подлегли су илузији о савршености технике и добробити коју ће човечанству несумњиво донети њен развој, тзв. „цивилизацијски прогрес“. Марксу успело да у то убеди и „радничку класу“. Пролетаријат је прихватио Марксово уверење, мање због убедљивости његове аргументације, а више због економског притиска којем је био изложен од стране послодаваца. Међу радницима је преовладало став да се неће ослободити експлоатације борбом против технике, као што су то чинили лудисти, него напротив захваљујући техничком прогресу, који ће аутоматски довести до колапса буржоазије и краха капитализма. „Радничка класа“ је полазила и од тога да ће и она имати од тога користи. Радници, привучени сопственим интересом – генерално, идеалом комфора – масовно су прешли су на страну технике. Сви су од ње много очекивали за себе; у техничком напретку и они су пронашли свој интерес.
Захваљујући томе, друштво се прогресивно мењало. Међутим, не како су они очекивали. Ствари су се развијале у корист технике, а на штету људи. То је било оно што им је промакло. Међутим, радници нису ни могли ово да виде, јер је ово била „слепа мрља“ и најпроницљивијих и најдобронамернијих умова тог времена. У почетку су сви били сложни у истицању њене изврсности и сагласни да ће од техничког развоја свако имати корист, заборављајући онај средњевековни став цркве (од IV до X века), презир с којим је посматрала технику, сматрајући је ,,непријатељем људске врсте”.
Џон Стјуарт Мил је у малограђанштини видео животни стил гомиле, поглед на свет људске масе, коју карактерише просечност, светине која није неука, али ни образована, што је он видео као најгори могући спој. Због тога се све банализовало, постало ситничаво. Мил је тврдио да малограђанштина сужава ум, одузима унутрашњу енергију, поништава личност, не поштује живот, укида заједнички интерес у „корист трговачке канцеларије“ и сопственог материјалног благостања.
Истовремено је и Метју Арнолд био забринут растућом истоветношћу и усаглашеношћу демократског друштва, његовом сталном застојем (чак назадовањем) на плану културе и социјалне покретљивости, у којој људи постају све сличнији по мишљењу и идејама, конформисти на најнижем могућем нивоу.
Ту духовну (не)покретност о којој је Арнолд говорио, не треба мешати са оном динамиком и променама у домену производње и потрошње, јер што је спољашње кретање брже, унутрашње је спорије.
Техника је укључена у све аспекте људског живота. Она све регулише, предвиђа и тако напредујући, доводи човека у стање потпуне инерције (унутрашње непокретности).
Александар Херцен је такође запазио да је тадашња Европа ишла нечујним кораком, непоколебљиво „према коначном миру (…), ка „малограђанској кристализацији“. Он је то наводно „кретање напред“ западног света видео као све мирније, прочишћеније и уравнотеженије и да ће бити такво све док се коначно не заустави, и остану само људски мравињаци и кошнице, у којима ће се живети у задовољству и равнотежи. Јасно му је било да се ништа друго и није могло очекивати са толерантном црквом и помирљивом револуцијом. Све ће се, закључио је Херцен, зауставити у мирној и песковитој луци либерализма. Мучило га је питање: шта је у стању да покрене народе; подигне их? Питао се: „Где је снажна мисао, ватрена вера, топло поверење, оно што може да прекали тело и доведе душу у стање грчевитог гнева који не осећа ни бол, ни лишавање и чврстим кораком иде на на стратиште, на ломачу?“ На крају је закључио да је крајњи домет читаве европске културе позитивизам, који је постао „несвесна религија“ без Бога, религија земље, култ ситничавог здраворазумско мишљења, које се не заноси „другим световима“.
За Херцена је позитивизам био „научни реализам“ (тако га је и називао), јер је у њему све „очигледно“ просто, банално. Постоји само оно што се погледом може видети и мимо тога „више ничег нема“, нити је позитивизму ишта друго и потребно. Тај свет је приземан, а све друго осим њега је „нестварно“. Никакав други (виши) свет не постоји. Земља је све и ничега нема осим ње.
Временом је Херцен постао заговорник негативне филозофије историје. Као социјални песимиста није веровао да се историја креће у правцу остварења највишег добра, него је њу доживео као процес систематског разарања личности, којој је он придавао највишу ведност. На Западу није видео снаге које би могле да се супроставе царству малограђанштине. Схватио је да су и радници постали малограђанини, и било му је јасно да такав пролетаријат никога не може да спасе. Зато је песимистички закључио да ће малограђанин победити, да је његов тријумф неизбежан и да малограђанштина представља „коначни облик западне цивилизације.“
Херцен је презирао либерализам и главно зло је видео у идеји „напретка“, индустријализацији, развоју капиталистичких односа, зато што су разарали личност и људско заједиштво. Побунио се против неправди историје, лажи цивилизације. Одбацио је Хегела и његову оптимистичку филозофију историје, коју је доживео као врхунац лажне (малограђанске) идеологије прогреса. Он је заговарао један нови, утопијски, суштински другачији, надисторијски начин живота.
Берђајеву је било очигледно да ће нова (техничка) интелигенција бити на врло мизерном душевно-духовном нивоу, зато што је себи поставила јако ниске културне захтеве, што је живот свела на строго утилитарне циљеве.
Техника је методологија уобличена са циљем да се оствари највећа могућа ефикасности у свим областима људског деловања. Свако ко живи у техничком окружењу врло добро зна да ту нема ничег духовног. Међутим, то масу не погађа. Широко је распрострањено уверење да су једни озбиљни проблеми они технички. Све друго се сматра неважним. Зато је техника табу, идол који се ничим не сме доводити у питање. Техника малограђанима даје осећај моћи, а постоји у томе и умишљени утисак присуства светог, тако да је сâмим тим свака дискусија искључена. Овај осећај је лажан, али њима то не смета, јер не схватају да је малограђански свет у целини једна велика лаж. И малограђански морал је лажан, зато што се своди на пуки конформистички морализам.
Како свет све више постаје технички, конформизам је све већи. Ово је неизбежна последица прогреса. Зато је у њему опортунизам основна и најраширенија стратегија опстанка. Конформизам је израз вулгарних малограђанских осећања и некрофилне страсти према мртвих стварима: компјутерима, аутомобилима, јахтама, вилама… Конформисти више нису у стању ни себе да виде другачије, него као „људске ресурсе“.
Западна цивилизација је утемељена на тежњи ка моћи доминације. Запад, захваљујући прогресу, данас поседује огромну техничку моћ. Циљ западњака је да буде моћан, а не вечан. Заправо, он уопште нема представу о вечности, зато што није у стању да замисли узроке и последице пута којим страсно и упорно иде, јер просто „Малограђанин је човек без маште“(Артур Краван).
Масовно поштовање техничког прогреса као фетиша, је главна карактеристика данашњице, због чега све више постајемо заробљеници једног наопаког света, и спутани малограђанским менталним аутизмом.
Одбацивање конформизма подразумева, пре свега, негативан однос према техници.
Динамични технички развој неминовно прати и масовна апатија. Прогресивно одвијање свих техничких процеса проузрокује људско назадовање, доводи до све веће унутрашње испражњености. Насупрот шизофреније технике налази се масовни аутизам људи поробљених и спутаних владајућим системом, његовим све компликованим технократским захтевима. Давање предности напретку (прогресу) је израз унутрашње пасивности. Суштина спољашње промене је унутрашњи застој. Напредак је тако све брже, чак вртоглаво „тапкање у месту“ (друштвени status quo), а на људском (унутрашњем) плану све веће назадовање (душевно-духовни суноврат).
Повлачење пред будућношћу представља се као велики скок. Утопизам је одбачен у корист малограђанског „реализма“, у корист (зимског и летњег) туризма.
Са обавезним (наметнутим) развојем, никоме ништа друго не преостаје него да се прилагоди и постане конформиста, узор грађанске „нормалности“.
Треба имати у виду и да је идеја развоја, напретка (прогресивног јачања моћи доминације) људе претворила у публику. Публика од напретка увек очекује нешто ново и према основном значењу појма, боље од претходног. Прогресисти, као публика, пасивно ишчекују боље дане. Тако се идеја напретка, као аксиом колективне свести, јавља као најопасније и истовремено најефикасније средство успављивања, пасивизације људи.
Било који облик редовне емисије ствара публику. Публика сигурно неће променити ни себе, ни постојећи свет, јер ма колико искрено и дубоко била дирнута неким садржајем, она то само посматра и пасивно очекује наредни. Ги Дебор је у праву: „онај ко стално ишчекује ‘нешто ново’, никада неће деловати“.
Tехника незадрживо напредује, човек неминовно назадује. Технократска организација стварности захтева од свих уступке, ригидност и хипокризију, потпуну прилагођеност постојећим правилима и успостављеним стандардима.
Критички интелектуалци, прихватајући развој као неминовност, такође су постали лажни. Одбацивање саосећања према ближњима, сведочи и о њиховој хедонистичкој самодовољности, себичној похлепи. Пошто су пригрлили малограђанске вредности, од критичке теорије прешли су на величање идеологије конзумеризма, која заговара октретање задовољствима, површној филозофији уживања у животу.
Готово сви су томе подлегли. Технички систем хомогенизује и глобализује. Он уједињује свет, држи на окупу масе малограђана некада посредством радија и телевизора, данас помоћу новог божанства, компјутера. Нови идол је дигитално створена слика, коју Бодријар назива “злим демоном”, и која ефикасно јача и шири овај наказни конформизам.
У том смислу, ствари су отишле предалеко. Нема активности коју постојећи систем није у стању да рекуперира (присвоји) и на тај начин ојача, постане још ефикасији (успешнији).
Развој техничког система истовремено прати и систематско стварање привида.
Нема ефикасне политике без успешне идеолошке пропаганде. Зато је пропаганда први пратилац моћи и један од најважнијих облика њеног испољавања. Пропаганда систематски ствара привид, без којег би моћ била оно што и јесте, пуки квантитет, само интензитет, јачина насиља, а у природи моћи да буде све, укључујући и добар глас.
Драма грађанског друштва је у и томе што је у њему оптимизам обавезан. Од људи се очекује да јавно изгледају тако, као да су остварили своје демократско право на срећу.
У овој депримирајућој стварности, која изазива само песимистичка расположења, резигнацију и разочарење, од људи се захтева да буду увек насмејани и „позитивни“. Међутим, судбина човека (у демократији) је трагична и ту нема помоћи. Никакве малограђанске сапунице не помажу.
Овај систем се репродукује тако што подстиче мржњу и агресију у људима и гура их све даље од живота, према смрти. Зато наше друштво није ведро и радосно, него је депресивно и цинично. Сви су више или мање неуротични, многи на ивици нервног слома. А и како може бити боље у цивилизацији која се прогресивно развија, у правцу свеопште доминације и напредује са циљем да неприкосновено влада, претварајући нас у безличне људске појаве и са нама рачуна једино као људским ресурсима, и с амбицијом да нас до краја потроши.
Депримирајуће је то настојање малограђана да уреде свој живот и спакују га у једну узорну биографију, на темељу онога што чини подлогу модерног (грађански устројеног) света, савременог демократског друштва, трагедији новије историје, отимачини, сукобима и терору злочиначких банди профитера и капиталиста.
Одвратна је та малограђанска умишљеност, настојање да прикажу како живе сређеним и узорним животом, при чему „превиђају“ сву бруталност подземних економских и социјалних турбуленција, упркос томе што су укључени у ове токове с амбицијом да се некако, захваљујући њима, домогну што веће моћи и друштвеног угледа.
Нема краја производњи таквих опсена. Аутизам малограђанштине је неизлечив.
Зато, никакав темељни политички преврат у оквирима грађанског друштва није могућ. Режим је могуће променити политичким средствима, али не и систем. Може да нас спасе само нови дух који би између себе успоставили и који би нас држао изван садашњих односа доминације, и насупрот њој.
Ако заиста желимо да свој живот доведемо у ред, не смемо се поводити ни за једним од постојећих модел политичког деловања, нити пристајати на било који вид политичке зависности. Треба деловати мимо тога и против свих таквих, званичних стратегија отпора.
Колико је оних који имају мотива и снаге за то?
Насловна – сцена из филма „Flame and the Flesh“ (1954), девојчица имитира Лану Тарнер…
