„Индивидуализам трује и оно мало што је остало од личности.“
Теодор Адорно, Minima мoralia
Индивидуализам је настао као резултат развоја техничког система. Он није израз издвојености појединца, његове самосталности и аутономије, аутентичности и опозиције постојећем политичком поретку и владајућој идеологији, него је у потпуности производ преображаја капитала.
Индивидуалистички начин живота је чврсто повезан са основним законитостима развоја капитализма. Он је и у сагласности са друштвеним циљевима које је одредила буржоазија.
“У њему се огледа друштвени закон експлоатације.”(Адорно)
Еманципација појединца, истицањем култа индивидуалности, у модерном техничком систему не остварује се у корист човека, него на његову штету.
Пренаглашавање вредности индивидуализма носи у себи опасност преувеличавања значаја самовоље и онемогућава да се уочи илузорни карактер такве самосталности, на основу чега се (несвесно или свесно) превиђа реалности његове условљености техничким системом.
Да је индивидуализам став независности у односу на постојећи економско-социјални поредак, чисти је фантазам. Индивидуалиста није у свом понашању самосталан, зато што је је индивидуализам последичан, а не узрочан феномен. Он је ограничен стандардизованим системом друштвених односа и опште прихваћених вредности.
Капитализам подстиче индивидуализам из ниских побуда, како би избегао одговорности за стање у друштву.
Пропагирајући његов култ, капитализам се у највећој мери ослобађа потребе да механички дресира људе, јер тако успоставља колективизам на добровољној бази.
На том механизму се заснива и демократски изборни систем.
Индивидуализација демократији омогућава да прибегне мање грубим начинима контроле, као и да доминацију у (масовном) друштву базира на “насиљу ниског интензитета” (које подразумева, пре свега, пропагандно деловање).
Подстицањем (медијским индуковањем) оне врсте понашања, које је систему од највеће користи и организовањем жељене потрошње, истицањем значаја задовољавања аутентичних потреба, као и наглашавањем пресудног значаја самосталне одлуке, ствара се привид независности индивидуалног захтева и слободног избора.
Култ индивидуализма брани демократију од приговора да је ауторитарна.
Индивидуализам је настао из идеолошко-пропагандне потребе демократске државе да одговорности за постојеће стање у друштву, у целини, пребаци на грађане. Она тако ствара утисак да су они сами, појединачно (у својој слободи и независности), одговорни за сопствену економско-социјалну позицију и да је ситуација у којој се налазе резултат (искључиво) њихове (не)способности, а не директна последица принудног карактера неправедне и експлоататорске структуре капиталистичких односа.
Тако се ствара привид да је човек тај који одлучује а не систем, да он управља, а не да је кроз живот вођен као марионета (и да је само – мање или више – саучесник у свему што га у животу погађа) .
Живети слободно и аутентично, посредно сугерише без принуде, без икаквог уплитања власти. На тај начин се, стварањем тог привида, политичари ослобађају обавеза према грађанима и одговорности за њихов неповољан социјални положај.
У демократском друштву, свако је слободан једино тако што је препуштен сам себи. На тај начин што му је остављена могућност (наводно, пружена шанса) да сам себи (самостално) обезбеди место у друштву.
Демократски систем једино пружа повољан амбијент, у којем свако (слободно) може да буде ковач своје среће. Та ситуација, строго одређена економским правилима игре и сасвим извесним социјалним последицама, представља се као простор који омогућава појединцу да “напредује у правцу све веће слободе и демократије“.
Адорно примећује (Minima мoralia) да се толико манипулисало појмом слободе, да се она коначно свела на право јаких и богатих да отимају од слабих и сиромашних, а да се на покушаје како би се ту нешто променило, гледа као на нелегално мешање у домен самог индивидуализма.
Свакоме је остављена могућност (а заправо, наметнута обавеза) да самостално изабере сопствени начин живота, али само у оквиру тачно одређених и прецизно обликованих форми понашања, и у складу са званичним системом вредности (и у сагласности са законом).
У тој ситуацији, свима се пропагандно сугерише да су сами криви за недаће које су их задесиле, да су баш они најодговорнији за све непријатности које их у животу прате, јер нису били у стању да на најефикаснији начин искористе шансу (слободу) коју им је демократско друштво пружило. Међутим, то је само једна лицемерна (пропагандна) прича, пошто је таква слобода формална (и фиктивна), у оној мери у којој је усаглашена са друштвеном организацијом, јер њени променљиви садржаји у потпуности одговарају захтевима техничког система.
Индивидуалистички начин живота је обележје једне фазе у развоју капитализма, када је он из сопственог интереса не само прихватио, него и подстицао свакога да буде “апсолутно свој”. То је онај тренутак када је трагање за универзалношћу, из техничких разлога (поребе за све већом ефикасношћу капиталистичког система), заменила потрага за личним идентитетом.
У „Царству бесмисла“, Жак Елил наводи примере Манеа, Сезана, а посебно Ван Гога од којих је буржоазија направила свеце. Елил каже:
„Њихова револуционарна функција или вокација је савршено илузорна. Они јесу револуционисали један начин сликања, али су одразили своје време и испунили своју мисију: они су, између осталог, били индивидуе. Не заборавимо да је буржоазија била индивидуалистичка и да је моћ личности стављала изнад свега.(…) Ван Гог је у времену у којем је све постало банално управо био идеал индивидуе. Буржоазија се препознала у тој побуни. Он је био отелотворење слободе о којој се толико говорило. Буржоазија је имала потребу за припитомљеним уметницима који су ,,допадљиви“, али истовремено и за дивљим уметницима који су живели оно што је буржоаска идеологија тако дуго прокламовала. И уметник је био дужан да одигра трагедију индивидуе.“
Апсолутизовање појединца и њеног индивидуализма, водило је преласку од универзалног, које је захтевало ограничење сопственог интереса у корист заједничког (и подразумевало солидарност и јединство са дугима), ка појединачном, искључиво сопственом интересу и стратегијама борбе на отвореном капиталистичком тржишту, у своју корист, а на терет свих осталих.
Тако је стицање искључиво личних привилегија и деловање једино у сопствену корист, индивидуализованим појединцима постао најважнији животни циљ.
У потрази за личним идентитетом, неважно је било питање какав је политички систем у којем живимо, а у први план је истакнут проблем “индивидуалне иницијативе” и најефикаснијег начина укључивања у постојећи (технички) систем, одн. актуелни облик капиталистичког друштва.
Критички однос према стварности потиснуло је опортунистичко пристајање на постојеће стање. Опортунизам се прихвата као користан, добитни став, а критичка позиција одбацује као губитничка и маргинализујућа.
Личне привилегије су могуће једино у ситуацији неправедне расподеле друштвеног богатства и на темељу чврсто успостављене хијерархијске структуре, олигархијско-диктаторски организованог, демократског друштва. И демократско друштво је привидно „отворено“, једнако као што је и индивдуализовани појединац свом понашању тобоже самосталан.
Демократско друштво у свом кретању јесте еластично, али је његова класна структура постављена круто.
У њему, индивидуалиста сузбија у себи све оно што одликује личност, и прихвата да само игра улогу слободног и самосталног појединца.
Саможивост модерног човека је лоша надокнада за изгубљену аутономију.
У својој саможивости, индидвидуализовани појединац, као човек осиромашује, губи сопствену људскост и претвара се у пуки објект, који се развојем друштва (прогресивно) распада и у ситуацији опортунистичко-конформистичке једноличности понашања – деградира и постварује.
Модерно доба је време раскида са непосредним искуством.
Са индивидуализацијом, доживљај сопственог „ја” као апсолутне супстанцијалности, постаје чисти привид.
То су једнако уочили и Хегел и Шопенхауер, иако су филозофски били на потпуно супротним странама.
Принцип индивидуалности (principium individuationis) штити постојећи друштвени поредак. Истовремено, док се индивидуализам уздиже, човеково биће (његов хуманитет) пропада.
Човек није ни појединачно, ни друштвено биће. Он је биће заједнице. Међутим, не било које заједнице, него оне која живи у складу с природом.
Што је живот такве заједнице у већем складу са својим природним окружењем, „ја“ сваког његовог члана је стабилније и (појединачно) присутније. У таквим условима, човек се понаша као „личност“, мада се тада ово питање и не поставља. „Ја“ и „личност“ постају тема тек онда када (урбанизацијом) реално нестају, у условима принудног преласка људи из заједнице у друштво, а нарочито настанком модерног масовног друштва.
Друштво представља неоргански облик заједништва, скуп механички повезаних јединки, који не живе у складу с природом, него у вештачком (урбаном) свету и по његовим техничким стандардима.
Гесло западне цивилизације, „завладати природом“, у суштини значи уклонити све природне баријере које су препрека техничком напретку, прекинути и укинути органски, природни контуинуитет, пре свега везе између чланова малих егалитарних заједница, које живе у складу с природом. То значи овладати свим оним елементима у животу људи, који им омогућавају аутономно деловање, или их просто укинути.
Традиционална култура, захваљујући својој заосталости сачувала је (у себи) неке од битних органских компоненти (макар и само кроз подсећање на њих), које је модерно друштво, будући прогресивно и заинтересовано само за уклањање свих препрека техничко-научно-технолошком напретку, продуктивности и моћи, игнорисало, и(ли) – с грађанским презиром – укинуло, уништавајући све (преостале) органске, природне везе, које су биле успостављене (и постојале) у малим егалитарним заједницама.
Што је човеков живот урбанији, а он све више препуштен себи, његово „ја“ је нестабилније и оно у одређеном тренутку, у модерном (масовном) друштву, потпуно нестаје, због тога што је друштво, као колективитет, облик отуђеног, испразног, апстрактног и нехуманог постојања.
Традиционална заједница појединцу пружа (егзистенцијалну) сигурност, а нуди му неизвесност (низ могућности у избору начина на који ће проживети свој живот), а модерно друштво појединцу намеће извесност (строго стандардизован начин преживљавања), а доноси му (економску и социјалну) несигурност.
Разлика је у егзистенцијалној сигурности и несигурности, у животној извесност, одн. неизвесност. Заједница пружа егзистенцијалну сигурност и низ животних могућности. Друштво ову ситуацију у потпуности обрће.
Слобода нестаје у ситуацији када неодређене људске могућности, постану одређене потребе. Када бескрајне могућности буду сведене на конкретне обавезе, на унапред задате циљеве.
Неизвесност (не до краја стандардизован начин живота), у условима егзистенцијалне сигурности мале заједнице која живи органски, у складу с природом, је неопходан услов да би неко био заиста слободан и аутономан у свом свакодневном животу.
Људима је потребно не економски богато масовно друштво, него животна сугурност мале заједнице, по цену материјално скромнијег живота свих њених чланова. Лична и породична сигурност је приоритет и она је далеко важнија од свих оних „предности” које индивидуализованим појединцима нуди потрошачко друштво.
Егзистенцијална несигурност модерног масовног друштва доводи до тога да човек изгуби самопоуздање. Губитак самопоуздања ово друштво користи да људима подметне сурогате, од религије до каријере, помоћу којих они стичу „лажно и крхко самопоуздање у условима који су то самопоуздање и укинули”(Расел Џекоби).
Што је више вештачки створених потреба, веће је несигурност; што је модерно друштво напредније (прогресивније), људи се више осећају ускраћено и отуђено.
Перманентно стварање вештачких потреба је систематско укидање природне људске слободе (њихове изворне аутономије).
Укидањем аутономије, привидом демокатске слободе, сужава се људска перспектива.
Они више нису у стању да виде како се индивидуализам своди искључиво на слободан избор онога што им тржиште нуди.
Нови производи се не стварају како би се задовоље старе потребе, него створиле нове, не да би се човек ослободио, него учинио још већим робом (потреба), зависником од друштва, а његова егтистенција постала крајње неизвесна.
У таквим околностима увек ће превагнути конформизам и опортунизам, тактике укључивања у постојећи систем. Доминираће реализам прилагођавања захтевима које друштво поставља.
Опотрунизам је стратегија корисног ропства, добровољног пристанка на покорност, које је мотивисано извесним материјалним добитком („пакетом социјалних погодности“).
Овај систем се може одржати само увећавањем ропства и обезбеђивањем трајног незадовољства.
Порастом незадовољства и страха, техничким компликовањем свакодневног живота, систем људима лако намеће нове потребе и чини их све већим зависницима (још више изолованим и посредованим појединцима).
Људско биће није непроменљиви ентитет, који остаје стабилан у свим животним околностима. Таквог „ја“ нема, нити га је икада било. Сваки покушај да се тако нешто „дохвати “, као супстанција (ствар по себи), и сагледа, осуђен је на неуспех.
„Ја” не постоји супстанцијално, него се успоставља као однос између људи, као израз њиховог заједништва.
Човек није индивидуално биће, него је биће заједнице. Он није рођен да живи сам и против свих, него само у заједништву са блиским људима. Једино такав начин живота има смисла и може човека да испуни. Само тада он успоставља своје „ја“. Све друго, утемељено на индивидуалној себичности и конкуренцији, је испразно, а у околностима бесмисленог и суморног, преживљавање, какво постоји у модерном (урбаном) друштву, „ја“ потпуно нестаје и човек у себи налази само бескрајну празнину.
Себе постаје свестан само посматрајући се у огледалу.
Када се удубимо у своју унутрашњост, то умишљено супстанцијално „ја“, стално нам „измиче“. Посебно у условима изолације, усамљивања појединца, издвојености и одвојеност од свих других, који чине његову непосредну друштвену средину.
За Шопенхауера, индивидуа је само појава, а не ствар по себи.
„Чим покушамо да уђемо у себе, када сазнавање усмеримо према унутрашњости и хоћемо да се у потпуности освестимо, губимо се у понору празнине, налазимо да смо налик стакленим шупљим лоптама, из чијих празнина говори неки глас, чији узрок не можемо пронаћи у нама и настојећи да тако сами себе обухватимо (уграбимо) у томе не успевамо, јер тамо с језом не налазимо ништа више, него само празну утвару.”
Шопенхауер описује модерног човека, изоловану и усамљену јединку масовног друштва, човека без суштине, особу без икаквог унутрашњег садржаја, јер је своје постојање не темељи на истинском заједништву са другим људима, него искључиво на привременом механичком повезивању са њима, при чему гледа само на сопствени (практични) интерес.
Ниче ову ситуацију назива нихилизмом.
„Ја“ постоји у већој или мањој мери као израз динамичног и колективног дух заједнице и(ли) не постоји у испразности (нихилизаму) друштвености модерног, масовног (колективистичког) друштва.
Та испуњеност (смисаленост) или испражњеност (бесмисаленост), је оно што он доживљава (осећа и препознаје, или не осећа и не препознаје) као своје „ја“, и што га као човека чини субјектом, или пуким објектом.
Људска суштина је дух Целине, филтриран духом заједнице.
Човек није рођен да буде индивидуум (биће које живи изовловано и само за себе) и зато се он као индивидуалиста одриче своје суштине. У том смислу индивидуализам је крајњи облик човековог отуђења, апстрактне човечности или конкретне нељудскости.
Индивидуализовани појединац је ништа, а ништа – ништи.
Људска суштина, човеково „ја”, се открива у ситуацији када је јединка у стању да стварно испољи себе, а то је могуће само у заједници, једино у односу са блиским људима, у малој средини која живи у складу с природом, и где је човек њен нераскидиви део и у којој, као аутономан појединац, патриципира у њеном наталоженом искуству.
То подразумева слободу, која је у (масовном) друштву немогућа.
У масовном друштву је човек слободан, али је несамосталан, у малој заједници самосталан и самим тим и стварно (не само формално) слободан.
У самовољном (себичном) индивидуализму, човек себе (издвајањем из заједнице блиских особа) негира као људско биће, укида се као субјект (хуманитет) и остаје без свог „ја”. Тада је само егоиста. Он више не види ништа осим сопственог голог (материјалног) интереса и није ништа друго него пуки објект.
Данас је свако принуђен да се прилагоди овом свету, који се непрекидно мења.
Капитализам је идеологија индивидуализма, лажног култа особе, запрово промовисања само човековог спољашњег изгледа (image-а), јер у његовој унутрашњости зјапи празнина. Људска култура сведена је на то да се ово приказивање искључиво спољашњег изгледа изводи са стилом (и у складу са модним трендовима).
Савремени човек, окупиран собом, у свом нарцизму, у потпуности је одбацио етичко (које га чини субјектом) и сасвим се окренуо естетичком (здрављу и лепоти), претварајући се у предмет (објект) сопствене нарцистичко-уметничке, креативне (само)деструкције (од боди-билдинга до тетоваже)
Данас је све ствар позе. Спољашности. Кулисе.
Сада је битно само како нешто изгледа, а не и шта то заиста јесте. Више није важно оно што човек стварно осећа, него само какав утисак оставља.
“Осећам се као говно, али изгледам одлично” (опаска из филма „Амерички психо“).
Стара концепција личности данас није привлачна. Човек се више не култивише, него се само цивилизује, у складу са захтевима развоја техничког система, настојећи да буде прогресиван и иде у корак са својим врменом.
Људи су почели себе, тек пре неколоко стотина година, да доживљавају као индивидуална бића, која се морају реализовати као јединке.
Од тада је свакодневни живот људи почело да личи на робију.
Индивидуализација је створила масовно друштво, а оно је са своје стране подстицало индивидуализам.
У предмодерним друштвима постојао је заједнички смисао, који је свим члановима једне заједнице био „довољан”. Појединац је у заједници био особа (личност), за разлику од моденог масовног друштва у којем је индивидуа (индивидуалиста), више или мање упечатљива појава
И једно и друго је у непосредној вези са смислом живота.
У првом случају, смисао је присутан као део заједничког (наталоженог) искуства његове заједнице, у другом је он скривен и предмет је сопствене индивидуалне потраге.
Али смисао није нешто што се рационално може сазнати на основу изузетног коефицијента интелигенције, него је смисао оно у чему јесмо. Он је у начину на који постојимо у свету. Исто тако, као што се ни истина може знати, него се само може истински бити.
Све супротно је идеолошка пропаганда.
Ову самосталну (рационалну) потрагу за смислом, модерни индивидуалиста схвата као долазак у посед истине, која је онда његово лично добро, јер припада само њему, као његов интелектуални капитал.
Рационалност (и) није ништа друго него капитал.
Нужан услов индивидуалне „потраге за смислом“ је субјективни став према животу и постојање једне категорије, која се у историји појавила релативно касно – категорије самосвести.
Свест је одређена као аутономна, зато што своје законе изводи из сопствене рефлексије. Истина је на тај начин постала резултат субјективног доживљаја, лично виђење које претендује на објективно важење.
Међутим (људска) мудрост није могућа само на темељу сопствене интроспекције, него једино, на основу припадности малој егалитарној заједници, која је утемељена на природним, органским везама. Таква заједница је примарна (то је кључ!), па тек онда лични став. Важнија је животна мудрост генерацијски (на)таложеног искуства једне овакве заједнице, чак и од генијалности вансеријске (личне) инроспекције, која би настала у свеједно каквим социјалним условима. Важније је аутономно бивствовање у органској заједници, него самосвест у било којем облику модерног (техничког) друштва.
То је основни услов људске аутономије и мудрости појединца.
Реч је о мудрости, не о интелигенцији. И ставу који мудрости даје предност над голом интелигенцијом.
Није довољно бити само интелигентан. Интелигенција не може бити водећи принцип у људском животу. Она се (само) подразумева.
Интелигенција је у први план дошла с напретком модерне технике.
Као што интелигенција не може бити искључиви критеријум човекове свести, исто тако ни технички систем не може бити дефинитивни модел људског постојања на Земљи.
Мудрост је квалитет воље који проистиче из (органске) везе појединца са (малом ) заједницом, која живи у складу с пиродом.
„Воља је важнија од знања“ (Кјеркегор).
Овакве везе појединца са таквом заједницом важније су од његових интелектуалних способности.
Мудрост не долази од моћи човекове интроспекције (не постиже се искључиво индивидуалистичком интелектуалном рефлексијом), него настаје комунитарно, личним учешћем у заједничком искуству заједнице, које се наталожило и обликовало у дугом периоду и преносило с генерације на генерацију.
Зато се појединац у заједници не издиже изнад ње, него јој посвећено даје свој допринос.
Мудрост је акумулирано колективно (не колективистичко!) животно искуство егалитарне заједнице, и од те мудрости зависи и поглед на свет сваког њеног члана.
Модерна самосвет је само њен сурогат.
Савремени свет је производ високе интелигенције, али и одсуства мудрости. Више је него очигледно колико су трагиче последице овакве људске памети.
Губитак везе са сопственом ‘унутрашношћу’, последица је губитка органске везе са заједницом сродника, а и усвајања безличног техничког жаргона, прихватња израза који својим значњем истискују осећајни говор.
Процес индивидуализације дао је и појму револуције другачији смисао, тако што је потиснуо класну свест у корист личне самосвести. Класна борба је одбачена у корист „индивидуалне самореализације“.
Самосвест се сада испољава на сасвим површан начин и своди на индивидални избор стила живота, облика и начина потрошње.
Одбацивање класни борбе, а то се посебно односи на оне који се још увек декларишу као левичари, у корист индивидуализације (саможивог понашања) је у директној вези са прогресизмом потрошње, као и животном филозофијом „максималног уживања у животу“.
На делу је „друга индивидулистичка револуција“, која се (успешно) изводи у корист хедоностичког начина живота. Ова револуција је успела и данас је доминантан хедонистички индивидуализам (тежња искључиво сопственом комфору и луксузу) и све слојевитије тржиште томе безрезервно излази у сусрет.
Доба класичних револуција, дадаистичко-надреалистичких, летристичких и ситуационистичких скандала, и футуристичке наде је прошло.
Савремено друштво је постало толико флексибилно да је у стању не само са такве ударе амортизује, него да их и савим изманеврише, информисањем (пропагандно-психолошким деловањем), сексуалношћу, узимањем у обзир људских „потреба“, уважавањем индивидуалних (материјалних и родних) разлика у ситуацији истоветних (малограђанских) очекивања. Оно је у стању је да све такве ударе рекуперира (прихвати и искористи у свом интересу) и са успехом комерцијално експлоатише.
Тако је гнев класичних револуција сменила равнодушност ове друге револуције, револуције потрошње.
Квалитет живота је сведен на (квантитативно изражен) ниво потрошачког стандарда.
Код револуционарног потрошача, после многих победа на тржишту, преовладало је осећање досадног понављања и тапкања у месту. Почетни полет претворио се коначно у (малограђанску) декаденцију.
Диктатуру пролетаријата заменио је нихилизам потрошње.
Трагање за задовољствима указује на растући страх од празнине која нас окружује.
Сва достигнућа модернизма, огромним замахом и победом ове друге револуције, револуције потрошње, исцрпљена су и потрошена.
Модерно друштво је веровало је у бољу будућност за све, имало потпуно поверене у науку и технику, у технолошки напредак, економски раст, брзину, покретљивост, космополитизам, социјалну револуцију …
Сигурност је жтрвована брзини.
Садашње, посмодерно душтво, од будућности се више ништа не очекује.
Данас нисмо у стању ни да је замислимо. У том правцу, наша машта потпуно заказује. У будуности видимо само катастрофу, али не и њен облик.
Савремени индивидуализам нема никакве никакве везе са стварном слободом, субјективом вољом, личном амбицијама, или самосталном активношћу појединца.
Индивидуализована јединка је потчињен потребама демократских институција и захтевима тржишта, и слобдна је само у избору онога што јој тржиште нуди.
Уосталом, шта представља индивидуализам ако се испољава једино у самосталном избору идентичних призвода и систему који подстиче једнаке амбиције, и истоветна очекивања?
Заправо, индивидуализам се испољава само изгледом.
Што је нека особа у томе екстравагантнија, по правилу је баналнија, ништавнија. Најбесмисленије људске појаве данас изгледају најнеобичније.
Какав је смисао такве посебности, у околности истоветних вредности и циљева, у ситуацији континуираног уједначавања људских потреба?
У таквим условима, индивидуализам је став изолованог појединца, осуђеног да буде саможив и различит од других једино својим изгледом и хедонистичким понашањем.
Сваки индивидуалиста ради само за себе, а сви они су принуђени да раде исто (да се за истоветне ствари, на исти начин, отимају) и утркују, надмећу у потрошњи. Разлика је искључиво у томе, ко ће у овоме у бити успешнији (ефикаснији). Тако се граде каријере и стичу места у друштвеној хијерархији. Само је у томе разлика, све друго је (упркос евентуалној разлици у изгледу) у суштини је истоветно, једнако бесмислено.
Свет је остао без перспективе и људи налазе утеху у ескапизму (бекству од стварности) и такмичењу у хедонизму.
Данашњем свету нису потребне снажне личности, које ће околни свет прилагодити себи, него меки (беспринципијелни) и аморфни (трендовски кодирани) индовидуалисти, потрошачи који хоће да се свету прилагоде, и само уживају у луксузу и неограниченој потрошњи.
То су они који, с убеђењем кажу, „Све у животу треба пробати “.
Међутим, не мора се све пробати у живота. Свима који, у складу са захтевом садашњег времена, тврдо заступају супротан став, препоручујем да у тој конзумеристичкој авантури крену од турског затвора.
Док је у „гордом XIX веку“ најважније било бити свој, данас је најбитније бити као и остали. Не разликовати се од других, али од њих бити што бољи – ефикаснији (квантитативно успешнији).
Све ово је постало могуће тек када је појединац постао потпуно изолован (до краја индивидуализован ), пошто више није био део заједнице блиских особа, способне да се одупре економском притиску и социјалних захтевима, онда када је у његовом животу све постало извесно и пошто му више није преостао – као могућ – готово ни један истински начин живота.
У том смислу ситуација је све гора и гора.
Реч је о процесу који је неповратан, јер су ствари у том смислу отишле предалеко.
Тековине државе благостања су ликвидиране, под изговориом да су „претња слободи и индивидуалности”. Уместо идеала социјалне сигурности афирмише се „креативно управљање ризиком”.
Једнакост се тумачи као инклузија (свако може да се укључи у постојеће), а реалне друштвене неједнакости се прикривају идеолошком бајком о „једнакости шанси”.
Модерни мит о једнакости је створен не да би сви били једнаки, не са циљем стварања стварно демократских (егалитарних) односа, него да се све сведе на најмањи заједнички садржалац и постане плитко и банално. Зато што се у таквој ситуацији људима лакше и сигурније влада, а они ефикасније експлоатишу.
Индивидуализам је изолованост, али не и издвојеност.
Индивидуалиста не стоји насупрот масе, јер је управо он човек-маса. Индивидуалисти презиру колективизам, а заправо су – сами по себи – основни градивни елемент њагрубљег облика колективизма, колективизма модерног масовног друштва. Демократског, „отвореног друштва”, које је до сржи колективистичко.
Демократско, пре свега значи масовно, а затим и капиталистичко.
Оно је навиши израз човекове странпутице – тежње ка моћи, доминацији, власти. Само томе и ничему другом.
Индивидуалиста је сам у гомили, један против свих, безлични појединац препуштен себи, усамљеник у маси, јединка изгубљена у сред буке и беса овог (техничког) света.
Препуштен само себи, он увек бира „линију мањег отпора“. Све прихвата и све вари. Прилагођава се свакој промени. И упорно пати.
Међутим, у сваком индивидуалности и поред свега, има нечег што се не може интегрисати (због тога и пати), и то даје неку наду да није баш све изгубљено, да свако увек има шансу да се одупре процесу индивидуализације и не одрекне своје чежње за истинским заједништвом, нити самосталности, склоности сарадњи и алтруизама, као ни неопходности и унутрашње (не само спољашње) активности.
Ова изворна обележја људског карактера, упркос свему увек превазилазе границу коју повлачи (одређује) масовно друштво, а (пост)модерни (безлични) индивидуализам (несвесно или свесно) превиђа.
