Ненад Ћурковић: Малограђанштина

“Кум” јесте филм о организованом криминалу, али пре свега о малограђанштини.

Френсис Форд Копола

 

МАЛОГРАЂАНИ 

Малограђни су данас доминантан друштвени слој, а малограђанштина животни став својствен људима посебног менталног склопа. Обележја њиховог менталитета су: себичност, завист, љубомора, нетрпељивост, афективност… 

Малограђни су умишљене величине. Потичу од ситне буржоазије (занатлија и трговаца), али су одувек настојали да се прикажу важнијим него што (је)су. Њихова најуочљивија особина је тежња да по сваку цену остваре друштвении успех. 

Они настоје да се на било који начин домогну статусних привилегија и да их – колико год могу – увећају. У томе су безобзирни. По сваку цену желе успех. Сваки малограђанин је у том погледу изузетно сналажљив и бестидан. Да би то остварили, вешто се служе друштвеним конвенцијама. Управо их та способност, чини оним што јесу.

ПОЈАВА МАЛОГРАЂАНСКОГ СЛОЈА  

У доба издвајања крупне од ситне буржоазије, а то је и време настанка пролетаријата, појавио се, јачао и ширио малограђански слој, који је манирима опонашао аристократију, али (културно) није припадао ни буржоазији, ни пролетаријату. 

Малограђане је презирала не само аристократија, него и богата грађанска класа. Јенако су их презирали и сељци и радници. И једнима и другима је била одбојна и настојали да је у перспективи укину. У то време, малограђани још увек нису нашли своје место у друштву и плутали су у међупростору све већих социјалних превирања. Без сопственог ослонца, јасно одређеног места у друштву – од тада, па све до данас –  непоколебљиво (и неизбежно) су присутни у свим фазама „друштвеног развоја”. 

Са бујањем капитализма, све су бројнији и утицајнији.

МАЛОГРАЂАНИН И МАЛОГРАЂАНШТИНА

Малограђанин је буржуј, не толико због амбиције да се прикључи крупној буржоазији, колико због особеног начина понашања и статусних симбола, којима је настојао да опонаша начин живота виших класа.   

Иако малограђани нису припадали врху социјалне пирамиде, били су најамбициознији и најполетнији грађански слој, који је старе моралне вредности без проблема, из прагматичних разлога, врло брзо преобликовао у (практичне) моралистичке флоскуле, којe су им служиле као згодан изговор за њихово безобзирно напредовање у друштву, успињање ка врху социјалне пирамиде. 

Малограђанштина је настала као последица грађанизације, разарањем (атомизацијом) традиционалног заједништва, тако да је за малограђане карактеристична социјална изолација. Они су посебан друштвени слој индивидуализованих појединца, који су механички повезани својим личним интересима и који су се временом толико размножили да су образовали модерно масовно друштво.  

Малограђани су индивидуалисти, а не личности. Личност је прва жртва модерне индивидуализације. У складу са тим, главна одлика малограђанског начин живота су саможивост и дволичност, крајња себичност и безочно лицемерје. 

КЛАСНО ОБЕЛЕЖЈЕ МАЛОГРАЂАНСКОГ СЛОЈА

Малограђани су заокупљени искључиво стицањем материјалног богатства, тако да њихов интерес за културне садржаје увек има строго формални карактер.  Учешће у културним догађајима за њих је само ствар друштвеног престижа (да га покажу, или да га на тај начин стекну), не стварне потребе. Због тога малограђане називају „стерилном класом”, јер су то људи без унутрашњег садржаја, због чега се крајње површно односе према култури.  

Малограђане називају и „идеолошком класом”, с обзиром да су носиоци идеологије потрошње (конзумеризма), а неки „прелазном класом”, између крупне  буржоазије и пролетаријата, мада ово “прелазно” треба схватити искључиво на нивоу модела, зато што је малограђански слој временом усисао у себе и буржоазију и пролетаријат. Свео их је, као најмањи и садржалац, на ниво сопственог доживљаја света и подредио својој скали вредности. 

Систем вредности старе буржоазије, сељака и радника, нестао је под налетом малограђанских мерила, наметнутих савременим потрошачким стилом живота, који је био последица индустријализације изведене после Другог светског рата.  

ИСТОРИЈСКИ НАСТАНАК МАЛОГРАЂАНСКОГ СЛОЈА  

Историјски, малограђански слој је настао у средњем веку, из треће (буржоаске) класе  која није припадала ни свештенству, ни племству. Временом овај слој је постао заметак четврте класе, која се позиционирала (у друштву) између сељака и радника с једне, и капиталиста и земљопоседника, с друге стране. Овај грађански слој се уздигао с индустријском револуцијом, захваљујући убрзаном привредном развоју, повећању обима производње и потрошње, да би свој врхунац доживео у савременом друштву хипер потрошње, коју је наметнула садашња привреда. 

Малограђанштина је утрла пут који је водио од традиционалног начина живота, до данашње форме успешног (грађанског) преживљавања.

ИМПЕРАТИВ МАЛОГРАЂАНСКОГ НАЧИНА ЖИВОТА

Савремено друштво карактерише хиперпроизводња и (много више) хиперпотрошња, што подразумева најшире распрострањени конзумеризам и хединизам… 

Понашати се у духу времена је императив малограђанског стила живота. Бити прогресиван, савремен, тежити модернизацији. То је тако од када малограђанштина постоји. Малограђани су се у тој мери држали тог принципа, да је на крају малограђанштина постала дух модерног времена. 

Бити у складу са духом времена значи бити савремен. 

Језгро малограђанског слоја настало је из редова средњег душтвеног сталежа. Временом, малограђанима је успело да својим начином егзистенције, системом вредности и навикама, потисну све дотадашње облике свакодневног живота. 

Малограђански животни стил подразумевао је пословни успех, материјално, али не и духовно богатство. Приоритет је био бити што имућнији, у спољашњим манифестацијама чак опонашати аристократију, а не и изнутра бити као она (што је реално било и немогуће). Малограђане је увек одликовала културна инфериорност у односу на аристократију (и сталешку и духовну), и све што везано за високу културу сводило се на прикупљање вредних уметничких дела, пре свега као добро уложеног новца, не само у циљу увећања капитала, него због стицања што вишег друштвеног статуса.     

МАЛОГРАЂАНИ У КЛАСНОЈ СТРАТИФИКАЦИЈИ МОДЕРНОГ ДРУШТВА

Малограђани су део грађанске класе, која заузима посебно место у (класној) стратификацији модерног друштва. 

Њене основне одлике су нестабилност и неједнакост, тако да се она непрекидно, увек изнова образује као класа. Питом се прогресивно шири, постаје све бројнија (и безобличнија).

Малограђанштина и капитализам су нерадвојиво повезани. Она настаје у капитализму, а капитализам – са своје стране – дориноси њеном јачању и ширењем. 

Малограђански дух који је уништио социјализам (тај облик грађанског друштва), ликвидирао је и сваки траг хуманости у капитализаму. Он је зли дух капитал односа, који постаје још опакији, како капитализам све више “напредије”.

ШТА МАЛОГРАЂАНИН ЈЕСТЕ И КАКВО ЈЕ ЊЕГОВО ПОНАШАЊЕ

Малограђани се никада не супротстављају друштву, него му се увек прилагођавају. Једино су радикални у својој сервилности. Њихов допринос у томе је епохалан.

У свакој прилици до изражаја долази њихов (пословични) опортунизам.

Опште (службене) вредности, без дилеме, присвајају као своје личне (приватне). 

Увек се труде да буду подобни, а подобни су на рачун поноса и достојанства, сопственог идентитета. Покорно испуњавају све што друштво од њих захтева. 

Они су особе по мери тржишта.

Иако му хронично недостаје машта, малограђанин није обавезно неко ко је глуп или необразован, међутим – исто тако – ни онај који је умно супериоран и изузетно културан. 

У том погледу малограђанин је оличење просечности, осредњости, грубо речено – он је медиокритет.

Противречност је такође једна од основних одлика сваког малограђанина. Увек је разапет између жеље да буде посебан (да одскаче, издигне се изнад масе) и тежње да се од других не разликује и живи „као сав нормалан свет”.

МАЛОГРАЂАНШТИНА И СТАТУСНА ПОТРОШЊА 

Једна од главних одобина малограђанина је статусна потрошња, којом себи прибавља друштвени положај, док је социјална дистанца (гледати своја посла) његов начин постојања, заправо зихерашка стратегија саможивог (успешног и удобног) преживљавања.

Малограђанин тежи хедонизму, халапљив је чак и онда када се (наизглед) понаша аскетски. За њега је аскетизам само први корак на путу који води у хедонизам. 

Малограђанин тежи искључиво поседовању ствари и њиховом трошењу. Своју моћ он доказује кроз потрошњу, као конзумент (потрошач). Његов друштвени престиж зависи од нивоа и обима личне потрошње. Он увек тежи да троши што више и што скупљу (брендирану) робу (врхунске робне марке). На овај начин одваја се од сиромашних, оних који су (финансијски) на социјалном дну и чије су потрошачке могућости ограничене. 

Малограђани недостатак културе настоје да прикрију спољашњошњим изгледом (естетизацијом), праћењем модних трендова. У суштини, управо то указује на недостатак духа и укуса, као и на вишак конформизма (чистог формализма). 

Малограђани настоје да спољашњим изгледом оставе добар утисак, да буду лепи и миришљави, дотерани и углађени. Тим заправо прикривају своје најизразитије особине – примитивизам, сервилност и опортунизам, лицемерје и морализам…  

МАЛОГРАЂАНИН – ВУК У ЈАГЊЕЋОЈ КОЖИ 

Споља је малограђанин сентиментално јагње, у суштини је грабежљиви вук.

Испод привидно рационалног и толерантног понашања, њихови поступци су крајње ирационални и деструктивни. 

Малограђани су у наступу и поступцима велики формалисти, склони афектацији и театралном понашању. Сакривају се иза бонтона („није тешко бити фин”) и користе га да успоставе добре пословне везе и пријатељства од којих ће имати (материјалну) корист. 

Прилагођавају се (у) свакој ситуацији. Имају стомак за све, све варе и све могу да прогутају. Морал им не значи ништа, а морализам користе да то сакрију. Не бирају средства, да оствари своје хедонистичке циљеве. Томе све подређују. Зато се лако одричу достојанства, поноса, етике и колико год је могуће – рада. 

Рад високо цене и од њега пуно очекују, али не свог, него рада других. Малограђани су друштвени паразити, који настоје да живе на туђ рачун. Да пословни успех остваре експлоатишући друге.

Одсуство радне етике је још један облик њиховог моралистичког животног става.

Једино што малограђанина интересује је материјална добит. Његов идеал је да инвестира минимално, а оствари максималну зараду. Да би стекао што веће материјално богатство на основу туђег рада, са што мање сопственог. У томе су мног од њих веома спретни. 

Малограђанина одликује  пасиван животни став, одрицање од стваралачког напора и недостатак унутрашњег преиспитивања. 

Савест му није јача страна. Себичан је и саможив. Једино га привлачи материјално благостање. Све подређује томе и зато је у свом опртунистичком ставу крајње лицемеран.

Труди се да буде добро обавештен о свему што би му могло бити од користи, шта је у његовом личном интересу. 

Малограђанштина се најбоље може дефинисати преко потрошње. Потрошња је неизбежан (кичерски) ритуал; уживање у масовној потрошњи, его–трип.

У гомилавању материјалних ствари (стицању капитала и власти), малограђанин узалудно покушава да пронађе срећу. У томе невероватно упоран и никада не посустаје.

МАЛОГРАЂАНШТИНА; КУЛТ ИНДИВИДУАЛИЗМА, КАРИЈЕРЕ И МОЋИ

Најснажнији мотив сваког малограђанина је тежња ка моћи, а крајњи циљ свих активности уживање у (друштвеној) доминацији и материјалном благостању, социјалним привилегијама и неограниченој потрошњи. 

У највећем броју савремених породица негује се малограђански стил живота. Оне су веома компактне и затворене заједнице, окренуте себи. Тако спречавају непожељне утицаје. Међутим, истовремено се веома брзо прилагођавају новинама у друштву. 

Главни принцип на којем функционише малограђанска породица је истицање материјалних вредности. У њој се, такође, негују култ индивидуализма и култ каријере.

Чланови породице се међу собом помажу, како би сваки њен члан остварио материјални успех и стекао престижни положај у друштву, задовољили своју жељу за моћи, потребу за друштвеном доминацијом. У том циљу, малограђани немају обзира. Служе се свим средствима како би то остварили, јер једино што желе је друштвени успех (престиж), истицањем материјалног богатства којим располажу. 

МАЛОГРАЂАНСКО ПОРОДИЧНО ВАСПИТАЊЕ И ОБРАЗОВАЊЕ

Родитељи велику пажњу посвећују васпитању деце и улажу велики средства за њхово образовање, да би им обезбедили што повољнији положај у односу на другу децу, како би у животу имали бољу стартну позицију.

Истовремено је главни циљ родитеља да се деца током школовања што више поистовете са њима. Труде се да усвоје њихове (малограђанске) амбиције и негују истоветна очекивања. Родитељи желе да им деца буду исти као и они, али успешнија у материјалном погледу. То је уосталом једино по чему малограђани желе да се разликују од других.

Притом увек треба имати у виду да је породица израз друштва. Стање у друштву, најпре се одражава у породици. У малограђанској највише, јер је наше савремено, масовно (потрошачко) друштво – малограђанско.

Дефинисани модел социјализације младих строго се примењује у свим областима живота, од оних најважнијих, до доколице. Ништа се не препушта случају. Малограђанска породица томе највише доприноси.

МАЛОГРАЂАНСКИ “СТИЛ ЖИВОТА”

Живимо у капитализму, и није чудно што малограђане, као најбројнији друштвени слој и најприлагођеније простојећем систему, одликује егоизам, уображеност, тежња за супериорношћу и доминацијом, агресивност и безобзирност у постизању животних циљева. 

У сталној тежњи за успехом, њихово лицемерје избија у први план. То је за малограђанштину најкарактеристичније

Они се изванредно сналазе у ситуацији поремећених вредности (чијем поремећају највише и доприносе). У томе им је од највеће помоћи њихова духовна стерилност и бездушност.

То међутим има и повратно дејство, јер је малограђански стил живота нељудски. На емоционалном плану он негативно утиче (и) на њих, па су малограђани масовно анксиозни, депресивни, омета их анемија, апатија, пасивност (депресија), резигнација и цинизам… То је због тога што се малограђани налазе у безизлазној ситуацији (једноличне садашњости), двостуко ускраћени, између непостојеће прошлости и никакве будућности … 

За малограђане је карактеристичан ресантиман, мржња и завист. За Ничеа, он је темељ моралне свести модерног човека. Ниче је тако морал поистоветио са морализмом. 

Нису у стању да радосно живе, него само отмено преживљавају, јер им је једини циљ да што срећније (успешније) опстају и што дуже буду неометани у свом (хедонистичком) уживању. Према другима, онима испод себе (у друштвеној хијерархији) односе се потцењивачки, а онима изнад снисходљиво, али и према једнима и према другима – осветољубиво.

Потребе малограђанства су хедонистичке. Он је темељ њиховог (савременог) ресантимана. Ресантиман је парадигма њихове масовне културе. Такав однос (веза) са  масовном културом омогућава малограђанима привидно превазиђу сопствену унутрашњу немоћ и безличност. 

ИРОНИЈА И МОРАЛИЗАМ – ТЕМЕЉИ ГРАЂАНСКЕ ИДЕОЛОГИЈЕ И МАЛОГРАЂАНСКОГ  ПОНАШАЊА, ТЕЖЊЕ КА ДОМИНАЦИЈИ

Темељ грађанске идеологије је иронија. Она је главна одлика малограђанског понашања. Иронија је производ стерилности грађанског друштва, јер су малограђани спутани својим опортунистичким и деструктивним карактером.

Малограђани моралишу. Позивају се на морал, а сами га се не придржавају.

Имају у свему двоструке стандард, што је први знак њихове незајажљиве тежње ка доминацији (надмоћној позицији у друштву). 

Овакав став подразумева лицемерје, формализам и радозналост са којом настоје да до најситнијих детаља продру у приватност, туђу интиму. Последице таквог става су претварање, афектација доброг васпитања, која сакрива страх, мржњу и завист (не могу да опросте другима и помире се са тим што уопште присутни у сфери њиховог интересовања и што су на путу остварења њихових амбиција), која се одмах и лако открива у ситницама, у ситуацији и најбезазленијег сукоба интереса. 

Малограђанин себи дозвољава све оно што другима приговара (обавезно је присутан двоструки стандард). Када су други у питању моралише, а истовремено себи све дозвољава и не преза од тога да се понаша крајње неморално.

Њихов морализам последица је таштине, мржње и одсуства савести (личног неморала), лицемерја, и спремности на сваку врсту обмане. 

Малограђанство може да се двоструко посматра, као образац понашања и као склоп црта личности неког појединца којег пре свега карактерише недостатак истинске културе, саможивост (крајња себичност; отворени егоизам) и одсуство морала (морализам и лицемерје), а све то потиче из претераног страха …

“ДУХ МАЛОГРАЂАНШТИНЕ” И ЊЕГОВЕ ОДЛИКЕ

Малаограђани су опортунисти који своје понашање прилагођавају свакој ситуацији.

Отуђени су и усамљени (индивидуализовани и тиме изоловани од свих других)… 

Нису људи од духа, него су до краја практични и једини дух који им се може приписати је онај потрошачки. Своју агресивност (у тежњи ка доминацији) и хедонизам (уживање у потрошњи и луксузи) став прикривају (провидном) рационализацијом, која има тежину само у кругу малограђана. Зато није чудо што људи од духа на њих гледају исти онако као некада патрицији на плебејце.

Оно што је непроменљиво у опису малограђана је тежња за материјалним богатством, друштвеним престижом, статусним симболима с једне стране, а с друге, хронично занемаривање истинске културе и система вредности утемељеног на етици, што их чини трајно нехуманим, непријатним и непожељним члановима друштва.

ПЕРСПЕКТИВА САВРЕМЕНОГ (МАЛО)ГРАЂАНСКОГ ДРУШТВА

О томе сам писао у својим претходним текстовима, па ћу се на крају поново позвати на Херцена. 

Као социјални песимиста, Херцен је закључио да се историја не креће у правцу остварења највишег добра. Грађанизацију је доживео као процес систематског разарања личности, којој је он придавао највећи значај. На западу није видео снаге које би могле да се супроставе бујању малограђанштине. Већ тада му је било јасно  да су и радници постали малограђанини, и да такав пролетаријат никога не може да спасе. Зато је песимистички закључио да ће малограђанштина победити; да је њен тријумф неизбежан. 

У чланку “Крајеви и почеци” (објављеном 1864. ), пророчки је, написао:

„Малограђанштина ће победити и мора да победи. Да пријатељу драги, крајње је време да се мирно и спокојно схвати да је малограђанштина коначни облик западне цивилизације”.

Једино што се томе може додати да ће несумњиво малограђанштина највише допринети пропасти западне цивилизације.

Насловна – „Вук у јагњећој кожи“, Џастин Ли Вилијамс